Sve se zna, ništa se ne dešava

Dejan Suđić, teoretičar i arhitektonski kritičar, aktuelni direktor londonskog Dizajn muzeja, prošlog aprila bio je nekoliko dana u Beogradu. Tada je u intervjuu za „Vreme“ rekao: „U iskušenju ste – kad pišete za široku publiku – da budete negativni. Da kažete: ovo je loše, ovo je grozno, ovo je nelegalno, moramo to da zaustavimo. Kad pišete kritiku za novine, često pokušavate da sprečite da se dogode loše stvari. Umesto da podstičete dobre. Lako je biti negativan.“

Niti smo mi Britanija, niti je „Vreme“ „Gardijan“, niti je Muzej primenjene umetnosti Dizajn muzej, niti sam ja Dejan Suđić, ali često mislim o ovim njegovim rečima i pitam se šta je u našim uslovima iskušenje. Da li da hvalimo, neodmereno, sve što je na našoj strani, ili da kritikujemo bez milosti? Biće da bi na oba pitanja odgovor mogao biti pozitivan. I da bi oba odgovora bila tačna.

GRAN PRI: Salon arhitekture je i ovaj put revija godišnje produkcije domaćih arhitekata sa ponekim gostom iz inostranstva, pratećim izložbama, promocijama i razgovorima. Podeljene su nagrade i priznanja. Nije bilo skandala.

Kvalitet realizacija, projekata i konkursa poboljšava se iz godine u godinu, ali je još mnogo otežavajućih okolnosti. Još nisu primenljivi kriterijumi koji važe za uređenija i stabilnija društva. Nesređenost države, njenih zakona i finansija jako se oseća u graditeljstvu. Veliki novci često ne stižu na pravo mesto na vreme i u prave ruke. Naravno da novac ne podrazumeva i kvalitetnu izgradnju, ali je od velikog uticaja.

Ove godine Gran pri dobili su Španci za zgradu opštine u Benidormu. Oni su i jedini inostrani tim na Salonu. Arhitektura u Španiji je trenutno u ekspanziji, dosta se gradi, arhitekte su poznate i na evropskoj sceni, rade izvan matične države, putuju i drže predavanja najčešće predstavljajući svoju arhitekturu kao kombinaciju visoke tehnologije – kada je to moguće, i poštovanja specifičnosti lokalne sredine i potreba investitora. Objektivno, španski tim je zaslužilo glavnu nagradu, iako je bilo i zlobnih komentara. Zgrada opštine u gradu čije je ime za mnoge u kategoriji španskih sela nije uporediva sa domaćim realizacijama. Da li su pobedili samo zato što dolaze iz znatno bogatije i uređenije sredine od ovdašnje, ili su talentom i duhovitošću uspeli da pronađu ono nešto što razdvaja dobru kuću od konfekcijske izgradnje? Uslovi nisu za zanemarivanje, ali ako je suditi po fotografijama, ni talenta im ne nedostaje.

DOMAĆI TEREN: Priznanja su podelili domaći autori, uglavnom već nagrađivani na domaćem terenu. Mlađa srednja generacija arhitekata devedesetih godina prošlog veka suočena sa ratom, sankcijama, političkom i finansijskom izolacijom, borila se kako je znala i umela. Jedni su otišli da se nikad više ne vrate, drugi su se izmakli i negde izvan granica sačekali da se stvari nekako srede iskoristivši to vreme za usavršavanje i učenje zanata, a neki su ostali. Danas imaju biroe i dobijaju relativno pristojne poslove u teškim tranzicionim vremenima. Uporni su i ne odustaju lako. Zoran Radojčić, Dejan Miljković i Jovan Mitrović – u različitim međusobnim kombinacijama – poslednjih godina redovno se nalaze na spisku nagrađenih. Ove godine reč je o manjim stambenim objektima. Standard je uspostavljen, sada se glancaju detalji. Tako se i na ovdašnju sredinu mogu odnositi reči čuvenog Čarlsa Dženksa, citirala ih je i Ljiljana Abramović-Miletić u svom tekstu za katalog: „Zbog čega drugog tražite arhitektu ako ne zbog toga što želite nešto bolje ili najbolje što će promeniti vaš život? Arhitektura je poslednja preostala od utopijskih profesija, prva i poslednja, i treba tako da ostane.“

Mustafa Musić dobio je priznanje za enterijer ateljea arhitekte. Intiman ili izložbeni prostor koji potencijalnim klijentima pokazuje šta se sve može uraditi između zidova.

Dobro skockanim vilama i luksuznim enterijerima pridružili su se i veliki poslovni objekti. Najviše ih je u Novom Beogradu koji se gradi neverovatnom brzinom, pa treba ozbiljno shvatiti upozorenja i zaštititi ovu urbanu strukturu bogatu zelenilom, izgrađenu posle Drugog svetskog rata na principima Korbizijeove ideje o novom gradu za novo društvo.

TEŽINA RAVNOTEŽE: Stara garda koja je pre nekoliko decenija žarila i palila u stambenoj arhitekturi i malom urbanizmu, danas svoje veliko iskustvo koristi u timovima za projektovanje poslovnih zgrada. Izvan Beograda, ako ne uzmemo u obzir realizacije naših arhitekata koji žive po svetu i tamo grade, kao da se ništa ne dešava. Poneki objekat ili enterijer u Užicu, Vranju, Nišu, Novom Sadu… Jedno priznanje za arhitekturu otišlo je u Užice, Snežani Vesnić i Vladimiru Milenkoviću.

Jedno veče u galeriji Žad razgovaralo se, kao i mnogo puta do sada, o arhitektonskoj kritici. Da li je i koliko ima, zašto je skoro nepostojeća, ko je za to odgovoran. Opet su se pominjali dnevni listovi nezainteresovani za ovu vrstu tekstova, nepostojanje relevantnih stručnih časopisa, kriterijumi, balansi… Sve se zna, a ništa se ne dešava. Desiće se, nadam se, kad diplomci beogradskog Arhitektonskog fakulteta budu podsticani i obučavani da se uz projektovanje ravnopravno bave teorijom i filozofijom arhitekture, kada se država oslobodi teških političkih balasta, kad građani postanu bogatiji i obrazovaniji, kada budemo spremni da se realno suočimo sa svetom i sagledamo svoje mogućnosti. Zvuči utopistički?

Poslednjih nekoliko godina redovno se objavljuje po nekoliko dobrih knjiga o arhitekturi. Mirjana Roter-Blagojević napisala je obimnu monografiju Stambena arhitektura Beograda u 19. i početkom 20. veka i za to dobila priznanje Salona. Promocija je održana na dan kad ovaj tekst ide u štampu, u utorak 24. aprila.

Aleksandar Keković i Zoran Čemerikić su svoju knjigu Moderna Niša 1920–1941. promovisali na samom početku Salona priredivši i izložbu u galeriji Žad. U Nišu, tada centru Moravske banovine, mnogo se gradilo između dva rata. Duh moderne donosili su poznate beogradske (Branislav Kojić, Aleksandar Sekulić) i zagrebačke arhitekte. Zanimljivo je da tu nailazimo na realizaciju koju potpisuje jedan od najznačajnijih arhitekata zagrebačke moderne Drago Ibler. Ipak, najviše ga je obeležio ruski emigrant, arhitekta Aleksandar Medvedev. Rusi u Nišu makar i formalno grade u modernističkom duhu, dok su oni u Beogradu uglavnom klasicisti. Aleksandar Keković smatra da je to generacijska stvar. Mlađi su se s lakoćom priklanjali novom vremenu, a stariji su ostajali verni klasicizmu, ili je u Nišu to dominantno stvar investitora.

Snaga, kultura i bogatstvo države ogledaju se u njenoj arhitekturi. I briga za ugrožene. Velike arhitekte nikad ne odbijaju non profit poslove, znaju da je projektovanje stanova za socijalno ugrožene veliki kreativni izazov. Naša država još ne stiže da se bavi tako običnim problemima, ali studenti u svojim diplomskim radovima počinju da pokazuju visoku socijalnu i društvenu osetljivost. Milena Delević u svom diplomskom radu razrađuje urbanističke i arhitektonske aspekte naselja za Rome, a Nevena Vasić i Ivana Čarapina diplomiraju baveći se ekološkim temama.

Salon arhitekture je pri kraju. Gromoglasno se najavljuju Nedelja dizajna i gostovanja svetskih arhitektonskih zvezda. Među njima je i čuvena Zaha Hadid. Ravnotežu je teško postići. I u arhitekturi.