Sve je gotovo, tuš

Kada se daleke 1987. godine u medijima pojavila vest o mogućem učešću popularnog srpskog folk pevača Miroslava Ilića na Splitskom festivalu zabavne muzike, zabavnjačke zvezde zapretile su bojkotom festivala. Od tada je puno vode proteklo Moravom i Cetinom, prošao je rat između Srba i Hrvata i stvari su se izgleda promenile. Ono što pre petnaest godina nije pošlo za rukom Miroslavu Iliću, pošlo je srpskoj folk divi Snežani Babić, poznatijoj kao Super Sneki. Sneki nacionale će na Splitskom festivalu otpevati pesmu hrvatskog autora Siniše Vuca, „najpopularnijeg hrvatskog pjevača na potezu od Australije do Čitluka“, kako on voli da se predstavlja u medijima. Za svoj splitski nastup Sneki je spremna da zapeva i na dalmatinskoj ikavici. „Moramo konačno da shvatimo da živimo na malom prostoru. Hrvatska i Srbija moraju ostvariti kontakte, kako političke tako i privredne i muzičke. Moramo biti dovoljno veliki i široki da bi nam svima bilo bolje“, objasnila je nedavno Babićeva svoje viđenje budućnosti srpsko-hrvatskih odnosa.

Ipak, popularna Pančevka nije prva srpska folk zvezda koja će nastupiti u Hrvatskoj posle ratova i raspada SFRJ. Ta čast pripala je „slavuju iz Mrčajevaca“ i „šumadijskom Elvisu“ – Miroslavu Iliću.

Posle jedanaest godina apstinencije, hrvatska publika je pretprošlog vikenda konačno mogla da uživa u originalnom šumadijskom melosu „folk legende Miroslava Ilića“, kako je stajalo na plakatima kojima su bili oblepljeni Koprivnica, Samobor i Rijeka. „Ja ovom nastupu nisam pristupio kao nekom istorijskom događaju“, kaže u razgovoru za „Vreme“ Miroslav Ilić. „Smatrao sam da je možda došlo vreme da polako svi počnemo da shvatamo da smo na ovoj jebenoj vetrometini ipak upućeni jedni na druge.“

Od raspada SFRJ „ćirilica“ je iz gospodarstvenih razloga bila zabranjena i proterana sa hrvatskih radiovalnih postaja, ali, pokazalo se više nego očigledno, nikad i iz srca verne joj publike. Činjenica je da su se srpski narodnjaci svih ovih godina intenzivno slušali i u najhrvatskijim delovima Hrvatske. Aca Lukas i Mira Škorić svirali su na svadbama hrvatskih fudbalskih reprezentativaca, a tamošnji piratski albumi Dragane Mirković, Svetlane Ražnatović, Vesne Zmijanac i sličnih dostizali su tiraž od nekoliko desetina hiljada primeraka. Dok su gostovanja ovdašnjih folk pevača u Federaciji BIH odavno postala uobičajena stvar, Hrvatska je u odnosu na srpske narodnjake dugo pružala otpor. „Rekao sam i za hrvatske medije da je tamošnje tržište i pre raspada Jugoslavije bilo veoma izbirljivo kada je narodna muzika sa ovih prostora u pitanju i da to i treba tako da bude“, konstatuje Miroslav Ilić. „Nadam se da će i u mojoj zemlji, koja je izvorište takve muzike, tržište biti isto tako izbirljivo i selektivno, a ne haotično i naopako kakvo je sada. Srećan sam što sam jedan od pevača narodne muzike koje je publika u Hrvatskoj uvek cenila, volela i dolazila na koncerte.“

Ilićevi utisci sa gostovanja u Hrvatskoj veoma su povoljni. „Svi su bili izuzetno korektni i ljubazni, koncerti su bili krcati, atmosfera urnebesna, a ono što me je posebno iznenadilo jeste sastav publike, u kojoj je više od devedeset odsto bilo omladine od 17 do 25 godina.“ Koncert je realizovan posle poziva ljudi iz zagrebačkog Alfa-tona koji su smatrali da su se stekli uslovi da jedan pevač narodne muzike iz Srbije može da nastupi u Hrvatskoj. Osim ova dva koncerta, Ilić je trebalo da nastupi još jednom u Koprivnici, a zatim u Zaboku i Rijeci, ali su koncerti odloženi. „Naročito mi je bilo stalo do koncerta u Rijeci, gde je trebalo da nastupim u sportskoj sali pred 3000 ljudi, ali bili smo u stisci s vremenom i momci iz Prijedora koje sam angažovao kao prateći orkestar nisu na vreme dobili potrebne dokumente. Koncerti u Koprivnici, Zaboku i Rijeci zbog toga su odloženi za prva tri dana maja“, priča Ilić.

Niko ovde ne bi posebno obratio pažnju na Ilićeve koncerte u Hrvatskoj koji su se po logici stvari i tržišta kad-tad morali održati, da pored pozitivnih reakcija u tamošnjim medijima i iščuđavanja neobaveštenih zbog euforije koja je pri tom zavladala o celom slučaju nije raspravljalo samoborsko gradsko vijeće. Naime, uz apele da hrvatsko ministarstvo spoljnjih poslova ubuduće ne izdaje vize srpskim narodnjacima, Gradsko vijeće je izdalo saopštenje u kojem je ocenilo „neprihvatljivim za grad Samobor i njegove građane gostovanje izvođača ‘novokomponiranih’ pjesama istočne varijante ss sadržajem neprimjerenim našoj kulturi, a posebno stoga što su još svježa sjećanja na dane kada su ti isti izvođači s četničkim obilježjem bili moralna podrška srbočetničkim hordama u agresiji i uništavanju naših gradova i sela i ubijanju naših građana, u čijem je protjerivanju i obrani domovine sudjelovao i velik dio naših građana“.

Miroslav Ilić ne želi da komentariše optužbe samoborskih vlasti za koje je saznao tek iz ovdašnje štampe, a kojima se ni u Hrvatskoj ne pridaje mnogo pažnje. Što se tiče tereta prošlosti, orgazmične ratnohuškačke estrade i politike, odbija bilo kakvu generalizaciju kada je u pitanju vrsta muzike kojom se on bavi. „Bilo je pevača, pre bih rekao pevačića, koji su snimali neke rugobe od pesama kojih sam se ja kao Srbin stideo i pre deset godina kao i danas“, kaže Ilić. „Takvih istih pevačića bilo je i na srpskoj i na hrvatskoj strani i siguran sam da svako ko iole drži do ukusa danas se stidi takvih pesama.“

Dakle, rat je, braćo i sestre, završen. Tuš!