Tajanstveni mašinovođa

Prvi razgovor sa ovogodišnjim dobitnikom nagrade „Tanja Petrović“, napravio sam telefonom, daleke 1986. Odavno traje njegova borba da se sačuva nešto od vrednosti koje su svojevremeno činile rokenrol jezik kulturne revolucije – naš predstavnik na medijskoj sceni dao je kroz autorske radijske emisije i tekstove u novinama svoj dragocen, dosledan doprinos tome. Na tridesetu godišnjicu od prve radijske emisije „Tajanstveni voz“, prebiramo uspomene sa ove vožnje koja neće nikad stati.

„VREME„: Ti si iz Kragujevca, glavnog grada Šumadije – kako je tamo, tokom šezdesetih, praćen i otkrivan smisao rokenrola?

ŽIKICA SIMIĆ: Kragujevac je, prvo, industrijski grad u kome su napravljene prve fabrike u ovoj našoj Srbiji, a bio je i glavni grad Srbije jedno vreme. Dakle, tu postoji jedna tradicija urbanog osećaja, kao i kosmopolitizma, što je sve činilo tu sredinu pogodnom da se rokenrol svojevremeno primi. Paralelno sa tim našim gimnazijskim interesovanjima, otkrivanjem muzike i slušanjem Radio Luksemburga, počele su da se prave i prve rok grupe u Kragujevcu. Za taj grad je bilo karakteristično da je imao svoj korzo, kao i mnogi drugi gradovi, ali ovaj korzo nije bio jednostavne strukture – bio je podeljen na dva dela: leva i desna strana glavne ulice, na kojoj su se šetale dve različite populacije mladih ljudi. Sa desne strane je išla radnička klasa, dakle radnici „Zastave“ i ljudi iz Škole učenika u privredi, a sa leve strane bi se šetali studenti i gimnazijalci. To je bilo takvo vreme, razlika je bila očigledno socijalna, ali i po interesovanjima.

U to vreme sam bio gimnazijalac, od 1964. do 1969, i taj korzo je bio mesto na kome se sve dešavalo, pa i razmena informacija o rok muzici – ili tu ili u školskom dvorištu. Na primer, ja sam uveče slušao taj „Top 20 šou“, beležio šta sam mogao da razumem, neki drugi su to isto radili, pa smo se sastajali u dvorištu na školskom odmoru, ili na korzou, upoređivali liste i kompletirali ih, pokušavajući sve vreme da shvatimo šta se tu dešava, odnosno šta je zaista važno u rokenrolu.

Tu je bilo raznih događaja, ali ja se sećam da sam bio pored radija kad se desio jedan senzacionalan čin: koliko sam mogao da razumem voditelja, on je pričao kako će sad prvi put pustiti fantastičan singl nove grupe Procol Harum, „Whiter Shade Of Pale“. Pompezna najava u kojoj se pominjao novi zvuk, novi glas, nova muzika, dakle najava kao da sad sledi nešto potpuno neverovatno. I stvarno, kad je pesma krenula, ti si znao da je to nešto što nikad niko dotad nije čuo, a što je veličanstveno koliko je dobro. Mislim da do dan-

-danas nije napravljena takva pesma, koja može da se poredi sa kvalitetom te numere, sa onim Metju Fišerovim oslanjanjem na motive preuzete iz Baha. A ja sam to čuo na Radio Luksemburgu baš one večeri kad se pojavila svuda u svetu: dakle, svakako jedan veliki trenutak mog slušalačkog iskustva.

Kako su izgledali ti razgovori u dvorištu i na korzou, kako ste vi sebi objašnjavali šta je to u rokenrolu što je važno, kakvi su argumenti bili u igri?

To je bilo jedno društvo koje je raslo u centru grada – svi smo rasli u nekoliko zgrada, iza kragujevačkog suda, i svi smo nekako voleli tu muziku, ali nas je još više privlačio izgled tih muzičara. Moda je bila jako važna u to vreme: način na koji su se oni oblačili, način na koji su frizure pravili, kakve su cipele imali… To je bilo izuzetno bitno, a na korzou je glavni čovek koji je promovisao taj izgled bio Slobodan Paunovski, fudbaler Radničkog iz Kragujevca. On je u tom trenutku zaista bio kao neko ko je došao iz Karnabi strita, lik ispred svog vremena. „Make“, tako smo ga zvali, bio je arbitar svega u Kragujevcu – mode, muzike, imao je sve ploče, izgledao kao Brajan Džouns bukvalno. A igrao je polutku, mislim osmicu, i bio dobar strelac, imao je i jedan čudan dribling, kao da se sapleo preko lopte, što je uvek palilo, niko nije mogao da ga pročita, dakle neviđen talenat.

Važno je napomenuti da je u tom trenutku taj kosmopolitski duh, u stvari, norma koja preovlađuje u društvu.

Jeste, naravno, jako je važno za tu generaciju reći da smo mi nekako svi bili okrenuti prema svetu, što je različito od današnjeg vremena. Želeli smo da što više stvari iz sveta nekako preuzmemo i unesemo u našu sredinu, da se merimo sa svetom – počevši od toga kako smo se oblačili i kako smo se ponašali. U nekom trenutku je očigledno došlo do preokreta, kad smo počeli da se zatvaramo, ali ovaj period adolescencije i studiranja pamtim upravo po tome što je tad cela zemlja bila okrenuta svetu, sa željom da se što više otvori i što više toga preuzme iz sveta i primeni kod nas.

U sklopu toga, kako su ploče rokenrol muzike počele da dolaze?

U mom slučaju, tako što smo ih naručivali iz inostranstva, zapakovali bismo pare, i to dinare, u koverat i poslali ga distributeru, kakav je Cob Records, pa bi nam posle stigle na kuću. To baš nije bilo sasvim po zakonu, bio je prekršaj, pa smo se malo mi dovijali kako da pošaljemo novac, a malo pošta da presretne takve koverte, te se dešavalo da ostaneš bez svoje porudžbine. Sticajem porodičnih okolnosti, ja sam bio pretplaćen od 1965. do 1967. na „New Musical Express“, uticajne engleske muzičke novine, a jedan tip čija je tetka živela u Engleskoj dobijao je časopis „Disc And Music Echo“, koji ga ništa nije zanimao, pa ga je prodavao, a ja sam kupovao – e taj časopis je bio jako važan, jer si samo tu imao fotografije u boji, koje sam onda isecao i lepio na zidove kod mene u sobi.

Rokenrol je bio jednostavno važan kao nešto novo, što dolazi sa strane i uspostavlja neki novi senzibilitet kod nas. Tada se desila i ta čuvena 1968. godina, pa se desio Če Gevara, sve je to jako uticalo na moju generaciju, u tom svetu smo se nekako oformili.

Jedan naš uvaženi psiholog je napisao da „svaka nova generacija ima jedan zadatak – a to je da donese nešto novo u svoju sredinu“. Ta neka novost koju je moja generacija donela, rokerski pogled na svet sa svim vrednostima koje je on podrazumevao, to je bila neka naša misija, i zadatak kog smo, eto, uspešno odradili i preneli u našu sredinu. To je ista priča, kao što je moj otac, tamo negde pred Drugi svetski rat, rešio da postane član komunističkog pokreta, prihvatajući te ideje… Šezdesetih godina, to je bila moja verzija tog istog napora.

Koliko je tome pogodovala tradicija odmetništva koja postoji i u rokenrolu, ali i kod nas?

Jednom sam citirao našeg čuvenog pisca naučne fantastike Zorana Živkovića, koji je rekao da „leteći tanjir ne sleće u Lajkovac“. U tom smislu, ne bih povezivao našu hajdučku mitologiju sa outlaw mitologijom koju susrećemo u rokenrolu. Inače, imao sam privilegiju da sam odrastao u komšiluku jednog od legendarnih srpskih hajduka, o kome su pisale i novine – on se zvao Grigor Podgorski. Taj čovek – koga su svi znali kao Grigora, tako ga je moja baba zvala – e on nikad nije priznao da je on ta osoba, za nas se predstavljao kao naš obični komšija. A imao je neverovatnu životnu priču, učestvovao je u Oktobarskoj revoluciji, išao je do Vladivostoka, prelazio u Japan, na kraju je primao sovjetsku penziju. Međutim, u tom selu, gde se to sve dešavalo, on se samo pojavio jednog dana, niko nije znao ko je, oženio se i tu živeo. Ja sam ga znao lično, tog jednog od poslednjih srpskih hajduka…

U tvojoj knjizi „Električna zastava„, meni je jedan od najuzbudljivijih delova ono kad se usput upuštaš u opisivanje kako su neki veliki bendovi doživljavani i tumačeni na neki naš način. Recimo Led Zeppelin…

Led Zeppelin su se – kao imidž – tako brzo raširili svuda po Srbiji da si u jednom trenutku mogao da sretneš Džimija Pejdža i Roberta Planta na kragujevačkoj pijaci ili u nekom selu. Ta kosa, taj stav tela, to se strašno primilo – bilo je puno Pejdža i Planta po celoj Srbiji.

Drugim rečima, kad su se pojavili Bregović i Bebek, to je bilo već viđeno.

Već viđeno, i te kako. Oni su se samo nadovezali na to što je već postojalo. Kao što danas ima nekih drugih čiji se izgled jednako skida. To je jako važan proces usvajanja, a oblačenje je u tom trenutku bilo bitno, donosilo je neku vrstu uniforme u koju si uvek mogao da se uvučeš.

Što je bitno kao i duga kosa.

Kao i duga kosa, apsolutno.

Sećaš se novinskih tekstova o tome kako ispravni momci tog doba jure hipike da ih ošišaju?

Da, i to je bilo u Dubrovniku! Od svih mesta! Meni se nije tako nešto desilo, ali sam imao jednu drugu epizodu sa dugom kosom koju pamtim i dan-danas: to je bila 1969. ili 1970, moje društvo i ja smo zakasnili da uđemo na utakmicu Radničkog u Kragujevcu, u avgustu, na početku fudbalske sezone, a tek smo se vratili sa mora i svi smo imali jako duge kose. Mi smo nešto prolazili ispred punih tribina i dole tražili mesto, kad su odjednom cele tribine ustale i počele da nas gađaju, da viču „ua četnici, ua četnici“. Možeš da zamisliš?

A ti partizansko dete?

To je bio sinonim u Srbiji za nekog ko ima dugu kosu – četnik. Kosa je bila simbol četništva, takvo je vreme bilo. Mada su ti isti koji su nam tad to vikali, verovatno posle glasali za SPO, kad je došao trenutak.

Verovatno postoji neka relacija Kragujevac–Beograd, to je sat vremena vožnje. Kako si ga ti doživeo u to vreme, pre i kad si došao da studiraš?

Bilo je ljudi koji su išli u Beograd na Gitarijade, ja sam bio još gimnazijalac. A za prvi FEST sam kupio sve karte, jer sam slučajno srećno naišao kad nije bilo gužve na blagajni Doma sindikata, nešto kasno, kad sam se vraćao sa fakulteta. Sećam se da je karta bila sa kuponima od 5 do 10, jer si posle projekcije mogao da ubaciš ocenu koju ti odabereš, u jednu kutiju. Meni je najbolji film bio „M.A.S.H.“, koji je doneo jedan potpuno novi humor – tog crnog, satiričnog humora dotad nije bilo kod nas uopšte, to je bilo malo šokantno. Projekcije su bile prepune, a od drugog FEST-a bilo je nemoguće naći karte, naročito za posebne projekcije u maloj sali Doma sindikata i ponoćne projekcije u Domu omladine. Potpuno neverovatne gužve. Moji drugovi iz Kragujevca su dolazili na nedelju dana da gledaju sve filmove koje su mogli, a onaj katalog sa programom i opisima filmova je bio relikvija, čuvao se kao Biblija, gledao, čitao, jer su nam to bili jedini podaci o svemu tome. Mi smo bili toliko pasionirani konzumenti, da sam ja znao poimence sve bitne američke filmske epizodiste, a da u to vreme, naravno, nismo imali nikakav internet – samo na osnovu špica i pamćenja imena sa njih, ja sam uspevao da shvatim ko je ko i šta igra, i da pratim karijere. I bilo mi je stvarno jako jako važno da znam ko se od njih kako zove i u kom je filmu igrao.

I to jeste jako važno, jer te uči da porediš stvari. Čim počneš da porediš stvari sam, počneš i da razmišljaš o njima, uspostavljaš neki stav, i onda je jedan korak do kritičkog mišljenja. Recimo, gledanje omota ploča i poređenje…

Mi smo morali tako, to pasionirano praćenje filmskih špica bio je samo jedan deo razumevanja sveta. Omoti ploča su to isto – gledaš prvo ko ga je pravio, pa se setiš šta je on sve radio, onda ko šta svira, ko gostuje, ko je producent, ko je snimatelj, i sve to držiš u glavi. I tako postaneš poznavalac. Omoti Rodžera Dina su bili čuveni, kao omoti kuće Vertigo, pa Moše Braka – svi su oni donosili jednu novu estetiku, koju smo mi proučavali. Tako je jaka bila potreba da se uključiš u tokove sveta koji je bio vrlo dinamičan i kretao se stalno napred. Nekako verujem da je šezdesetih godina postojala šansa da stvari krenu u nekom pozitivnom pravcu, za ceo svet.

… Rokenrol je bio deo jedne velike kontrakulture, o čemu svedoče brojne knjige. Mi smo to u tadašnjoj Jugoslaviji jasno osećali. Doduše, od količine osvojene slobode kojom su pojedinci počeli da raspolažu, očigledno su se neki moćnici uplašili, pa su se kasnije potrudili da imperija uzvrati udarac. Danas je poredak stvari opet – kao što je bio nekad – predvidljiv. Mada se nama čini da je nepredvidljiv, današnji svet je veoma krut, sa jakom subordinacijom, podređenošću jednih i nadređenošću nekih drugih.

Kakav je bio tvoj doživljaj Beograda sedamdesetih, tad je on upunom naletu otvaranja i kosmopolitizma?

Jeste, senzacionalno je koliko je bio otvoren: u gradu je radilo pedesetak bioskopa, desetak pozorišta, razne galerije… a i ja sam bio veoma otvoren i zainteresovan za sve to – meni je to bilo kao neka neverovatno bogata trpeza sa koje mogu da uzmem sve što mi se dopada. U Kinoteci ili Dvorani Kulturnog centra mogao si da gledaš filmove u nekim ciklusima, retrospektive, recimo Roberta Oldriča. Pozorište sam jako voleo i redovno posećivao, naročito Atelje 212, koji je eksplodirao sa dramama Dušana Kovačevića. Potom fudbalske i posebno košarkaške utakmice, jer je Zvezda tad imala fenomenalan košarkaški tim: Kapičić, Slavnić, Simonović, Vučinić, Sarjanović. Tu sam prisustvovao onoj čuvenoj tuči u Hali sportova, kad su igrali protiv Injisa, u to vreme strašan italijanski tim, za koji je igrao i neki Amerikanac, belac, što je bilo nečuveno – došlo je do jednog od najvećih sportskih incidenata na terenu koje sam ikad video. Ja sam kompletne tri sezone tog tima Zvezde odgledao, bili su neverovatno dobri.

Gde su tu studije psihologije zbog kojih si došao? Koliko su ti one pomogle da izgradiš svoje kasnije stavove?

Ne znam, prilično sam nespreman ušao na te studije – posle gimnazije nisam imao nikakvu želju, koja bi mi govorila da želim ovo ili ono, nisam znao šta ću sa sobom. Majka me nagovarala da studiram prava, jer moj otac je bio pravnik, pa da otvorimo advokatsku kancelariju i pare zaradimo, ali to meni nije bilo blisko. Studije psihologije su bile, onako, zanimljive već i zbog toga što na njih nije bilo lako ući. Prijemni ispit je tada trajao četiri dana, i radio se u Sali heroja na Filološkom fakultetu: prvo pišeš rad na temu „zašto sam odabrao psihologiju“, onda polažeš test inteligencije, pa polažeš strani jezik, i konačno polažeš test znanja. Pravo da ti kažem, nisam mnogo očekivao od toga, pa se nisam ni interesovao, te je moja keva išla za Beograd da vidi rezultate mog prijemnog, na kojima je ispalo da sam jako dobro rangiran, među prvih deset, od šezdeset primljenih.

Međutim, meni su studije odmah bile razočaranje – sreo sam se sa nekom grupom ljudi koja mi je bila potpuno strana, ljudi koji su bili budući naučnici, ozbiljni i posvećeni. Nisam se tu snalazio. Imao sam svoju ekipu iz Kragujevca koja je studirala druge stvari, ali sam po prirodi usamljenik, pa mi ništa nije bilo teško da sam odem u pozorište, u bioskop ili na utakmicu. Valjda sam jedinac, pa mi to od malena nije bio problem. Bio sam uvek upućen sam na sebe i svoja lična istraživanja.

I do kakvih ličnih otkrića su te rane godine u Beogradu dovele?

Tad sam se našao usred nekih političkih dešavanja o kojima nisam uopšte imao nikakvu predstavu, niti sam ih u prvi mah razumevao. Naime, 1971. i 1972. trajala su previranja na Univerzitetu u Beogradu, posle kojih su mnogi profesori smenjeni… imao sam priliku da gledam i slušam govore Vlade Mijanovića – Vlade Revolucije – u Kapetan Mišinom zdanju, gde smo se kao studenti zabarikadirali, jer smo svi bili u štrajku. Bili su tu razni ljudi, neki kažu da je mladi Đinđić bio tada tu, ja se toga ne sećam, ali se sećam da je odjednom došao neki čovek iz Zagreba, koji je držao jako zapaljive govore, čovek koji je studirao pozorišnu režiju i filozofiju, ne znam otkud on, navodno su tu bili već neki studenti iz Zagreba. Onda je sjajne govore imao pre svega Ljubiša Ristić, Bora Kuzmanović je bio vrlo eksponiran, jer se kao sekretar partijske organizacije na fakultetu pridružio studentima… i to smo sve mi slušali u tom dvorištu, ja sam bio tu svaki dan! Roditelji su me upozoravali, tetke su me upozoravale da bi mogli da me uhapse, ali to se nekako završilo bez takvih potresa… U to vreme je na FEST-u prikazan film O jagodama i krvi, koji se bavi istom problematikom studentske pobune i okršajem na fakultetu, sa jako sličnim situacijama, pa smo odjednom shvatili da smo, takvi kakvi smo, mi stvarno deo sveta.

Samo studiranje psihologije mora biti da je donelo neko novo lično saznanje?

Moj omiljeni predmet je bila socijalna psihologija. Ona se bavi odnosom pojedinca i društva. Za to sam imao talenta, bio sam kod profesora Nikole Rota, Bora Kuzmanović je bio asistent, i – da sam ikad uzeo da se bavim ozbiljno naukom – mislim da sam u toj oblasti možda mogao nešto sam da kažem. Klinička psihologija me je zanimala, a Josip Berger je bio naprosto fascinantna ličnost koja me je kasnije usmerila kuda treba u toj oblasti.

Posle studija sam kratko vreme predavao u školi Psihologiju i vrlo brzo shvatio da me pozicija predavača uopšte ne zanima, za to nemam talenat. I tako, tražeći posao, jednog dana sam kupio „Večernje novosti“ – koje inače nikad ne kupujem – a u njima je bio konkurs za muzičkog saradnika na Radiju Studio B. I ja se prijavim, oni me pozovu. Za razliku od raznih bolnica koje sam obilazio u potrazi za mestom u struci, gde su te primali reda radi i tretirali maltene kao stoku, ovde je sve bilo gala. Mnogo ljudi je došlo, svima su nam persirali, doneli koka-kolu, onda je i stav ljudi iz konkursne komisije Studija B bio pun poštovanja za nas, od Dragog Jelića, tada čuvenog voditelja, do Slobe Konjovića, muzičkog urednika… oni su tu popričali sa mnom, Sloba me je pitao o grupi Steely Dan, uživanje od razgovora. Kad sam otišao kući, prošlo je malo vremena i odjednom dobijem istog dana pismo da sam primljen i na Studio B i u kliniku Centralnog zatvora. Nisam znao šta da radim, i u dogovoru sa porodicom, a bogami i sa sobom, rešim da se zaposlim kao psiholog, dok u dogovoru sa Studijom B počnem da radim honorarno, preko vikenda i neke popodnevne smene. Nisam o tome dosad pričao, ali sam ja i ranije imao ideju da bih mogao da postanem novinar – sećam se da sam u to vreme konkurisao i za Tanjug, čak su me i zvali, slao sam im neka dokumenta, ali ne znam više šta je bilo sa tim.

Kako si došao na ideju za autorsku radijsku muzičku emisiju? To je tad bilo neuobičajeno, na Studiju B je samo Sloba Konjović imao tako nešto… A ti si, kao stidljiva osoba, odjednom morao da govoriš uživo i najavljuješ pesme…

Moj otac je uvek imao radio, u ono vreme kad ga niko nije imao, slušali smo ga intenzivno, od „Vesele večeri“ do emisije Nikole Karaklajića, preko koje sam prvi put čuo šta je to rokenrol. Uvek sam voleo radio. I jednom je Konjović nama na Studiju B, godine 1985, rekao da bi razmislio o pokretanju nove emisije, ako neko ima ideju. U to vreme je strana muzička štampa upravo pisala o novom američkom roku kao pokretu, Alan Džouns je u „Melody Makeru“ već napravio jedan mini vodič kroz tu scenu, po abecedi… Meni je to bilo zanimljivo, jer sam u tome video povratak onim izvornim principima rokenrola, koje sam i sam poznavao, pa sam predložio to kao temu za emisiju. Tada se nešto čudno dešavalo u muzici, to je vreme novog romantizma, elektro-popa, bendovi kao što su Kajagoogoo i Duran Duran, dakle nešto meni naporno i neprijatno za slušanje… Napišem ja pismo Konjoviću, šteta što ga više nemam, u kome je izložen ceo koncept emisije „Tajanstveni voz“ – to je bio uvod u jednu tada novu radijsku estetiku. Tu sam sročio kako ja nemam tu govornu kulturu i akcente, ali da je baš važno ovo drugo, da govorim na svoj način, koji boji celu priču o toj muzici jednim ličnim pečatom. I on to prepozna, i pusti me da uradim ciklus od 12 emisija, pa da vidimo šta će biti dalje.

E sad, u to vreme sam bio jako stidljiv, zatvoren čovek, meni je rokenrol služio kao neki način komuniciranja sa svetom, njegov jezik me je nekako oslobađao. Ponekad sam bio još pre toga u prilici da glumim gosta u emisiji „Igla naša, ploča vaša“, kod Ljerke Draženović, koja je bila sjajna voditeljka, pa je umela da napravi atmosferu i da te uvede u neki fini, relaksirani fazon – ali sad sam se našao sam u studiju, pa sam počeo da mucam, da se mučim sam sa sobom i rečenicama, imao sam tremu pre emisije i napade posle emisije, preispitivao sam šta sam sve morao bolje da kažem. Međutim, ta emisija je eksplodirala u popularnosti!

Sećam se kad me je pozvao Konjović, kao muzički urednik, da mi kaže da je kolegijum Studija B na nekom sastanku konstatovao da je u pitanju fantastična emisija, sa potpuno novim pristupom prezentaciji rok muzike na našem radiju. Naravno da me je to sve ohrabrilo, tvoj tekst u „Studentu“ posvećen novom američkom roku i mojoj emisiji, kao i kad je Dragan Kremer u NON-u „Tajanstvenom vozu“ dao najvišu ocenu. Tad sam polako počeo da razmišljam da možda ipak radim nešto dobro.

Naravno, u to vreme nisi nigde mogao da čuješ najveći broj tih bendova koje si ti puštao, a iz današnje perspektive je jasno da su činili samo srce alternativne rok kulture u nastajanju.

Tu sam puštao mnoge bendove za koje danas znamo da su veliki sastavi tog doba, Violent Femmes, Husker Du, The Replacements, i drugi, mnogo toga sam tu prvi put predstavio, u trenutku kad je cela ta muzička oblast tek bila otkrivana širom sveta, ne samo kod nas.

Kad smo malo kasnije počeli da izdajemo „Ritam“ i pišemo o tim imenima, kao i drugim veličinama alternativne rok scene, već je postojalo pitanje „a zašto Žikica ne napiše nešto„?

Robert Nemeček i ti ste bili glavni ljudi za moj početak pisanja, nagovarali ste me dugo, dok nisam počeo da pišem kratke recenzije za „Pop Rock“, i potom duže autorske tekstove za „Ritam“, što je bilo veoma lepo prihvaćeno. Inače, ne znam da li deliš moje mišljenje, ali čini mi se da su bili upadljivo lepo prihvaćeni i u Vojvodini, Hrvatskoj i Sloveniji, pored, naravno, Beograda… a unutrašnjost Srbije ništa.

Tačno tako se i „Ritam“ prodavao po pomenutim krajevima bolje. Sećam se da sam u to vreme proučavao podatke o prodaji po malim mestima i nisam mogao da verujem da je u Šibeniku stalno bilo prodato 40 primeraka nečega što ipak nisu bile muzičke novine sa lepim slikama u koloru. Mene su, inače, jednom u Zagrebu, pola u šali pitali „da li je Žikica Simić stvarna ličnost ili je to redakcijski pseudonim„?

Nedavno mi je Uroš Stojanović rekao da su i oni na FDU, ovde u Beogradu, mislili da je to neki pseudonim, da takav čovek ne postoji.

Ali bilo je još nekoliko slučajeva, bar u redakciji „Ritma„, nekih veterana koji su prepoznali taj novi duh alternativne kulture i novu rok estetiku – pre svega Jurica Šiftar u Zagrebu, i Marijan Ogrinc u Ljubljani – tako da nisi bio usamljena pojava na širem planu.

Pisanje je jako zanimljiva stvar u mom slučaju, jer čovek koji piše te tekstove se jako razlikuje od mene koji ovde sedim i pričam. Počnem da se služim nekim drugačijim rečnikom, služim se rečima koje mi u svakodnevnom životu ne padaju na pamet. Kad sednem pred kompjuter, nekad pisaću mašinu, kao da se prebacim u drugi svet, i odjednom krene jedna gomila asocijacija na sve ono što sam pokupio kroz svoje avanture u popularnoj kulturi, od filma preko knjiga do muzike, zahvaljujući kojoj nekako sve pokušavam da uobličim u tekst. Pisanje za mene predstavlja put u unutrašnji svet, što i dobar rokenrol treba da ti omogući. Ako nema putovanja, nema ni muzike.

Nemam neku ideju, ali sad kad sam dobio nagradu „Tanja Petrović“, morao sam da razmislim šta je meni tu stvarno važno – pa meni je stvarno važno da moji tekstovi imaju emociju, koja je slična emocijama koju donose rok pesme. I to je nekako uvek bio moj cilj. Muziku, inače, vrednujem po tome koliko ona može da pokrene neke unutrašnje procese u meni, svet asocijacija i ideja, uspomena i sećanja, samo takva muzika me privlači.

Dobar rokenrol tekst je važan koliko i dobra rokenrol pesma.

Naravno. Džef Tvidi je jednom rekao da je uvek više voleo tekstove Lestera Bengsa u grupi The Clash, nego njihovu muziku.

Na stranu pisanje o njoj, ali kakvo je mesto savremene popularne kulture u svetu?

Danas je popularna kultura oblast koja, ipak, još uvek dopušta svakoj individui da se nekako iskaže, da formuliše svoje potrebe na javnoj sceni, na jedan način oslobođen tog velikog socijalnog pritiska kome smo svi izloženi. U toj oblasti možeš da voliš koga hoćeš – Korta Maltezea, Rolingstonse, Džona Forda – i to je neki tvoj svet koji ti svakodnevno proživljavaš. Mimo tog pritiska pod kojim se svi krećemo, ovo je neka vrsta azila, koji ti omogućava da se oslobodiš ovog sveta krutih pravila u kome smo svi stisnuti, u kome nam se stalno nameću nečije predrasude, nečiji tuđi stavovi, nečije glupe ideje.

Od čega se uvek sastoji društveni status quo…

Da, a popularna kultura ti i dalje daje priliku da budeš svoj, makar na tom mikro planu, da osetiš samog sebe kao autentičnu ličnost, i da ipak dokažeš da nisi samo šrafčić u nekom ogromnom mehanizmu koji radi kako neko drugi odredi.

Sad sam slušao jedan bluz album i tamo čovek lepo kaže – bluz ti omogućava da se osetiš kao da imaš milion dolara, a nemaš ništa. E, to ti je otprilike i suština popularne kulture.

Kao što neko reče: ona ti omogućava da se vratiš kući. Svi smo u nekom trenutku morali da odemo od kuće, a kroz rok pesme i film, mi joj se vraćamo. To je svakodnevna priča o izgubljenom raju, o mestu gde možemo opet da se osećamo toplo i fino kao u svom domu.

Drugim rečima, i tvoj rad je neka vrsta stalne potrage za izgubljenim rajem.

Celo moje delovanje u toj oblasti može se smatrati pokušajem da se nađe taj izgubljeni put kojim se možeš vratiti kući. Imaš onu pesmu Stiva Vinvuda „Can’t Find My Way Home“ („Ne mogu da nađem svoj put kući“), u kojoj čovek lepo kaže: „Nisam uradio ništa pogrešno, a ipak ne mogu da nađem svoj put kući.“