Bolje izgubiti ploču nego prijatelja.
Počeli smo da se družimo u doba kad su audio-kasete i male vinilne ploče još preživljavale bežeći po balkanskim gudurama. Da, toliko matori. Devedesetih se nismo viđali, no ni slučajno nismo naseli na režimske turbo-hipije a la Vulin. U novom milenijumu, kad je zvuk o(p)stao i bez materijalnih nosača, ni Tusta se nije mnogo promenio. Takav je i počeo ‘85, s vijorećom kosom, iz brodogradilišta pred kraj svojih 20-ih u prvom (i sad zauvek, jedinom) mu bendu, potpuno odudarajući od Punk’s (Not) Dead.
Znam da nisam izgubio crnu T-majicu s malim belim delom na prednjoj strani okovratnika. To je ispod jakne (jakete, je, je) ili sakoa uspešno simuliralo sveštenu odoru tj. zbunjivalo poglede, još i više kad skloniš rever i u predelu srca vide belim slovima ‘pop music’. Onoliko godina pre Turbo catolico, još 1 drsko uveseljavajući nusproizvod KUD Idijota.
Ali umesto da preturam po plakarima, neizbežno se ustumbale uspomene. Tulumarilo se gdegod ukrstimo puteve, junajtid rakija i vino, bilo toga tusta-i-tma širom zemlje s kratkim vremenom poluraspadanja. Sad mi – Istra Ti materina – i Tustin grad postaje NekroPola, mada će Novi Sad uvek oživljavati sećanje na venčanu žurku. Kao i neku od Pazova ono veče kad sam s autom punim prijatelja (koji su propustili koncert Idijota u Beogradu) došao pred lokalni dom kulture, šta li beše. Levi deo prizemlja, bogato dekorisane prostorije Belih orlova. Desno, univerzalna sala, ulaznice rasprodate ali se svi klinci natiskali što bliže bini, KUD razbija od svirke. Ovi moji, pomalo već napuštajući rokenrol, s jednakim zaprepašćenjem kao i mesni brka-vatrogasac blenu u masovnu šutku i ‘laste’ provincijskih pankerčića.
Ili, kad su mu – tokom krcatog nastupa u beogradskom SKC-u – iz zaleđa pozornice ukrali (personalno) firmiranu kožnu jaknu, zaštitni znak takoreći. Posle smo, i doslovno inspiri(ti)sani spremili mali oglas: „…miljenik malog KUD-a, rase Anarki london. Jakna je pod terapijom, molimo poštenog nalazača…“
Uvek mi prija i ponosim se kad Beograd i Srbija vole nekog takvog. Tim više što su Indi-oti ranih ‘90-ih u svom videu i iz plićaka vadili morske zvezde, samo da crvenom petokrakom mašu pred kamerom, uz nos Tuđmanovom režimu. Mada su KUD-u ovde i posle 2000. ukrali HR-tablice s kombija, prisilno produživši njihov boravak u našoj prestonici.
Početkom 3. milenijuma prestali su da snimaju, ali je Megapunk neometano harao uživo. Tako je trebalo i da obeleže 30-godišnjicu benda, kad je Tustu načeo poslednji razlog zbog kojeg strastveni pušači napuštaju cigarete. Borio se istrajnošću Istre, doživeo poboljšanje, obradovan na ovim prostorima retkom solidarnošću kolega. Novac za njegove terapije i lekove koncertima su skupljali Psihomodo pop i Hladno pivo u pulskom klubu „Uljanik“, pa krajem prošlog meseca u Beogradu prava reprezentacija (Mi smo ovdje samo zbog para – za Tustu, ElOrg, DAK, Brejkersi, Rambo, KKN, Atheist Rap…) u klubu ‘Gun’, a za koji dan trebalo je eksteritorijalno i Dubioza kolektiv, Jebem ti rak!
Valjda je pomoć olakšala, iako nije pomogla. Prestajem da verujem u izlečenja i oporavke. KUD Idijoti, tu i mali Mujo. Došlo, bojiš se da brojiš, sve nas više mrtvih.
Šljaker, antifašista, sindikalista. Ostali za njim žene, deca, čak i unuci.
Mogao je biti i hipik bez kose, i pevač bez glasa, ne bi smetalo. Da je poživeo.
Legendarni, živio!
