Popularnost The Hives svakako je jedan od bizarnijih fenomena u poslednjih dvadeset (i više) godina, naročito posmatrano u kontekstu ultragrešnog trougla koji čine publika–industrija–kritika. Ne treba mnogo pameti da se zaključi da su i pre u istoriji rokenrola bendovi uživali unisonu podršku „trougla“ (Beatles, Led Zeppelin, Beach Boys, Nirvana, Oasis, Radiohead…), niti mnogo istraživanja da se pokaže da ti bendovi gotovo nikada nisu bili iz Švedske. Sem ukoliko autentične koncepte Abbe, Ace Of Base ili Aque ne prepoznamo kao subverzivnu delatnost gospodara pakla, najvećeg finansijera rokenrola. Šta je to što je učinilo da The Hives na nematernjem jeziku izraze ono što su bolje, ali komercijalno daleko slabije, svojevremeno plasirali The Stooges, Ramones, Bad Religion i desetine čistokrvnih garažnih bendova od šezdesetih naovamo? Mogli bismo da kažemo da je to tajming – rokenrol se feniksuje svakih deset godina (Elvis – Beatles – Led Zeppelin – Sex Pistols – Nirvana – White Stripes), The Hives su imali sreće da učestvuju u ciklusu. Mogli bismo da kažemo da je to stajling – Elvis je stavljao gel, Beatles su fingirali školske uniforme, Plant je patentirao metalsko–plavo–do–ramena, Johnny Rotten je parodirao modu, Cobain je pristao na karirane košulje, White Stripes su crveno-beli. The Hives su crno-beli, u neogangsterskom autfitu dvadesetih. Možda je to žvaka koju imaju – Elvis je mrdao kukovima, Beatles su ćutali dok su ostali vrištali, Page je posegao za okultnim, Rotten nije zatvarao usta, Cobaina je boleo stomak, White Stripes su malo muž i žena, malo brat i sestra. Iza The Hives navodno stoji izvesni Randy Fitzsimmons koji odrađuje posao švedskog Malcolma McLarena. Možda je to subverzivnost kojom su se suprotstavili mejnstrimu – Elvis je uneo seks, Beatles politiku, Led Zeppelin magiju, Sex Pistols su sve izneli, Cobain je uzeo ženino prezime, White Stripes su izbacili bas. The Hives su… iz Švedske!
A možda je njihov uspeh samo posledica zamora materijala svih aktera trougla. Pedeset i više godina rokenrola isprodukovalo je dovoljno muzike, pa su očigledno do maksimuma ispunjeni kapaciteti svih aktuelnih generacija, i prostora da se proizvede nešto novo gotovo i da nema, jer su skoro sve generacije pokrivene sa najmanje tri ili četiri pravca ili segmenta rok istorije. Niko više ne mora da proizvodi, kad može da bira. Publika se u međuvremenu sita najela piraterije, što je dovelo do toga da je postala jezivo izbirljiva (jer se svega nagutala), što za posledicu ima da ili stvarno–stvarno dobre stvari uspevaju, ili one stvarno–stvarno svedene u svom izrazu. Kritika je više nego ikada podmićena od indsutrije, a ona antikorporativna piše hvalospeve o stvarima koje i rođena majka jedva vari. I, na kraju, imamo industriju, pogubljenu u manijakalnom fabrikovanju zvezda, kojoj je internet preoteo marketing, priteranu da kintu obrće na sve sporedne načine sem prodajom ploča u prodavnicama.
U takvoj konstelaciji stvari The Hives imaju široku privlačnost, od fanova odraslih na Jerryu Leeu Lewisu pa do onih koji na MTV-ju gutaju White Stripes. Njihov garažni rok ima jasne i jake refrene i strofe, trominutno trajanje pesama, mladi su i atraktivni, ne pretenduju ni na jednu interesnu grupu (antiglobaliste, homoseksualce, Šveđane, tvrde garažne rokere, manekenke), ali nekako uspevaju da budu intersantni svima. I – nema balada (sem ako vam pesma koja se zove Diabolic Scheme ne slama srce…).
Tyrannosaurus Hives je malo duži od pola sata, izraz „prašenje“ izmišljen je za ovu muziku, svaka pesma bi uz malo MTV-ja mogla da bude hit, da vozdiže publiku beogradskog kluba Akademija, ili da u reklami isprati poslednji model levi’s 501. A ni Tarantino ne bi prošao mrtav-ladan pored nje. Ali, mi ovde ne ponavljamo tezu iz prethodnog pasusa, već je produbljujemo. Ako smo tamo rekli da bi svako mogao da sluša muziku The Hives, sad kažemo da bi svako u svakoj prilici (ili barem u stotinak vrlo različitih) mogao da uživa u njoj. A sve to dobijate od jednog posve retro švedskog benda koji reciklira bazične ideje garažnog roka, muzičkog pravca čiji je svet toliko elitan i fobičan da ga to samo po sebi hermetizuje u podneblju rokenrola!
The Hives su sve to prevazišli. I dalje ne znamo kako, iako je sve što nam treba za odgovor tu. Možda su zato The Hives najveći bend na planeti, iako ima, bilo je i biće boljih od njih.