Svaka čast – toga je valjalo dosetiti se, ne zato što je komplikovano, nego, naprotiv, zato što uopšte nije: dnevni list „Vijesti“ nedavno je, povodom gradskog praznika Podgorice, poklonio svojim čitaocima, ajmo reći, zbornik pripovedaka Podgoričke noći („Vijesti“, Podgorica 2005). Reč je o dvanaest priča pisanih ekskluzivno za ovu priliku; puna autorska sloboda pozvanih pisaca bila je „okrnjena“ samo jednim uslovom: priča mora biti smeštena u Podgoricu, ili pak njeni junaci (ili junak) moraju biti Podgoričani. Za sve ostalo – bujrum, od volje vam. Priređivač zbornika Balša Brković urednik je kulture u „Vijestima“, ali i vrlo dobar pisac (roman Privatna galerija, v. „Vreme“ br. 659) i jedan od ključnih aktera nove crnogorske književne/kulturne scene, po mnogo čemu znatno apdejtovane u odnosu na donedavno vladajuće (ne)prilike u najmanjoj ex-YU državi, ključno određene i preteško obremenjene jednim petrifikovanim, uveliko već sadotradicionalističkim kulturnim obrascem. S kojim se više vaistinu nije imalo kuda, pa bio on svojim etnokulturološkim predznakom „prosrpski“ ili „promontenegrinski“, štagod.
„Emancipacija urbanog“ negde bi drugde, usled preterane (zlo)upotrebe, mogla zazvučati kao izlizana i vrednosno devalvirana frazetina, ali u kontekstu o kojem je ovde reč ova se težnja može samo pozdraviti. Dakle: da, naravno, Podgoričke noći jedan su od mnogo načina da se izgradi, formuliše, osvesti drugačiji identitet nove crnogorske književnosti i kulture, ali i Podgorice kao grada koji poslednjih godina izrasta – ako ćemo pravo, premijerno u svojoj istoriji – od jedne uspavane varoši vazda na repu svih zbivanja u konturu ozbiljnog Grada, sa svime što to donosi (i odnosi…). Razume se da takvom gradu trebaju priče: grad bez svojih Priča samo je senka grada. Balša je Brković jednu stvar postavio bez greške: oko Podgoričkih noći je okupio eminentne predstavnike tog „novog talasa“ crnogorske proze, ali i razložno – a bez patetičnih gesta whatsoever – pozvao na saradnju pisce „iz okruženja“, u ovom slučaju srpskog i hrvatskog, što je važan čin kojim se pokazuje da slika kulture za kakvu se zalaže nije nekakav zatvoreni, u sebe zagledani, jalovo autoreferentni mikrosvet, čak ni kada je reč o jednoj tako eksplicitno „lokalpatriotskoj“ stvari kakve su – to jest kakve bi mogle biti, a bolje je kad nisu – priče o jednom Gradu, najmanjem ili najvećem u dunjaluku, sasvim svejedno.
Okej, šta to ima u Podgoričkim noćima? Lepe su te „kulturološke“ žvake, ama može li se to čitati? O, da. Priče su posložene po abecednom redu prezimena pisaca, tako da zbornik – nuto đavla! – otvaraju i zatvaraju dvojica Beograđana, Vladimir Arsenijević i Marko Vidojković. Arsenijevićeva priča Montenegrin, među najboljima u zborniku, pokazuje kako se autor umeo sjajno poigrati sa gore navedenim „propozicijama“: priča se, naime, dešava negde u dalekom anglosaksonskom svetu, a njen naslovni junak – zajebani mužjak from pod-gou-rika… – ima samo jednu manu: uopšte se ne pojavljuje! Osim u svojstvu telefonskog fantoma, za kojeg ćemo do kraja pomalo dvojiti da li uopšte postoji ili ga je junakinja ove priče naprosto izmislila, ne bi li muža učinila ljubomornim. Čekajući fantomskog Montenegrina da dođe na svingersku orgiju u troje, koju je Ona poželela ne bi li razbila vaskoliku bračnu i vanbračnu čamotinju, bračni par koji iza sebe ima tešku tragediju s kojom nikako ne uspeva da se nosi, počinje da preispituje svoj odnos, a odsutni Montenegrin se pokazuje svojevrsnim katalizatorom nečega što bi se moglo nazvati hepiendom… Vidojkovićev Đavo u Podgorici, zgodna sajber-romansa sa vrlo fizičkim, da prostite, krešendom, jedna je od karakteristično dobro izvajanih Markovih priča rasutih okolo po novinama i časopisima, upečatljiv primer kako Vidojković odlično dribla na „male goliće“. Dobro, bre, Vidojkoviću, kad ćeš više da sakupiš i probereš priče i objaviš zbirku? Nije sve u romanima!
Odranije je poznato da su novi CG pisci prilično fascinirani žanrovskom prozom, a ponajviše hororom. U Podgoričkim noćima Aleksandar Bečanović i Ognjen Spahić umešno eksploatišu motive vampirizma, odnosno ustanka zombija sa podgoričkog groblja Čepurci – ali bogme i rutinske krvoločnosti Mirnih Građana koji ih rutinski upucavaju kao besne pse – a nama preostaje da dokonamo vešto postavljene zagonetke, a pre svega to koliko je ovakva žanrovska preokupacija ironičan odgovor na sveprisutnost kulture smrti u ovdašnjem hiperpatrijarhalnom svetu. U tom smislu, ovi pisci nas ne ostavljaju bez nekoliko baš instruktivnih (uslovno, satiričnih) putokaza… Hrvatski „gosti“ Igor Lasić i Simo „Bogobojazni“ Mraović prilažu šarmantne vinjetice o svojim (ili „svojim“) podgoričkim avanturama, pri čemu je teško reći da li je dojmljivija Lasićeva oštroumna socijalna opservativnost (vidi se novinarski dril!) ili Mraovićeva diskretno samoironična erotomanija kombinovana sa onom vrstom ljupke i plemenite nezlobive duhovitosti kakvu „u Hrvata“ danas najbolje otelovljuje Ante Tomić. U naizgledno hiperrealističkom maniru, Ratko Radunović u Kranč dilemi ispisuje jednu od onih snažnih, perfektno razvijanih gradskih priča – u kojima nedužno uživate sve dok se na koncu ne smrznete od (meta)fizičke nelagode – tako bogomdanih za filmsko platno; Pavle Goranović kroz Društvo dvojnika oplemenjuje ovaj zbornik poetsko-simboličkom naracijom dostojnom nekih davnih Albaharijevih proza. Jelena Stanovnik (nažalost, jedina autorka u zborniku) ispisuje još jedan fragment večitog emigrantskog bluza, svedenim sredstvima, puštajući svoje nesnađene junake da govore za (a vala i protiv) sebe. Dragan se Radulović drži svoje Budve, ali u nju smešta moćnu priču, bezbeli jedan od vrhunaca ove knjige, direktno povezanu sa užasima iz kasapnice devedesetih. Na koncu, Balša Brković i Andrej Nikolaidis, svako na svoj način, ispisuju izrazitije „politizovane“ priče, pri čemu se Brković drži pastiširanja „stvarnih“ likova i sudbina, dok se tradicionalno otrovni Nikolaidis u Divnom i užasnom životu Miraša Varvarina sprda sa vascelom „junačkom“ paradigmom ovdašnjeg ratovanja, za koje se vazda pokaže da nije doli jagma & pljačka.
Još malo pa će vrućine, a one su u Podgorici posebno nepodnošljive. Čak i noću. Kanda će uz ovu knjigu ipak biti lakše pregurati ih. Ono što je važno jeste da se Brković & co. nisu uzaman bavili ovim „poklonom“. Oh da, razume se, bilo bi odlično da se i neko u Beogradu i Novom Sadu (i drugde, što da ne) ugleda na ovaj svetao noćni primer…
