Total i krupni plan

Sterijini Rodoljupci Narodnog pozorišta iz Beograda u režiji Andraša Urbana završavaju se scenom u kojoj rodoljubice i rodoljupci sede u srbijanskim nošnjama ogrnuti bundama na rampi naspram publike. Oni su ubili Gavrilovića, opljačkali su narodnu kasu, po treći put se politički presvukli i sada mogu na miru da pričaju politički nekorektne viceve o Lali i Mađarici. Nije ih sramota jer je u njihovom svetu sramota biti siromašan, a ne pokvaren. Zato oni narod koji je krenuo za njima i umire od boleština u siromaštvu tek uzgred spominju, kao deo usputne bizarne pričice. Urban nam je pokazao kako prikazati one koji su se obogatili na narodnoj nesreći, ali kako predstaviti siromaštvo koje je danas u Srbiji sve prisutnije? To pre svega zavisi od toga kakvo osećanje želite da izazovete u publici spram siromaštva. Da li želite da siromašne razumete, da saosećate s njima? Da li želite da se publika naježi pri susretu sa saznanjem da je siromaštvo danas veoma kompleksan i raširen problem?

POD ŽRVNJEM: Reditelj predstave Pod žrvnjem Egon Savin pošao je od saznanja da je beda bila stalan pratilac širokih slojeva našeg društva. O tome je pisao Dragoslav Nenadić, zaboravljeni pisac zaboravljenog komada Pod žrvnjem, još 1908. godine. Kada gledate ovaj komad na Velikoj sceni Jugoslovenskog dramskog pozorišta, imate neprijatan osećaj da se za sto i nešto godina u srpskom društvu baš ništa nije promenilo. Na početku XX veka u Beogradu je jačala buržoazija, a oko Beograda se uvećavala gradska sirotinja. Podloga za jaku socijalnu dramu i pozorište je bila tu, međutim… Drama Dragoslava Nenadića pojavila se 1908, godine koju je obeležila aneksiona kriza. Odmah zatim nastupiće balkanski ratovi, a zatim i Veliki rat. U društvu u kome je jačala potreba za nacionalnom homogenizacijom postavljanje pitanja socijalnih nepravdi i ekonomske eksploatacije delovalo je, verovatno, kao bacanje klipova pod nacionalno jedinstvo. Trebalo je da prođe sto godina da, uz dobru dramaturšku obradu (reditelj Egon Savin i dramaturg Miloš Krećković), Pod žrvnjem gledamo kao savremeni komad fragmentarne, otvorene forme. U komadu koji se sastoji od tri zasebne jednočinke iz života beogradske periferije zadržano je ono ključno, a to je slika materijalne bede koja ljude tera u moralnu bedu i kriminal. Lik Đorđa, koga uverljivo igra Nebojša Milovanović, dobacuje nam u lice (citiram po sećanju): „Dajte mi hleba, pa mi tražite poštenje!“ Kako ta replika, stara sto godina, danas zvuči uverljivo i neprijatno!

Realistički komad snagu crpi iz dobro postavljenih karaktera u tačno predstavljenom socijalnom i društvenom okruženju. U scenskoj realizaciji on suštinski zavisi od skrupuloznog i preciznog rada reditelja sa glumcima na odnosima, karakterima i situaciji. Vesna Stanković igra isti tip žene, dat kroz dva lika, u dve životne situacije. Ovi likovi, zato što ih igra ista glumica, povezuju prvu i drugu priču. U prvoj je vidimo kao razuzorenu, erotično-manipulativnu aljkavušu, a u drugoj vidimo kako ume da se „skocka“, da bude jasna, profesionalna, bezobzirna i građanski uglađena podvodačica. Anita Mančić igra u sve tri jednočinke tako što u svakoj njen lik ima pad energije u odnosu na prethodnu scenu. U prvoj je živahna, amoralna i vitalna majka koja svoju porodicu drži na okupu. U drugoj je pijana, potuljena tetka koja podvodi svoju mladu, naivnu i nemoćnu rođaku, a u trećoj je majka koja tiho lipsava na krevetu u prvom planu. Likovi koje igra Boris Isaković su postavljeni tako da, što se energije tiče, idu nasuprot likovima koje igra Anita Mančić. U prvoj sceni on je zarozani, pospani pijanac koji jedva da ima koju repliku. U trećoj igra oca porodice, taljigaša koji ima strašnu dramu jer mu umire konj Cvetko, a njegov brat Ilija, bivši robijaš (koga šarmantno i duhovito igra Nenad Jezdić), nagovara njega i njegove sinove da mu pomognu u pljački. Izvor prihoda, konj, ugine, a otac i sinovi maštaju kako će doći do novca za novog konja, i niko, baš niko, ne pomišlja da bi se mogao kupiti lek za majku Joku (Anita Mančić) koja tiho umire u prvom planu. Matematika je sasvim jasna – ako umre majka to su jedna usta manje, a kad crkne konj glad ulazi u kuću. Strašna je slika siromaštva i nema u njemu ničeg plemenitog! Ova predstava Jugoslovenskog dramskog pozorišta je značajna i zato što je dala ozbiljnu šansu nizu mladih glumaca – Jeleni Petrović (Stana), Amaru Đorđeviću (Dile), Marku Janketiću (Mladen), Milici Gojković (Olga) i Miodragu Dragičeviću (Mihailo) – da igraju u dobroj predstavi i naprave dobre uloge.

MOJE DETE: Onima koji ipak misle da je takvo siromaštvo u Beogradu postojalo samo nekad davno, preporučujem da pogledaju praizvedbu savremene drame Moje dete Stojana Srdića u režiji Ane Đorđević u Beogradskom dramskom pozorištu. To je jednostavna i potresna priča o životu romske devojčice Ranke (Jovana Gavrilović) koju siluje rođak Zule (Vladan Milić), a zatim je majka Mirka (Ivana Nikolić) vuče od institucije do institucije u pokušaju da je spasi od sigurne propasti. U načinu na koji Jovana Gavrilović igra lik Ranke vidimo ono što je suštinski važno za obe predstave – da nesreća u stvarnom životu nikada nema lep lik. Jovanina Ranka je jadno, čupavo, mumlavo, nerazvijeno, mršavo devojče lošeg držanja. Ona igra dete koje ne razume i ne učestvuje u borbi njene majke – povlači dosadno nogom po podu, obara glavu, grbi se i eventualno se zaigra i vrti na stolici čime dekoncentriše starije. Rediteljka Ana Đorđević je, kao i Egon Savin, ispravno zaključila da predstavu koja se bazira na karakterima, odnosima i situaciji ne treba opterećivati sitnim realizmom. Mala scena BDP-a je prazna – tu je jedan veliki, uspravljeni tepih, dve gomilice smeća i nekoliko neudobnih, jednostavnih stolica. Svi glumci koji igraju siromašne Rome igraju ih kao zgrbljene i lošeg držanja, ukazujući da tamo gde strada moral obavezno strada i kičma. Jedina uspravna, kao motka, je Institucija, lik koji igra Jelisaveta Orašanin. Rediteljka je napravila dobar potez kada je sve likove radnika iz institucije dala jednoj glumici jer je time pokazala da te institucije možda imaju različite pristupe (jedna je hladna, druga puna empatije, a treća se brani), ali je iz perspektive majke Mirke, ćerke Ranke i oca Borkana (Andrej Šepetkovski) sve to jedna ista zatvorena vrata. Iako se njihova drama odvija u drugoj deceniji XXI veka, jednako je savremena kao i Nenadićeva drama s početka prošlog veka.

Da li se baš ništa u Srbiji nije promenilo, da li ponavljamo stare greške, da li nas je neoliberalni kapitalizam vratio na socijalnu situaciju od pre sto godina, da li su nam potrebni realizam i socijalna drama da bismo sebi postavili pitanje zašto živimo u društvu u kome je veća sramota biti siromašan nego biti pokvaren i bezobziran?