Svedok-saradnik u sopstvenom životu

Osam godina nakon prethodnog, objavljen je novi roman Vladislava Bajca Pucanj u prazno. Zbog obaveza u “Geopoetici”, izdavačkoj kući koju je osnovao, kaže. Ovu knjigu je počeo da piše pre tri godine, a ona ga je, ima se utisak dok je čovek čita, čekala četiri decenije.

Tačno od kad je 1984. njen glavni lik V. sa još dva člana TV ekipe otišao u Njujork da za jugoslovenske gledaoce snimi 30 emisija o tamošnjoj kulturi i medijima, da zbog toga upozna Lua Rida, Alena Ginzberga, Harija Belafontea, misicu Vanesu Vilijams, Dejvida Birna, Lenarda Koena i slične. A tu je i hotel “Čelsi”. I osećanje da je u to vreme sve bilo dostupno i moguće.

Pucanj u prazno objavila je “Geopoetika”.

“VREME”: Da li je Pucanj u prazno romansirana autobiografija ispričana u trećem licu?

VLADISLAV BAJAC: Unutar oblasti književnih pojmova ovo pitanje ostaje otvoreno. Po mom shvatanju pravila književnosti, odgovor bi trebalo da bude negde između istine i neistine, na njenoj sredini, sa pripadajućim opštim mestima: “Svaka knjiga je autobiografska” ili “Pisac nikada ne sme da prizna kako je on lik u sopstvenom delu”. Sigurno je jedno: zarad pozitivne mistifikacije, knjiga ne može bez autorovog direktnog ili indirektnog iskustva. Ali postoji i ona dodatna lepota literature u kojoj se čitaocu nudi mogućnost da ama baš sve što (pro)čita među koricama shvati kao – imaginaciju. Ako je tekst uverljiv, autorefleksije i činjenice prestaju da budu presudne. Isto važi i za pitanje žanra. Za pisca je najsigurnije, a i najbolje, da prećuti odgovor.

Kad se dođe do poslednje tačke Pucnja u prazno, utisak koji ostane je optimizam, što je potpuno suprotno od onoga što poručuje naslov knjige.

Tako je. Knjiga je napisana sa namerom da u sadašnjost privede iz sećanja jednu od srećnijih dekada jugoslovenske i američke stvarnosti. Samim tim što je meni značila prekrivanje ove strahote od doba u kojem živimo, nadao sam se da bi i čitaocima ta slika sveta i topografskih mikrokosmosa mogla da pokaže kako je tada kreativnost individualne slobode bila moguća čak i kao masovna i generacijska. To jeste utopijsko vreme (sa naknadnom pameću neminovnog i neugodnog buđenja iz nje), ali to njegovo post festum viđenje ne znači da ono nije postojalo. Naprotiv. To je doba kada je i jedan Srbima omraženi Bil Klinton svirao saksofon i verovao u nešto (dobro).

Knjigu sam želeo da napišem i po cenu da bude “laka”. Mislio sam da autentičnost primera iz nje nudi mogućnost, naročito mlađima, upliv u jedan ostvareni romantični ili makar romantizovani period Beograda i Njujorka, Jugoslavije i Amerike. Time sam rizikovao da snaga preživljenog i nesumnjivo dogođenog postane važnija čak i od estetske vrednosti rezultata. Mada, iskreno govoreći, pisac se ovog poslednjeg ne može da liši i da ne znam kako želi. Po prvim reakcijama čitalaca, najčešći epitet koji je do mene stizao jeste da je tekst – zabavan. Pa čak i duhovit. Ne znam da li se pisci stide ako im je štivo zabavno (imam utisak da je tako), ali meni je ovoga puta, kao autoru inače ne baš lake književnosti, veoma drago zbog ove vidljive jednostavnosti. Na kraju, ta “lakoća postojanja” ne isključuje književnu ozbiljnost. Ona mi je svakako draža od romana koji bi bio kvalitetan a dosadan.

Knjiga indirektno, bez pretenzija, poredi dva vremena – ono i ovo. Samim tim, sadržaj i naslov (optimizam i pesimizam) jesu njena suština kakva je uostalom i ona naših života. No, ove krajnosti se provlače kroz ceo tekst kao dodatni lik koji lingvistički menja oblike, značenja i košuljicu; kao zmija ili čovek koji presvlači svoju materijalnu i duhovnu garderobu.

Značenja ove sintagme su mnogostruka; od pucnja startnog pištolja koji označava začetak sportske ili životne trke, preko (ne)uspešne improvizacije, vojnog, rokerskog ili blagougodnog značenja, pa sve do simboličkog ili bukvalnog poraza. Pri odlasku na putovanje, glavni lik se pita hoće li Amerika biti taj isprazni pucanj.

Negde na početku romana kažeš da je Beograd bio Njujork u malom, a nakon nekoliko redova izdvajaš izraz “jugoslovenski i američki san”. Moguće da je to mesto gde će čitaoci koji se sećaju tog vremena morati da popuste nostalgiji. Treba reći da nostalgija u tvojoj knjizi nije otužna, što je najčešći slučaj, nego je realna i opravdana. Zato je i poraznija.

Klonio sam se nostalgije, što nije bio lak posao. Naći nijansu koja slavi tadašnje kreativne uspehe ili ličnosti i taj dosegnuti visoki prag stvaralaštva, a biti svestan da je sve u pisanju i pomalo uzdignuto iznad objektivnosti, predstavljalo je i zadovoljstvo a ne samo očekivanu muku. Ovoj tezi priklonio se jednako romantično i urednik knjige Zoran Paunović (“poslednja decenija u kojoj smo još mogli da verujemo da je Njujork predgrađe Beograda”). Naravno da ova dva grada, pa i države, nisu bili u bukvalnoj korelaciji. Ali jesu, svaki na svoj način, tada i ranijih dekada bili najbliži u dosezima veza između kulture, pa čak i politike. Ključna reč je (bila) širina. Ali da!, posledica ovog poređenja jeste osećaj i vidljiva stvarnost u sličnosti današnje Srbije i SAD-a, ali i u oronulosti, nezadovoljstvu i sveopštem srozavanju, pa čak i gubitku pojedinačnog i grupnog civilizacijskog i kulturološkog napretka. To jeste legitimna situacija za nostalgiju, ko joj se prikloni.

Dakle, i tada i sada, kao da pratimo jedni druge. Utoliko je moje pominjanje (pa čak i da je izmišljanje) “jugoslovenskog sna” najkraća, ali prilično tačna definicija ostvarivosti duhovnog stanja pojedinca i nacije tog vremena. A pošto taj san ima direktnu asocijaciju na čuveni “američki san”, jasno je da je reč o umetničkim stanjima koja su bila moguća, pa i često ostvarena.

Kako je moguće da se kultura nije nadovezala na osnovicu koju su joj postavile osamdesete? Šta ju je preusmerilo u banalnost?

Kada bih to zasigurno znao, prihvatio bih mesto predsednika sveta ili makar ministra kulture i sve to ispravio i nadoknadio. Kada stavim šalu na stranu, nije ni teško smisliti bolja i pametnija rešenja od tzv. sadašnje kulturne politike koja nas krasi, a koja bi novac za kulturu samo negde drugde da skrasi. Dakle, koja ne postoji. Odgovor samo mogu da načnem i pretpostavim, koristeći i položaj svedoka-saradnika sopstvenom životu.

I u godinama visokih kreativnih dosega u skoro svim poljima kulture, istovremeno je vrebala oluja u najavi. Neko ju je osetio, a neko nije. Ali svi su i dalje davali sve od sebe kako bi pridodali svetu najbolje od sebe. Kod nas su onda stigle devedesete i potpuni krah svega postojećeg. Onda se u prvoj dekadi dvehiljaditih pojavila nada u povratak vrednosti, da bi se u sledećoj dogodio novi duhovni poraz. Sa ovim decenijama menjao se i jezik, ne samo uverenja. No, odgovornost tadašnje elite što nije uspela da se izbori sa sveopštim porazom vrednosti sastojala se od dve vrste: jedne koja se priklonila materijalnom i duhovnom profiterstvu kroz glumljenu borbu za nacionalni identitet (busanje u grudi većih Srba od onih “drugih”, zloupotreba pojmova – narod, ognjište, potenciranje tzv. vekovne ugroženosti ali i legendarne hrabrosti, sabornosti i sl.). I druge vrste, uronjene iskreno i slepo u svoja zanimanja ili pak lažno neobaveštene o drami iza ugla, ne potrudivši se da joj se suprotstavi. Između njih postojao je manji broj onih koji su pokušali da borbom protiv zla svih strana sačuvaju normalnost i mir. Ali, ispostavilo se da taj otpor nije bio dovoljan. Preovladala je snaga onih koji su hitro isplivali na površinu i zauzeli sav prostor: primitivni i neuki. Ti su stvorili sada čuvenu srpsku bahatost neznanja. U zbiru, kod nas je kultura postala estrada, a u Americi – zabava. To je poguralo sve moguće “kotrljajuće kamenje” u ambis u kojem se i dalje nalazimo.

foto: marija janković

HBO prevodiš kao “kućnu blagajnu” i objašnjavaš da je ljudima ponuđena zabava bez provoda, što je, po tebi, zapravo reč o lenjosti, o komociji. Šta je rezultat toga?

Televizija je sama po sebi, osim raznih drugih novotarija, u život Amerike unela pre svega – lenjost. Ali pojavom kablovske televizije i njenom podrškom potrošačkom mentalitetu i marketingu, sve je postalo moguće uraditi i ostvariti – iz fotelje. To nije postala samo fizička neaktivnost, već i duhovna. Uostalom, TV je oduvek bila zamena za uspavanku: najlakše se iz umora na kraju dana prelazilo u san gledajući u tu govoreću i gledajuću kutiju. No, HBO posebno onog vremena bila je primer inovativnosti još uvek sveže kablovske televizije koja nudi zabavu, pa i kulturu. Moj lik V. se u HBO-u nalazi u vreme kada ova kuća osniva i zaseban program Cinemax da bi prvi put kao producentska kuća snimila i prvi igrani film, skup i vrlo dobar – Gandi. Dakle, reč je o nevinom dobu tzv. ozbiljne zabave. Mada, već u to vreme one kablovske televizije koje su emitovale samo vesti svih 24 sata poput CNN-a (koju moj junak takođe posećuje), već pokazuju naklonost ka manipulaciji.

CNN je u tvojoj knjizi primer oblikovanja istine i stvarnosti, proizvodnje gladi za vestima i svemu ostalom što je sada naša medijska svakodnevnica. Kažeš da su vesti oruđe kojim se može lako manipulisati i koje je lako pretvoriti u oružje. Ko ih je zloupotrebio?

Ona je začeta u prilozima koji su bili, po novim pravilima, što kraćeg i što bržeg smenjivanja. Time se rađala ondašnja i današnja prekomerna količina informacija koja je dodatno pasivizirala čovekov um i polako ga pretvarala u poslušnog robota, ako ne i zombija. Otud stizanje do sadašnjeg konzumerizma, površnosti i pasivnosti uma. Ko je to uradio? Pa, globalizacija, biznis i novac. Amerika i tada i sada ima unikatan odnos prema novcu, do te mere da je legitimno sredstvo upliva u politiku. Tamo se to zove finansiranje i podrška, a ovde – mito i korupcija. Rezultati su slični.

Neki delovi knjige su izdvojeni kurzivom. U njima pišeš o promenama, nakaradnostima u sadašnjem jeziku. Kao knjiga u knjizi, smišljena da još više potcrta nekad i sad. Šta današnji jezik govori o nama? Kakvi smo ljudi? Kakva nam je pamet? Šta osećamo? Šta mislimo o sebi i svetu?

Vreme osnovne radnje smešteno je u sredinu 80-ih, a 1984. je tzv. sabirna (a ne samo Orvelovska) godina. Ona jeste baza svega, ali kurzivni delovi beže u njenu prošlost i budućnost, držeći se tema koje je čine. No, ti vremenski izleti zapravo služe kako bi se video razvoj ličnosti, događaja, pojmova. Taj razvoj je, kako gde i kako kada, u tom simboličnom juče i sutra postajao propast ili napredak, poraz ili uspeh. Jednako tako je centralna, polazna tačka svih mesta hotel “Čelsi”, sam po sebi lik u knjizi, od kog se radnja i razmišljanje autora i junaka knjige širi u koncentričnim krugovima ka drugim toposima. Bio je to pokušaj da se vreme i prostor prošire, ali ujedno i zbiju. Jezik je jednako “kriv” što smo danas popustili u uverenjima, malaksali od ponavljanja istog (reči, a ne samo dela), umorni od neuspeha. Jezik se pokazao i u stvarnosti kao jednako manipulativan i kod pametnih i ograničenih, i kod intelektualaca i političara. On je danas, mimo svog osnovnog zadatka – komunikacije, postao sredstvo prostakluka i nasilja, nepismenosti bez blama, laži i kriminala. Njegovom zloupotrebom lažne vođe stižu do vrhunskog božanstva – novca.

Mislim da je jedan skriveni proces režima izuzetno uticao na ovo što smo sada, što ne sanjamo već nam se dešava. Naime, “u duhu Zapadnog individualizma”, ovde se sistematski i godinama radilo na podelama, razdvajanjima i mržnji (uvod su bile devedesete, naravno). Tako se stvorio srpski originalni individualizam: sebičnost. Ljudi su silom dovedeni do toga da se bore za materijalnu ili duhovnu egzistenciju neprihvatanjem postojanja drugog i drugačijeg mišljenja. Tako smo stigli do brige samo i jedino o sopstvenoj zadnjici i prednjici, izgubivši ne samo empatiju već i moć elementarnog civilizacijskog ponašanja.

Na jezičkom nivou, promenu sveta objašnjavaš na primeru reči “izazov”.

Jezik kojim se bavim kao zasebnim a integralnim slojem knjige učinio mi se zgodnim da personalizuje promene koje su se zbile sve do danas. Ta piščeva osnovna alatka analizira promene značenja pojedinih reči i sintagmi kroz vreme. Primer u reči izazov je dobar. U tekstu vrlo detaljno objašnjavam sledeće: kako je upotreba te reči pogrešna. Ona danas označava reč problem iako joj je izvorno značenje – izazov. Dakle, vrti se ukrug po potrebi i prevoda i značenja. Ali iz neznanja “modernosti”, ona se dalje razvila u manipulaciju sopstvenog značenja. Korišćena pre svega od strane političara, postala je zgodno sredstvo u označavanju (a ne samo prevodu) šepurenja kojim vođe više ne priznaju postojanje problema! Postoje samo izazovi koji su, bože moj, ne samo savladivi već i poželjni. Oni su lakoća rešavanja takoreći nesavladivog, a time i pokazatelj omnipotentnosti politike. Dokaz tome je i to što je ovako pogrešno koriste i mnogi obrazovani ljudi. Oni osim povodljivosti to rade i valjda zato što im to stvara iluziju posedovanja (nepostojeće) moći.

Aktuelni tim Ministarstva kulture insistira na nacionalnom identitetu, posebno na tradicionalnom stvaralaštvu i na ćirilici. Jezik zasad brane samo od kroatizama, ostalo im ne smeta. Pri samom kraju knjige kažeš da je politika na najgori mogući način ušla u jezik.

Kada god pojedinac ili institucija nema nikakav plan a kamoli viziju, ona pokreće megalomanske, retrogradne i po pravilu pogrešne poteze. Tako nam se često događa odbrana ćirilice od nas samih. Tako novopečeni ministar kulture takoreći pri prvom javnom obraćanju u jednoj i po rečenici pravi dve fundamentalne greške (parafraziram): kaže da srpski jezik ima dve azbuke! Ne zna da ima dva pisma, azbuku i abecedu. On zapravo time previđa (ili “samo” ne priznaje) postojanje Drugog sveta. U onoj polovini rečenice traži isključivo koriščenje ćiriličnih tastatura u javnom prostoru. Ne zna (ili neće da zna) da se u svakom kompjuteru nalazi već postojeći program koji omogućava prelazak sa jednog na drugo pismo jednim jedinim klikom/potezom. U svakom slučaju, ta borba za presisano nacionalno vodi se iz neznanja i/ili zbog još jedne prilike da ogromnim troškom kupovine desetina hiljada tastatura neko privilegovan bespotrebno zaradi, ali se još poneko i ugradi.

O smislu autoritarnog zahteva-naredbe da svi izdavači za otkup knjiga već od ove završene godine a ne samo nadalje, bivaju prisiljeni da ako žele otkup knjiga za biblioteke u Srbiji – moraju da ih štampaju ćirilicom, pa to ne zavređuje komentar. Osim: kada bi retroaktivno i tom istom brzinom Ministarstvo kulture realizovalo sve raspisane konkurse i isplate, a i povećalo postotak izdvajanja novca iz budžeta za kulturu, gde bi nam bio kraj! No, zgodno mu dođe “vađenje” na Ministarstvo finansija koje “ne da” više ni na vreme, ni mnogo ni malo. Ni Puni ni Mali. Kao ljubav između Debelog i Mršavog.

Da li si dostigao Keruaka u broju reči?

Da. I dan-danas ne znam tačno zašto mi je to bila skoro pa opsesija (o kojoj u knjizi pišem). No, sigurno će čitaoci naći razloge, makar simboličke.

Prva i poslednja rečenica u knjizi je izmišljena latinska izreka “Veni, vidi, ivi”, koju na kraju prevodiš kao “Dođoh, videh, odoh”. Zašto nisi ostao?

To je moja izmišljotina sa jasnom asocijacijom na Cezarovu čuvenu izreku. Ona je u knjizi prevedena na dva načina: ispravno kao “Dođi, vidi, idi” pre početka knjige i na njenom kraju kao “Dođoh, videh, odoh”. Mislim da su njeno značenje, kao i promena vremena jasni, u obe varijante.

A ja i/ili moj junak nismo ostali u SAD-u zato što je nepristajanje na ponudu bilo dokaz ondašnje jednake mogućnosti za ostvarenje i jugoslovenskog i američkog sna. A znamo, snovi nas vode.