Bilo je trideset dva stepena, mazali smo jedno drugo mlekom za telo posle sunčanja i gledali smo TV. Umro je Janoš Kadar. Stvarno mi je bilo žao. Bilo mi je žao što mu se ime neće više čuti na TV dnevniku, žalila sam što će nestati ukrasi iz našeg detinjstva, jer će da sruše palačinkarnicu na Kalvinovom trgu i jer će nestati čitavi stambeni blokovi, jer će ulice drugačije da skreću, jer će se u lancu zbivanja stvoriti neka neobična nepremostiva praznina, jer će sve biti tako drugačije od onoga na šta smo navikli. U palačinkarnici na Kalvinovom trgu zajedno smo sedeli kada smo se upoznali: ubrzo posle toga su je srušili. Na odomaćenom bezdušnom zidu otvarale su se pukotine kroz koje se vidi jedan drugi, zastrašujući svet u boji u koji nismo imali pristup čak ni u mašti.
(Kristina Tot)
Nekako je logično da ova, 2009. godina, tačno dvadeseta nakon pada one bruke od Berlinskog zida, bude godina pojačanog interesovanja za sve ono što se iza mračnije strane tog zida krilo, ali i za sve što je nastalo od njegovog nestanka do danas. Čak je i dodela Nobelove nagrade rumunskoj Nemici Herti Miler u našem svračijem zakutku – gde se povazdan kokodače bez mere i smisla, a najslađe o stvarima o kojima se ništa ne zna – lukavo protumačena kao nekakav bezvezni politikantski dar jednoj razvikanoj „žrtvi komunističkog režima“ koja sigurno i nije nikakva spisateljica čim Mi nemamo pojma o njoj. Lako li je i lepo li je govoriti iz dubine ogromnog bureta sopstvenog neznanja, nečitanja, neradoznalosti, nemanja pojma…
Kako god, mada su sa Hertom Miler naši izdavači debelo omašili (za razliku od hrvatskih, koji su godinama pre Nobela objavili dva njena važna romana), protne se tu i tamo do nas poneka prozna knjiga koja nas suoči sa iskustvima tog „zazid(a)nog“ doba, a u svetlu ovog sadašnjeg. Mada takve knjige najčešće prođu ugluho, kao da naša književno-medijska čaršija, eto, lepo ne zna šta bi s njima.
Evo primera: kolekcija od petnaest priča mađarske spisateljice Kristine Tot Linijski kod (Samizdat B92, Beograd 2009; preveo Zlatko Omerbašić) jedan je od najlepših književnih događaja u Srbiji ove godine. Da li je to neko (javno) primetio? Rekao bih da nije. Pa, hoće li primetiti? Rekao bih da neće. Zašto je to tako? Rekao bih vam, ali znate i sami.
Upravo je zapanjujuće da je Linijski kod prozni prvenac ove 42-godišnje autorke, do sada u Mađarskoj poznate „samo“ kao pesnikinje; radi se, naime, o pripovedačkom debiju kakav najavljuje jedan potencijalno uistinu veliki opus. Svaka od petnaest priča podnaslovljena je po jednom „linijom“ koja je žanrovsko-tematski usmerava i definiše, a taj linijski kod koji ih sve natkriljuje zapravo je ono i nama, ovdašnjima donekle poznato osećanje (mada smo, u odnosu na braću i sestre iz Lagera, vaistinu bili slobodni ka’ ptičice), ona neutaživa čežnja za naslućenim sjajem jednog drugačijeg, „boljeg“ sveta. Ili, rečima same autorke: „Na stvarima sa Zapada isticao se linijski kod: male crne linije davale su magičnu, privlačnu moć, čak i bezvrednim stvarima. Kod ih je proglašavao glasnicima jednog sveta u kom se stvari pakuju u sjajne kutije i papir za uvijanje, a ljudska tela obavijaju mekanim štofovima.“
Kristinin Linijski kod, sastavljen od proznih krhotina impresivno prepunih uistinu snažnih, pesničkih slika jednog vremena, uglavnom portretiranog iz vizure neprilagođene, samosvojne devojčice/devojke, uz neprestano bittersweet kontrastiranje totalitarnih rituala i tople – mada, dakako, varljive i porozne – intime porodice, komšiluka, nove Pešte, sela, prvih ljubavi i seksualnog saznanja, prvih izdajstava i neostvarenosti, u svakom je trenutku (naime, nema tu nijedne priče koja bi bila makar „samo prosečna“!) sjajno zamišljena i virtuozno izvedena lekcija iz pripovedačkog umeća. Isto se odnosi i na onaj manji deo priča, smeštenih u „ovo“ vreme, bilo u Mađarskoj, u Parizu, Japanu ili gde drugde, u kojem već odrasla, hajde, sredovečna naratorka raspreda ljubavne brodolome i rasprsnuća (priče Hladan pod i Take five antologijski su primerci „žanra“).
Linijski kod, doduše, možda i nije knjiga „za svakoga“. Ali ne zato što bi autorka primenjivala bilo koju od pomodnih strategija literarstvujušče celomudrenosti, nego zato što taj intenzitet i preobilje prozne slikovitosti jednostavno prevazilazi perceptivne moći neistreniranog čitaoca! Ali, ako držite da ste kvalitetan čitalac, onda je prevideti ovu knjigu neka vrsta književnog zločina; savršenog, doduše, pošto za njega na ovom svetu nema kazne.
Američka Rumunka ili rumunska Amerikanka Domnika Radulesku nipošto nije spisateljica u (najvišoj) klasi Kristine Tot; tamo gde je kod Totove ushićujuće preobilje i majstorstvo, u Raduleskuove je „tek“ pouzdana solidnost, „anglosaksonska“ disciplinovanost i jasnoća, korektan zanat. No, i ti su aduti više nego dovoljni za sasvim zasluženo obraćanje pažnje na njen autobiografski zasnovan roman Vozom do Trsta (Laguna, Beograd 2009; prevela Dijana Đelošević). Tačno onoliko koliko su Mađari, živeći u ipak, kako se govorilo, „najveselijoj baraci socijalističkog lagera“ bili srećniji i slobodniji od Rumuna, pritisnutih jednom brutalnom, bizarnom i uvrnutom diktaturom, tačno je toliko knjiga Raduleskuove eksplicitnije „politična“ hronika jednog vremena, mada Domnika R. nipošto ne polazi od te premise, to jest, njena knjiga zaista nije tužna-priča-o-tome-kako-smo-patili, nego svojevrsni lirski bildungsroman, u kojem Istorija i Politika nužno zauzimaju dosta prostora, jer su se i u stvarnim životima ljudi bile baš razbaškarile, ne pitajući ih za dozvolu da to učine. Kroz priču o porodici, o prijateljima i ljubavnicima, o svetu u kojem se kreće mlada bukureštanska devojka, Raduleskuova portretira male heroje i velike kukavice, slobodare i špiclove, metropolitance i provincijalce, intelektualce i „običan svet“, sav onaj ljudski šareniš koji je stenjao pod čizmom ovaploćene Utopije; drugi, pak, deo njenog romana prikaz je bekstva iz tog uvrnutog sveta (preko Jugoslavije, naravno…), čak u Ameriku, celog onog tipičnog emigrantskog bluza i zasnivanja jednog novog života, sa novim pravilima, jednoj došljakinji ponekad ne manje uvrnutim od onih koja je ostavila za sobom… No, ima tu nešto što je naratorka sa sobom ipak ponela, možda i ne bivajući baš sasvim svesnom svog prtljaga: velika, fatalna, suštinski nerazrešena Ljubavna Priča sa svojim pomalo misterioznim Mihajem – kojeg će čak sumnjičiti da radi za Sekuriteteu… – i koja će presudno obeležiti prvi deo knjige (i naratorkinog života, jakako), na koncu se na neobičan način (nakon svega: nakon braka, nakon cele jedne standardno linijske poputbine Novog Života) vraća na „mesto zločina“, kao da ta Priča nikada nije ni prestajala. Pa i nije… Ali, gde je uopšte Mihaj, šta je s njim u novim vremenima, da li je uopšte živ? Ako ne želite da saznate „šta je bilo na kraju“ bolje preskočite ovaj pasus do kraja: da, Mihaj je tu, i Mihaj je zapravo čeka. Kroz sve te puste godine. Oni će se, je li, susresti. A šta će onda biti? E, tu autorka mudro ostavlja stvar otvorenom… Razlog može biti imanentno literarne prirode, ali i komercijalne, u dobro poznatom stilu: „nastavak sledi“…
U svakom slučaju, Vozom do Trsta nam se na koncu – samo za površnog čitaoca iznenađujuće – otkriva kao prevashodno priča o romantičnoj, neugasivoj ljubavi, što je u literaturi, dakako, uvek jako sklizak teren, gde je veoma lako zapasti u stanovitu antiproznu sladunjavost. Domnika Radulesku se, eh, ne othrvava uvek ovoj napasti, ali taj je greh oprostiv, jer Vozom do Trsta zanimljiva je proza, dopadljiv podsetnik na to od čega smo (u ono vreme Zida) bežali, kuda smo bežali, i čemu bismo se to sada vratili.
