Koncept nastupa uživo grupe Kraftverk produbljuje priču o novom spoju u kome su mašina i čovek jedno novo biće. Sama činjenica da se prvi bis odvija tako što tokom izvođenja programske The Robots na pozornici zaista nastupaju roboti, a ljudi nema nigde – govori sve o tome koliko im je ova tema važna. Iz postavke celog koncerta još je jasnije da su pitanje odnosa tehnologije i čoveka, te njihov krajnje neizvestan balans, ključni za Kraftverk.
Ne radi se samo o tome što zatičemo sebe kako uživamo (a neki i vrište) gledajući na sceni četiri skoro nepomična čoveka za identičnim uređajima i ekranima, a iza njih ogromne 3D video-projekcije što sve vreme produbljuju priče koje pričaju njihove pesme, u demonstraciji jedinstvenog organskog spoja savremene koncertne tehnike i ljudskog inputa. Bend je pre četrdeset godina (album Man–Machine, 1978) ponudio odgovor kome se tad niko nije nadao: sukoba u stvari nema, otuđenost će se prevazići tako što će tehnologija dograditi ljudsko na način na koji ga danas dograđuju naočari, sočiva, implanti ili slušni aparati, a sutra razni čipovi. Budući čovek biće pojačani čovek. Buduća mašina biće mašina sa empatijom.
Razrešenje je jasno: kako ljudi postaju robotizovaniji, tako i mašine postaju humanije, dok razlika više ne bude važna. Sa svojom potragom za mestom čoveka u hipertehnologizovanom svetu, Kraftverk su u stvari krajnje humani vizionari – njihove pesme što programski pokreću neke od fundamentalnih pitanja ljudskosti u neogostoljubivom okruženju, ostaju kao epski poduhvati koji će rezonirati u sledećim decenijama, kad će ta pitanja svom žestinom isplivati na površinu svakodnevnice.
Filozofsko promišljanje sveta kroz pop muziku je moguć i očekivan zadatak ako dolazite iz nemačke kulture, u kojoj je još od vremena Vagnera ideal bio totalno umetničko delo (Gesamtkunstwerk), te Kraftverk nisu samo vrhunski stvaraoci koji ujedinjuju sve art forme u jednu (muzika, video, pozorište, vizuelna umetnost), već i mislioci sa porukom. I ta ideološka strana govori jasno o ljudskosti Kraftverka, jednako koliko i svaka emocija koja ovde još uvek upravlja svakim tonom, rečenicom i delom ritma.
Zašto bi inače neko doveo reč Fukušima u priliku da se rimuje sa Hirošima („Radio-Activity“)?
Povrh svega, danas je očigledno da su upravo oni doneli sa sobom digitalan pogled na stvari, pre nego što je on postojao: u njemu su svi objekti, radnje i odnosi među ljudima, neka vrsta contenta, sadržaja koji muzika obrađuje sa blage distance. Zato je njihova umetnost danas kanon po kome se određuju pravila za sve unutar sveta elektronske muzike. Koncert Kraftverka je kao da gledate i slušate aktere istorijske avangarde iz udžbenika kako iz njih izlaze, da bi zaplesali svoj poslednji ples uz moćan tehno bit, čežnjive melodije i monumentalnu arhitekturu kompozicija.
Putovanje je njihov drugi centralni motiv, od Autobahna kojim počinju svetski poznatu karijeru, do Tour De France kojim je za sad zaokružuju – putovanje kao metafora za sve ono što nam se dešava tokom življenja, kroz koje idemo samo pravo napred, zahvaljujući snazi svoje volje, spletu okolnosti ili želji da nađemo sebe. Ali tek motiv beskonačnog putovanja nam u potpunosti otkriva da je, kao i odnos tehnološkog i humanog, sve to samo narativni okvir – osnovna tema Krafverka jeste usamljenost, činjenica da smo u svemu tome uvek potpuno sami. Oni su kao bluz muzičari koji stoje na početku brojanja digitalnog vremena, izražavajući iz njegove dubine svu setu postojanja bez dovoljno ljudskog oko sebe.
Naravno, regularni deo nastupa završavaju grandioznom epopejom putovanja mašinom – Trans Europe Express – sa vozom grafički prikazanim kako putuje kroz noć, pravo u neizvesnost, uz svu mističnost najboljeg komada kog su Kraft-verk potpisali.
Kad se jedan po jedan poklone i odu sa scene, ostavljajući je praznu dok aparati sami sviraju, osećaj je kao da nam se istorija poklonila i zahvalila što smo u svojoj usamljenosti učestvovali u njoj.
