Tiranija, sloboda i religija zdravlja

Još tužnije od ograničenja sloboda koja se pdrazumijevaju u propisima je, po mom mišljenju, propadanje međuljudskih odnosa koje ono može proizvesti. Drugom čovjeku, tko god on jest, čak ni bliskoj osobi, ne smijemo se niti priližiti niti ga dotaknuti, štoviše, treba između nas i njega održati razmak koji je prema nekima jedan metar, ali koji bi prema posljednjim savjetima takozvanih stručnjaka trebao biti četiri i pol metra (zanimljivo je ovih pedeset centimetara!). Naš je bližnji ukinut.

Nedugo nakon što je ruski tiranin ognjem i mačem nasrnuo na Ukrajinu, zaživela je šala da je “Putin ukinuo koronu”, jer priča o strašnoj epidemiji kao da više nikome nije bila naročito zanimljiva. Apokaliptični ton (anti)epidemijske histerije gotovo se preko noći izduvao i smežurao u sudaru sa mnogo ozbiljijom opasnošću od apokalipse, jer je i zamašnijim političkim idiotima bilo jasno da su apokaliptički potencijali tzv. rusko-ukrajinskog konflikta barem sveevropski, ako ne i globalni. I da, za razliku od epidemijskog slučaja, s protokom vremena samo rastu.

...

Iz tog i nekih drugih razloga, čini nam se kao da je vreme korona-pošasti negde dalje u prošlosti, a ono je bilo koliko juče: pre samo četiri godine u ovo vreme, gotovo čitav svet je drhturio po kućama i pobožno slušao uputstva/naredbe ne toliko državnih vlasti koliko zdravstvenog sveštenstva, strogog i mrgodnog poput španske inkvizicije – kao starešinstva nove religije, “religije zdravlja”, kako će je nazvati slavni (a sada valjda i zloglasni) italijanski filozof Đorđo Agamben. Umesto “prava na zdravlje” iz odumiruće paradigme građansko-demokratskog društva, zdravlje postaje “nova obaveza”; ko joj se migolji, može biti veoma drastično kažnjen, i gotovo niko neće stati u njegovu odbranu.

Čim su u Italiji krenule “vanredne mere” protiv zaraze koronavirusom, a krenule su ranije i strože nego bilo gde u Evropi, Agamben je počeo da ispisuje svojevrsnu kritičku, zapravo jetko polemičku hroniku jednog manje-više globalnog događaja bez presedana: kako je vešto indukovan strah za zdravlje i život građana doveo do toga da praktično preko noći na neodređeno vreme budu suspendovane mnoge temeljne građanske slobode i prava, čak ni takva koja nisu u tolikoj meri kršena ni tokom svetskih ratova, a da te mere pri tome ne naiđu ni na kakav pažnje vredan otpor, protivljenje, pobunu. Štaviše, i ono pobune što se kasnije razvilo – a što je Agamben, nažalost, propustio da primeti – bilo je kontraproduktivno i štetno jer je mahom dolazilo iz političko-svetonazornih pravaca lišenih svake verodostojnosti. Ako se fašisti i slični najednom legitimišu kao “slobodari”, onda njihova pobuna zapravo radi u interesu onih protiv kojih je navodno pokrenuta. Neverodostojni “buntovnici” najkvalitetnije legimizuju represiju. Ali, jesu li oni krivi za to što se na horzontu pobune, ili barem ozbiljnije sumnje, nije pojavio gotovo niko drugi?

Agamben, međutim, kao već decenijama jedan od najpronicljivijih analitičara ideologije i prakse vanrednog stanja, kao i biopolitike i svođenja čoveka/građanina na puko biološko biće bez urođenih i neotuđivih prava, u vrlo organizovanoj i vrlo sistemskoj korona-histeriji ne prepoznaje odbranu demokratskog poretka kao civilizacijskog dostignuća koje se ne može opozivati bez da se vratimo u varvarstvo, nego vrstu eksperimenta u pravcu njegovog ukidanja. Da bi ono bilo moguće bez velikog i globalnog nereda, potreban je Neprijatelj kao zla viša sila koja se iznenada pojavljuje i komplikuje stvar. I on je pronađen u koronavirusu… Prema kojem je Agamben naročito u početku nepotrebno ambivalentan: nije siguran je li opasnost od njega izmišljena ili “samo” preuveličana. Ipak, neće proći mnogo dok ne shvati da to nije najvažnije: nije posao mislioca ljudskog društva da se bavi virusom, nego ljudima i društvom (kao što važi i obrnuto: nije posao virusologa i srodnih da uređuju ljudsko društvo!). I time šta otuđena i sve arbitrarnija naučno-politička moć čini društvu pozivajući se na borbu protiv virusa, i na ekskluzivnu ispravnost svog modela dotične, uprkos tome što to ne može dokazati. Ali, ako ne možete nešto da dokažete, to još ne znači da nećete polučiti lep uspeh ako svoje retke kritičare dovoljno ocrnite kao one koji bi da ukinu jedinu koliko-toliko efikasnu prepreku između golog života i strašne smrti…

Đorđo Agamben u ovoj se knjižici, kroz nekoliko desetina mahom vrlo kratkih tekstova, izlaže riziku koji prevazilazi standardni zdravstveni korona-rizik: on bukvalno dnevnim, neposrednim intervencijama u presnu i haotičnu stvarnost 2020. i 2021. i nastojanjima da, držeći se svoje vrlo pouzdane aparature, interpretira svet usred jednog procesa promene koju filozof ne nalazi ne samo dobrom niti opravdanom, nego ni neophodnom, rizikuje da se raziđe sa stvarnošću na način političkom filozofu neoprostiv. No, njegova je nakana upravo da pokaže da je stvarnost osvanula obavijena teško prozirnim velovima, i da tu nipošto “nisu čista posla”. Je li sad to neka “zavera”? Agamben nije naročito gadljiv na taj termin, ali njegovi eseji ne bi imali bitniju vrednost od dokumentarne kada autor ipak ne bi daleko nadilazio “zaverološko” mišljenje.

Agambenovo promišljanje jednog zastrašujućeg, a globalnog totalitarnog eksperimenta sa koronavirusom kao pokrićem (“U prošlosti je bilo i ozbiljnijih epidemija, ali nitko nikada nije ni pomislio objaviti vanredno stanje kao ovo trenutačno, koje nam brani čak i kretanje”) zasniva se na odbrani demokratskih poredaka i njihovih osnova, koje nužno nagriza svaka isprazna, antipolitička vera u “efikasnost” totalitarnih “prečica”: “A da u Europi možemo navesti Kinu kao model koji treba slijediti pokazuje samo razinu političke neodgovornosti u koju nas je bacio strah”. Ono što Agambena naročito izuva iz cipela jeste kako su se stvari takoreći obnoć obrnule naopačke, to jest kako su naizgled bezbedna uporišta društvenog slobodarstva, paralisana strahom i strahom pred strahom, postala utvrde sebe nesvesnog totalitarizma: “Ako su već, u postupnom propadanju ideologija i političkih uvjerenja, sigurnosni razlozi dopustili da građani prihvate ograničenja sloboda koja prije nisu bili spremni prihvatiti, biosigurnost se pokazala sposobnom predstaviti potpuni prestanak svake političke aktivnosti i svakog društvenog odnosa kao najviši oblik građanskog sudjelovanja. Tako se moglo svjedočiti paradoksu ljevičarskih organizacija, tradicionalno naviknutih na zahtijevanje prava i osuđivanje kršenja ustava, da bezuvjetno prihvate ograničenja sloboda odlučenih ministarskim uredbama lišenima svake zakonitosti i koja čak ni fašizam nije ni sanjao da bi mogao nametnuti.”

Kao što briljantno raspoznaje dugoročne posledice ideologije socijalnog distanciranja i sveukupne virtualicacije (kao em dehumanizacije em depolitizacije) međuljudskih odnosa i uređenja svakovrsnog međuljudskog opštenja koje bez slobode za intimnost nije ništa, tako Agamben i u nametanju “maskiranja” vidi odvojak istog fenomena, na pojavnom nivou čak posebno sablastan. Ono gde se filozof možda zatrčao jeste skepsa prema vakcini; tačnije, kritika “vakcinskog aparthejda” može stajati i braniti se, ali je Agamben, čini se, propustio da uoči nešto drugo: “dovoljno pouzdane” ili ne, vakcine su – kad se svet već bio zafarbao u ugao – bile jedini većini dovoljno uverljiv način da se iz tog mrtvog ugla izađe, da se pandemija bar neoficijelno proglasi okončanom.

U nekom ranijem, možda boljem svetu taj kraj bi svirao neko drugi, dostojan takvog sveta. U našem, odsvirao ga je Putin, vlasnik stola dugačkog desetak ili više metara, s čijeg kraja se dovikivao sa retkim sagovornicima, jer je za totalitarnu sebičnost, kako vladaoca tako i podanika, svaki ne-ja manje-više samo mogući prenosilac virusa.