Svet iz doba Vinče

Pre sto godina, najprestižniji svetski listovi objavili su informaciju da se nadomak Beograda, u selu Vinča, 14 kilometara nizvodno od ušća Save u Dunav, a u vreme mlađeg kamenog doba, nalazilo hiljadugodišnje naselje. U tom trenutku, dr Miloje Vasić, arheolog zaslužan za otkriće ovog arheološkog lokaliteta, nije mogao da zna da je pronašao pravu neolitsku metropolu. To će svetu pokazati njegovi naslednici.

Tih prvih sto godina iskopavanja i proučavanja povod su veličanstvenoj izložbi „Vinča – praistorijska metropola“ otvorenoj 24. oktobra u Galeriji Srpske akademije nauka i umetnosti, u okviru projekta Filozofskog fakulteta, Narodnog muzeja i Muzeja grada Beograda. Prve nedelje izložbu je videlo 10.000 ljudi – podatak koji je rečito objašnjava.

Izložba je pripremana godinu dana, a potpisuju je Dubravka Nikolić, Stevan Đuričić, Nenad Tasić, Jasna Vuković i Milorad Ignjatović. „Hteli smo da stogodišnjicu Vinče obeleži ne samo arheologija nego i kultura“, kaže Dubravka Nikolić, rukovodilac projekta. „Izložbu i monografiju smo ograničili na kasni neolit, na kulturu Balkana koja je po našem lokalitetu nazvana vinčanska, iako na nalazištu postoji i bakarno i bronzano doba i srednji vek zato što se i Miloje Vasić najviše bavio neolitom, i zato što je i u svetu Vinča najpoznatija po tom periodu.“ Postavka izložbe ima tri celine. U prvoj su reprezentativni predmeti, „the best of“ vinčanske kulture, drugi deo priča o istorijatu stogodišnjeg istraživanja od Miloja Vasića do današnjih istraživača, a treći rekonstruiše svakodnevni život Vinčanaca. „Bila je ovo prilika da pokažemo figurine, posude i ostale nalaze po kojima se Vinča pročula, da ih učinimo dostupnim, zato što Arheološka zbirka Filozofskog fakulteta gde ih čuvamo nije baš poznata široj javnosti“, kaže Dubravka Nikolić, šef ove zbirke.

Na osnovu kojih argumenata arheolozi neolitsku Vinču smatraju metropolom? Dubravka Nikolić objašnjava da je „Vinča imala centralno mesto u vinčanskoj kulturi ne samo po geografskom položaju nego i po značaju. Da nije tako, zašto bi se ljudi baš tu naseljavali 1000 godina? Sva okolna naselja su bila kraćeg veka, što znači da postoji nešto čime je Vinča toliko dugo privlačila ljude. Naravno da to može biti zbog obale Dunava, plodne zemlje, zbog činjenice da je Vinča stecište trgovačkih puteva, ali može biti i zato što je bila kultno središte.“

Iako je izložba posvećena istraživanju lokaliteta, njena atrakcija je naravno Vinčanac, zvanično zemljoradnik, stočar, ribolovac i lovac, a nezvanično – umetnik.

NAJSTARIJI MAJSTORI: Teritorija cantralnog Balkana na kojoj je između 5200. i 4200. godine pre naše ere živeo narod vinčanske kulture zauzimala je 500.000 kvadratnih kilometara i poklapala se sa teritorijom na kojoj se u mlađem i srednjem neolitu nalazila starčevačka kultura, važna zbog jednog od najvažnijih izuma u istoriji čovečanstva – proizvodnje hrane. „Pomislilo bi se da je na tolikoj površini narod vinčanske kulture teško komunicirao i međusobno i sa drugim delovima sveta. Međutim, oblici posuda i stil ukrašavanja sinhron, u Rumuniji i Makedoniji na primer, i ostaci materija kojih nije bilo na njihovoj teritoriji, govore da im putovanje nije bio problem“, kaže Nenad Tasić, jedan od autora izložbe i rukovodilac najnovijeg istraživanja na Vinči. Na lokalitetu su nađene hiljade alatki od opsidijana, vulkanskog stakla, koji je stizao iz Evrope, a narukvice i razni ukrasi od spondilus školjki dokazuju da su trgovali sa istočnim Mediteranom. Šta su Vinčanci imali da zauzvrat ponude svetu, još uvek se ne zna, ali nije pogrešno pretpostaviti da je na tom spisku bio cinabarit, ruda žive tamnocrvene boje transportovana Dunavom sa Avale.

Putevi kojima su iz unutrašnjosti Balkana prenošeni gorski kristal, mermer i bakar išli su preko Vinče, „što znači da su Vinčanci sigurno znali šta je metal i čemu služi, ali na lokalitetu nije pronađen nijedan metalni predmet niti kalup za odlivanje“, kaže Nenad Tasić. „Možda je tome razlog porcelanit, zovemo ga laki beli kamen, od koga su pravili na primer sekire. Porcelanita je bilo na svakom koraku, nije morao da se izliva, a i odmah je bio spreman za obradu. Istovremeno, oni su na Avali vadili rudu, živin sulfid, i iz nje pravili boju za tkanine i keramiku. Znači, Vinčanci imaju iskustva sa metalom, ali ne i afinitet prema njemu. Šta će otkriti nova iskopavanja, videćemo.“

Stanovnici Vinče su bili vrsni majstori u izradi kamenih alatki: glačanjem i kresanjem oblutaka postizali su zadivljujuće oštre ivice sečiva i drugih alata, a od uvoznog opsidijana pravili su perforaterei. „Da je imao potrebe, Vinčanac je mogao da napravi baroknu stolicu – imao je sav potreban alat“, napominje Nenad Tasić. „Nađeno je mnogo ribolovačkog pribora, a na osnovu raznoraznih koštanih udica, harpuna napravljenih od roga i ostalog ribolovačkog pribora, moguće je pretpostaviti da su pecali lepe primerke ribe. Dunav je tada bio pun ribe, to dokazuje količina nađenih udica, imali su zaleđe bogato veprovima, srndaćima i ostalim životinjama, reka Bolečica je donosila sirovine a s vremena na vreme i mulj, znači, imali su sve uslove za jedan lagodan praistorijski život.“

Većina poslova i zanata obavljana je na ulici, na otvorenom. Nenad Tasić objašnjava da su živeli urbanim načinom života, u gusto naseljenoj sredini, što znači da su poštovali norme života u zajednici. „U to vreme je to bilo sigurno teže izvodljivo nego danas – nije bilo ni kanalizacije ni ostalih sličnih urbanih tekovina, a oni su živeli blizu jedni drugima, u veoma uskim ulicama!“

Ako je suditi po pronađenim kućama, vinčanska arhitektura je reprezentativna što je moguće primetiti na osnovu kuće rekonstruisane za izložbu. Zidali su je od blata, pleve i peska, materijala koji imaju povoljne termoizolacione karakteristike. Da bi se sačuvali od hladnog vazduha, užu stranu kuće okrenuli su prema Dunavu odakle dolazi vetar, i nisu imali prozore. U rekonstruisanoj kući je peć, identična nađenoj na terenu. Na kući nema dimnjaka, pa nije jasno kako su rešavali problem dima. Pronađene mengele navode na mogućnost da su žar pravili izvan kuće pa ga stavljali u peć i tako sav dim ostavljali na ulici ispred komšijine kuće.

VINČANSKE DAME: Pa ipak, bez obzira na tehnološki nivo koji su dostigli, Vinčanci su najpoznatiji po figurinama. Najčešće ženske figure, od jednostavnih i simetričnih formi na početku neolita, u vreme vinčanskog postaju graciozne lepotice bademastih očiju, često odevene u suknje lepih šara sa šlicevima i haljine sa V izrezom, ali bez usta! „Teoretičari umetnosti u njima vide umetničko, skulpturalno delo. Mi to još uvek ne možemo da dokažemo, pa zasad njihovu lepotu objašnjavamo umešnošću pojedinaca“, napominje Tasić. Koga su predstavljale i čemu su služile, još se ne zna. „Po nekima, figurine imaju najistaknutije mesto u ritualima vezanim za kultove plodnosti i predaka; drugi autori vide ih kao portrete; konačno, ima i onih koji smatraju da je reč o igračkama za decu. Mislim da su one bez previše detalja koji otkrivaju identitet predstavljenog modela možda imale religiozan karakter, dok su figurine sa jasnim portretnim crtama verovatno korišćene u kultu predaka ili u nekoj drugoj aktivnosti simboličkog karaktera.“

Osim po „Lady of Vinča“, „Vidovdanke“ i drugih figurina, Vinčance u svetu znaju i po prosomorfnim poklopcima. Javljaju se samo u vinčanskoj kulturi. Dubravka Nikolić i Jasna Vuković u katalogu izložbe objašnjavaju da su to „keramički poklopci cilindričnog ili koničkog oblika sa predstavom ljudskog i/ili životinjskog lica. Na svakom poklopcu predstavljeni su oči, nos i uši, dok usta nikada nisu prikazana.“ Uvek su bogato ukrašeni „urezanim geometrijskim ornamentima“ i pasuju na amfore uskog vrata koje su služile za skladištenje namirnica. O kojoj namirnici je reč, ne zna se. Pomišlja se da „nije konzumirana svakodnevno i da je korišćena u izuzetnim prilikama. Ovakvo stanovište potkrepljuje činjenica da se na većini poklopaca, na temenu ili potiljku, nalaze po dve perforacije izvedene pre pečenja, pomoću kojih je poklopac vezivan za amforu čiji je dragoceni sadržaj konzumiran samo povremeno, možda prilikom određenih kultnih radnji.“ Zbog prosomorfnih poklopaca (Tasić ih u šali naziva Betmenima) pretpostavlja se da je Vinča bila kultno stecište.

Nađene posude takođe navode na pomisao o visokoj umešnosti, ali i o potrebi neolitskih Vinčanaca za lepim u svakodnevnoj upotrebi. Najuočljivije na njima su, naravno, maštovitost i elegancija dekoracije, i zaprepašćujuće tanki fini zidovi, što govori o savršenoj tehnologiji, i to u vreme bez vitla i grnčarskog točka. Većina ima drškice tačno prilagođene ruci kako bi se lako i bezbedno prenosila i kako bi se iz nje precizno sipalo i zahvatalo. Među posetiocima izložbe nema toga ko ne bi bilo koju od posuda sa izložbe poželeo u svojoj kući!

KO TO TAMO PIŠE: Javnosti najpoznatija vinčanska tema su vinčanski znaci zato što za njih neki tvrde da su pismo – prvo srpsko pismo. Nenad Tasić objašnjava da su to najčešće pravolinijski urezi izvedeni na već pečenoj površini posude. Ima ih od oboda do dna, a ima ih i na figurinama. Otkriveni su na više od hiljadu fragmenata posuđa i figurina, po čitavoj teritoriji vinčanske kulture. „Možete da ih tumačite kao ukras, kao pismo, kao znak – zavisi od afiniteta. Jednostavno, imate 1000 znakova, za 1000 godina na 500.000 kvadratnih kilometara. Među njima nemate grupe znakova na istoj posudi. Znakovi su deo ukrasa posude, tačno je da imaju poruku, a ona je ukrasnog karaktera. Pretpostavke o funkciji vinčanskih znakova su različite: od oznaka vlasništva, kaucije, preko piktograma ili slikovnog pisma do formiranog fonetskog pisma. Sve je moguće pa i to da su ovi znaci pismo, zato što svako novo otkriće donosi nove dokaze. Zasad, to nije moguće zato što ne postoji uzorak za dešifrovanje tih znakova. Ne možete biti lingvista autoritet za 5200. godinu stare ere kad ne znate ništa o tadašnjim ljudima, nemate grobove da nekim skenerima rekonstruišete njihova nepca, jezik i ostali govorni aparat. Možda će se sutra naći nešto na osnovu čega ćemo shvatiti da je to pismo, a možda će zauvek ostati ovako. Jedan od trenutno mogućih odgovora je: Vinčanci su imali veoma razvijenu trgovinu, u pohodima vam je neko donosio poručene toliko i toliko soli a vi ste mu to ovde plaćali cinoberom. U jednoj kući smo našli četiri posude sve obeležene znakom X. Da li je to oznaka te kuće? Oznaka kaucije? Zasad ništa više od toga ne možemo da pretpostavimo.“

Priča se, a nekad i tvrdi, da je naselje Vinča oduvek bilo srpsko, od neolita preko srednjeg veka do sad. Na poslednjem sloju nalazišta nalazi se srednjovekovna nekropola, srpska, u kojoj je poslednji ukop obavljen u XV veku. Polovinom XIX veka tu su se naselili bugarski povrtari koje je knjaz Miloš pozvao da blizu prestonice naprave bašte. „S obzirom na to da se etnos nikad ne naseljava na svom groblju, i da se zna za tu knjaževu odluku, na današnjem lokalitetu Vinča očigledno postoji etnički diskontinuitet. Ukratko, mi ne vodimo poreklo od Vinčanaca, kako bi to neki danas hteli“, tvrdi Nenad Tasić. „Mislim da je za ponos dovoljno jaka i velika činjenica da u Srbiji postoji mesto na kome se pouzdano zna da su ljudi živeli pre 7500 godina!“

Arheološki lokalitet Vinča je, pored Lepenskog vira, jedna od najbitnijih, najvećih, najpoznatijih posebnosti Srbije. Pa ipak, lokalitet Vinča je verovatno jedino mesto takvog značaja u Evropi (a i šire) bez muzeja, i sigurno jedino koje nije dovoljno zaštićeno da oranice i bespravno sagrađene kuće ne unište arheološki materijal. Dobro bi bilo da izložba podseti na Vinču i sve ono što ona nema a podrazumevalo bi se da ima.