Tema za šargiju

Kada je sad uveliko zaboravljeni, a tada vladajući DOS klimatizovao neka prestonička pozorišta, uvrstio ih je među najbolja pribežišta od letnje pripeke. Posebno, Pozorište na Terazijama posle vekovnog renoviranja te tranzicionog statusa (Teatar T) i razvoja (mjuzikl) vratilo se u svoju zgradu, u ušuškanu, crvenu a prijatnu salu. Ponovo je došao i Damir Imamović Trio (DI3), ni pola godine posle divnog promotivnog koncerta za debi-CD …svira standarde (2006, Buybook, Sarajevo/BiH). Ukupno treći nastup DI3 u Beogradu u ovoj sezoni, i organizator se već pouzdao u kultni status pa olako omanuo ne reklamirajući dovoljno, te je pola sedišta nažalost ostalo prazno. Među prisutnima i dalje predstavnici dve publike: duboko sredovečne, mahom poreklom iz BiH, i mlade skupljene trendovski via World/Etno Music; potonja će bučnim oduševljenjem izazvati dvostruki bis na kraju jednoipočasovnog koncerta.

S elegantnom kulisom grafičkih/tipografskih projekcija, u kamernom ugođaju prirodnom za gotovo unplugged-postavku, Zaimov nadareni unuk sad je bio opušteniji, raspričaniji na onaj mek, dopadljiv i duhovit način koji je Bosance – Sarajlije posebno – pre ratova 90-ih (i pre nego što su plavuše u vicevima ‘ubile’ Muju & Hasu) činio omiljenim Jugoslovenima. Kad pusti vokal u visine, zabaci glavu, stih pa i reč razlomi i do zaborava rastegne slog, geni su neporecivi, ali nenametljivo obrazovani i moderni Damir Imamović je novi, opet izvorni glas sevdaha današnjice. Inače bi oznaka fusion sevdah bila samo vulgarizovani izdanak npr. turbo-folka. Poređenja radi, danas se u Srbiji Peđa D’Boy povlači kroz „V. brata“ e da posle to tezgaroški unovči, a četvrt veka ranije električnim tumačenjem Ima dana… napipao je početak puta da starogradske osveži bluzom. I zanemario.

Oko sevdalinke kao prevashodno varoškog/čaršijskog izraza iz srca Balkana, po osovini Sarajevo–Mostar „čuju“ se zvona i komšije ne muslimanskih imena, a na način kako ga je DI3 započeo pre godinu i po lebde i nijanse jevrejskog/sefardskog došle dužim putem naokolo Sredozemlja, i ukrasni vez školovanih notnih figura za bečke salone. Trojica mladih muzičara prefinjeno su utkala uticaje džeza, unis-fraze i diskretne improvizacije, Damirove vokalize, prizvuke sve tamo do Indije/raga. U isključivo žičanoj postavi 4+6+4 tradicionalne linije arhaičnog instrumenta saza neprimetnom zamenom uloga šetaju od svingujuće violine (Vanja Radoja) do bluzerski „kičmenog“ kontrabasa (Edvin Hadžić, ujedno i odličan drugi glas). Zato DI3 nije pokretni muzej kao Mostar Sevdah Reunion, poduhvat vredan poštovanja i pažnje ali pomalo i sažaljevan, poput onih koji se žilavo bore da se krhotine Jugoslavije vrate tek na nivo 1990, idealizovane poslednje dobre godine.

Ravne najvećim tragičnim baladama (eng. torch song) zapadne tradicije, klasične sevdalinke kao Teško meni jadnoj u Saraj’vu samoj ili Oj, međice, međice takođe su pesme mahom o (neuzvraćenoj) ljubavi i smrti, pa i kad nisu pogubno sudbonosne (npr. Na hastalu gori svijeća) melanholija im je neizbežna. Izvesna feminiziranost u interpretiranju sevdaha, prisutna ne samo u dinamici osećanja i visine (često nazalnog) pevanja, očituje se i u ženskom rodu brojnih stihova koje baš takve izvode i muškarci. No nisu retki i iznenađujući primeri svojevrsne emancipacije kao sevdah-hit Omer beže, u raznim naraštajima zapamćen po Nadi Mamuli i Josipi Lisac. Ovom prilikom sačinivši repertoar tek napola od numera sa svog CD-prvenca, DI3 je od dedinih „pečatnih“ uvrstio Djevo, djevo (što mi ljubav kratiš) a osvežio npr. Azrom čuvenom i od/do Hajnea.

Dakle, u šake monografiju Pjesma srca moga: 100 najljepših pjesama Zaima Imamovića (2004, Damir 1 od 3 autora), poeziju Alekse Šantića, Osmana Đikića, Safet Bega Bašagića, u uši snimke Himze Polovine (koji nažalost u sevdahu nema naslednika… inače bi to bio Himzo Četvrtina), gđa Mamule i Selimović itd.

Kultura buši gde država neće, pa su ovakvi događaji tim vredniji u društvu u kome dozvoljeni idioti još napadaju mirovnjake iz Sarajeva koji podsećaju na onu opsadu. DI3 nosi pravu pravcatu domaću muziku u najboljem smislu tih reči, i zato ih je lako zamisliti na bilo kom (i ne samo) evropskom festivalu Svetske muzike, uz kletzmer ili fado-kolege, pred publikom „neobjašnjivo“ ganutom biserima Moj behare ili Sejdefu majka buđaše. To im se piše, a da možda u ovoj ideološkoj zabiti neće stići da obrazuju generacije koje o sevdahu znaju taman kol’ko i Zagor kad u onom vicu po Baš-čaršiji traži Bebu Selimović.

E onda je potpuno OK da iste večeri svratite i u Dom omladine, na jedan od vrhunaca festivala Ring Ring, gde je naš nekadašnji višestruki gost Dejvid Tomas s „novom“ postavom legendarnih New wave/Avant Garage uzora Pere Ubu – kako biste vi mladi to rekli – pokidao! Suprotnost, ali ne nespojiva; naprotiv, prednost, kao da ste Damira pitali… pogledajte intervju s njim, zimus u „Vremenu“ br. 831.