Supermen na Trgu Republike

U jednoj od epizoda stripa o Supermenu (autori Kurt Busiek i Carlo Pacheco, izdanje DC Comics, 2006), „čovek od čelika“ je prikazan kako susreće čudovište iz svemira, i to na (od svih mesta) Trgu Republike u Beogradu! U svom neartikulisanom besu, čudovište čupa iz postolja spomenik knezu Mihailu, i baca ga na zgradu u blizini, verovatno Narodni muzej. Delovi statue razbijaju se u paramparčad i padaju po uspaničenim prolaznicima, dok im se Supermen obraća na tečnom srpskom jeziku: „Idite na bezbedno svi! Štitiću vas dok ne stignete na sigurno“! Čudovište je, kako se ispostavlja, nazvano „Subject 17“, i – nakon što je pre mnogo godina bilo pronađeno u svemirskom brodu koji je doživeo krah negde na teritoriji Sovjetskog Saveza, uspelo je da se iskrade iz napuštenog sovjetskog naučnog centra u Kazahstanu, iskrsnuvši na volšeban način eto, baš u centru Beograda… Od čitave ove priče ovdašnjem čitaocu možda se učini još čudnije to da u jednom američkom stripu i čudovište i Supermen progovaraju srpskim jezikom.

Međutim, u svetu koji je postao globalno selo, nije neobično čitati storije u kojima sva ta čudna stvorenja istrče u neka daleka mesta kao što je Beograd. Očigledno da nije naročito zapanjujuće ni kada usred stripa na engleskom dođete do teksta ispisanog na nekom nerazumljivom jeziku, u ovom slučaju srpskom. Uostalom, u savremenoj verziji stripa o Supermenu ovaj heroj pored moći da mlati zlikovce, ima i moć da govori strane jezike. U daljem toku priče, kada se bude zatekao u Kazahstanu, saznaćemo da ne govori tamošnji jezik, ali da je u stanju da se sporazume na (srodnom) turskom!

U svakom slučaju, daleka mesta i čudni običaji odvajkada su golicali maštu stvaralaca u svim oblastima umetnosti, strip nije nikakav izuzetak. Intrigirajuće pitanje je: ima li tu nas? Kako izgledamo u očima drugih?

Operetski likovi kakvim nas je bog stvorio, dospevali smo do belosvetskih stripova i karikatura čak i nešto češće nego što bi se pretpostavilo za jedan mali narod, kojem, sem kada je na naslovnim stranicama novina zbog nekog rata, verovatno nije lako zapamtiti ni ime. (Nije mnogo utešno ni što mi nismo jedini narod sa sličnim problemom. Sećam se da sam razgovarao sa jednim Estoncem koji se žalio da niko ne ulaže u Estoniju zato što nisu ni čuli da ta zemlja uopšte postoji. „Vas bar poznaju zbog rata“, rekao mi je.)

SRPSKI VLADARI U STRIPU: Ukoliko se malo vratimo u istoriju, videćemo da se nastanak moderne srpske države desio u vreme procvata satiričnih časopisa u Evropi s kraja devetnaestog i početka dvadesetog veka, listova u kojima su politička zbivanja u svetu i nacionalni stereotipi bili jedna od čestih tema kojima su se zabavljali karikaturisti. Ali mi smo tada retko dospevali u žižu interesovanja svetske javnosti, sem u slučaju skandala kakav je bio svirepo ubistvo Aleksandra Obrenovića i Drage Mašin. Ovaj događaj imao je svog odjeka u karikaturalnim predstavama, pa čak i u nastanku stereotipa o necivilizovanim Srbima, naročito na stranicama nemačkih satiričnih časopisa, kao što su „Simplicissimus“, „Kladderadatsch“ i „Ulk“. Ti časopisi su negovali izvanredan crtački stil, okupljajući neke od najboljih ilustratora svoga vremena, ali su predstave o Srbima i Balkancima uopšte bile maglovite i pune predrasuda, što će tokom Prvog svetskog rata dovesti do nastanka velikog broja karikatura koje se pre mogu nazvati propagandnom agitacijom nego satirom (slično je bilo, doduše, i sa predstavama Nemaca i Austrijanaca u francuskoj i američkoj štampi). Među bizarnim primerima je i knjiga Evropski Petar Štrokavi (Europas Strummelpeter), objavljena u Magdeburgu 1915, koju je napisao H. Morell a ilustrovao Arthur Thiele. Knjiga sadrži stihovanu priču u slikama, nalik na protostripove ili ilustrovane dečje slikovnice, a junak, koji se pojavljuje i na naslovnici sa bombom i nožem u rukama (kako su u to vreme prikazivani anarhisti i teroristi), jeste kralj Petar Karađorđević. Ne manje cinično je viđenje crnogorskog kralja Nikole Petrovića, koji je predstavljen u narodnoj nošnji, kako čuva ovce. Knjiga je zapravo parafraza klasičnog dela nemačke dečije literature, Petra Štrokavog (Strummelpeter), nastalog 1844, sjajno ilustrovane priče o dečaku Petru koji nije prao kosu niti je sekao nokte, sve dok zbog toga nije nastradao (što je trebalo da služi kao pouka mladim čitateljima).

PARTIZANI I ČETNICI: Uopšte, ako uzmemo da je politika naša sudbina, to se svakako odnosi i na strip i karikaturu – tokom nacističke okupacije, srpski gradovi su bili oblepljeni propagandnim plakatima na kojima se pojavljuju karikature J.B. Tita i Draže Mihajlovića (zajedno ili u paru), prikazani kao odmetnici od okupacionih vlasti. Većina ovih (naručenih) crteža nastala je ipak iz pera domaćih autora, a poznato je da je jedan od najtalentovanijih predstavnika beogradske škole stripa, Konstantin Kuznjecov, objavio 1944. u listu „Mali zabavnik“ propagandni strip pod nazivom Priča o nesrećnom kralju, u kojem je, među ostalim istorijskim ličnostima, alegorijski predstavljen i Josip Broz Tito (kao razbojnik). Čak i nakon završetka rata, u zavisnosti od političkih promena, menjao se i odnos prema političarima koji su predstavljeni u stripovima, pa je slično bilo i sa likom (i delom) Josipa Broza. U vreme hladnog rata, bilo je moguće i da jedan Benito Jacovitti, italijanski majstor uvrnutog stripa (koji je ipak glasao za partije konzervativnog usmerenja), kreira ilustracije za buklet objavljen pred izbore u Italiji, 1948. godine. U jednom od stripova, zamišljenih da posluže kao antipropaganda komunistički orijentisanih partija, prikazan je i čovek koji ispisuje Titovo ime na zidu, dok drugi, cinični posmatrač, svakom slovu „T“ docrtava vešala! U vreme kada se SFRJ distancirala od politike sovjetskog lagera, međutim, jugoslovenski partizani, zajedno sa svojim liderom, čak su i na Zapadu viđeni u herojskom svetlu, pa je bilo moguće da u periodu 1975– 1989, u holandskom listu „Eppo“ bude veoma popularan strip serijal Julesa Radilovića pod nazivom Partizani. Štaviše, poznata francuska izdavačka kuća Dargaud je 1982. godine objavila strip album Bitka na Neretvi (Tito), čiji su autori scenarista Sanitas i crtač Dupuis. Album je objavljen u serijalu Velike vojskovođe, pa je i način na koji su predstavljeni Tito i njegova vojska glorifikatorski.

Zanimljivo je da je album Morgan, poslednji strip koji je pred smrt 1995. kreirao jedan od najpoznatijih evropskih crtača, Hugo Pratt, priča o britanskom poručniku koji luta jadranskom obalom tokom haosa Drugog svetskog rata. Na putu ovog savezničkog oficira našli su se kosmati četnici, a cilj njegove misije bila je pomoć Titovim partizanima.

Ipak, verovatno najneobičniji kontekst u kojem se ikada pojavilo ime vođe jugoslovenske revolucije jeste strip serijal Broz, pokrenut 2005. godine za francuskog izdavača Nickel. Glavni junak ove sage je teško naoružani vitez, okružen poluodevenim (ali takođe naoružanim) lepoticama istaknutih oblina. Radnja stripa smeštena je u imaginarno vreme i zemlju, u kojoj se nalazi zamak nazvan Mrak, a toponimi nose neka od nama prepoznatljivih imena – planina Avala, gradovi Zmaj, Skadar, Princip itd. Strip su kreirali britanski crtač Adrian Smith i scenarista Pat Mills (poznat i kao jedan od kreatora strip junaka Judge Dread), koji je boravio na strip festivalima u Pančevu i Beogradu, gde je primećen kako stalno nešto zapisuje.

TESLA: Međutim, ličnost poreklom sa ovih prostora koja je u najvećoj meri inspirisala strip autore je svakako Nikola Tesla. S jedne strane, Tesla je bio nadahnuti kreator naučnih dostignuća od epohalne važnosti. S druge strane, bile su uočljive osobine koje su ga činile zanimljivim za medijska i svaka druga prepričavanja – živeo je na način koji je smatran nekonvencionalnim, a fotografije na kojima je bio prikazan u okruženju svojih pronalazaka delovale su fantazmagorično čak i za laike. Bilo je to u vreme kada je žanr naučne fantastike tek nastajao, tako da je lik Tesle, mističnog naučnika-individualca, koji dolazi iz ko zna kojeg evropskog budžaka i smišlja neke mašine koje proizvode munje i gromove, još za života uticao na popularne medije – film, strip, roto-literaturu. Figura „ludog naučnika“ (dobrog ili zlog svejedno), koja je toliko raširena u svakom od ovih medija, u priličnoj meri je inspirisana upravo Teslom, njegovom nesumnjivom nadarenošću, ali i njegovom skoro šamanskom prirodom koja je odudarala od strogog tona akademskog učenjaštva. Naknadna tumačenja i mistifikacije Teslinog lika i dela trajale su decenijama nakon njegove smrti, učinivši da postane nešto kao kult ikona našeg vremena.

Zanimljivo je da je još za vreme Teslinog života, u periodu 1941–1942, u studiju braće Fleischer kreirano nekoliko crtanih filmova zasnovanih na stripu o Supermenu (The Mechanical Monsters, The Magnetic Telescope), u kojima ovaj junak sreće zlog naučnika kreiranog prema Teslinom liku. Godinama kasnije, 2003, strip edicija u dva nastavka pod nazivom JLA: Age of Wonder (scenario Adisakdi Tantimedth, crtež P. Craig Russell i Galen Showman) prikazuje Supermena kako posećuje Ameriku sredinom devetnaestog veka, gde sreće Tomasa Edisona, ali kao svog glavnog saradnika pronalazi Nikolu Teslu.

Jedno od najzanimljivijih ostvarenja posvećenih Tesli jeste biografska manga iz 1989. godine, koju je koncipirao i osmislio Hirohiko Jojo Araki, a nacrtali Onikubu Hirohisa i Fuji Nobuzuki. Od detinjstva u Smiljanu do eksperimenata koje je vršio u Americi, strip prati karijeru slavnog naučnika, prikazanog kao mistika koji vlada prirodnim silama i izlazi na crtu establišmentu. Teško je reći da li je i ova manga bila inspiracija za pripadnike kulta Aum Širikio, koji su boravili u Muzeju Nikole Tesle u Beogradu 1992. godine, pokušavajući da pronađu više informacija o Teslinom radu na telegeodinamičkom aparatu za izazivanje zemljotresa (godine 1995, sledbenici ove bizarne sekte uspeli su da ubace otrovni gas sarin među putnike tokijske podzemne železnice). Pored Tesle, jedini Srbin koji je imao tu čast da njegova biografija bude pretočena u mangu je Dragan Stojković Piksi, koji je u periodu 1994–2001. igrao u Japanu i tamo doživeo ogroman uspeh. Manga o Piksiju objavljena je u okviru monografije pod nazivom Finale Dragan Stojković, objavljene u čast završetka igračke karijere, i prati razvoj karijere od samih početaka do vremena bombardovanja i majice „NATO stop bombing“ koju je pokazao pred krcatim tribinama.

Što se Nikole Tesle tiče, ponekad je njegova ličnost bila tek daleka inspiracija strip autorima, kao što je slučaj sa kreacijom Alana Moorea, pod nazivom Tesla Strong. Junakinja DC Comics strip serijala iz dvehiljaditih, Tesla Strong je devojka nadnaravno visoke inteligencije, verzirana za razne oblasti nauke, i čije telo stari znatno sporije od normalnih ljudskih bića.

Grafička novela The Five Feast of Science iz 2006. (autori Matt Fraction i Steven Sanders) zasniva se na još luđem sižeu – Tesla se udružuje sa Markom Tvenom da bi se borio protiv Tomasa Edisona! Međutim, dobro i zlo su u mnogim od stripova menjali strane, tako da strip album Barnum!, čiji su autori Howard Chaykin, David Tischman i Niko Henrichon (Vertigo, 2003) prikazuje neku vrstu izvrnute istorije, u kojoj, po nagovoru nikog drugog nego američkog predsednika, u ulozi zaštitnika poretka pojavljuje se Fineas Barnum (u stvarnosti zapamćen kao medijski manipulant i vlasnik poznatog cirkusa), koji nastoji da spreči Nikolu Teslu da uz pomoć finansijskih mogula otkupi čitav jedan deo SAD, kako bi tamo realizovao svoje zločinačke planove!

VAMPIRI I VUKODLACI: Među stripovima u kojima je zastupljen Tesla nalazi se i nekoliko storija posvećenih Martiju Misteriji, koje je objavila izdavačka kuća Bonelli. Izdanje Martin Mystere Special

18, iz 2001, govori o istražiteljima koji analiziraju tajanstveni slučaj ubistva iz devetnaestog veka – ubijeni je, kako se ispostavlja, bio prijatelj Nikole Tesle, koji tako postaje deo detektivske priče. Dampyr, strip serijal takođe produciran u okvirima studija Bonelli, Teslinim imenom krstio je junakinju, koja je pored toga i vampirica! Andrea Plazzi, italijanski strip teoretičar, kaže o ovom serijalu: „Kreatori i pisci scenarija su Mauro Boselli i Maurizio Colombo. Od aprila 2000, strip sveska Dampyr se u Italiji prodaje u mesečnom tiražu od oko 40–45 hiljada kopija. Glavni junak stripa Harlan Draka je neka vrsta čoveka-vampira, fiktivnog izdanka slovenske tj. balkanske tradicije. Harlanova majka je ljudsko biće, a otac „Gospodar noći“, neka vrsta supervampira, izdanak nadljudskih stvorenja koja su inspirisala nastanak tradicionalnih verovanja o vampirima. U današnje vreme oni koriste ljude od moći (političare, ekonomske i medijske mogule) kako bi širili ljudsku tragediju, ratove, ekološke katastrofe. Harlanova misija je da uništi ove sejače zla, među koje spada i najmoćniji, njegov vlastiti otac. Zemlja u kojoj se sve ovo odvija nije imenovana, ali je na osnovu detalja moguće zaključiti da bi to moglo da bude negde na Balkanu, možda u Srbiji ili Bosni.

Prema nepisanoj tradiciji, strip junaci Bonelli serijala podsećaju na neke od poznatih glumaca (Dylan Dog/Rupert Everett, Magico Vento/Daniel Day-Lewis), pa tako je i Harlan zapravo modelovan prema liku britanskog glumca Ralpha Fiennesa. Međutim, mnogi čitaoci tvrde da u liku Harlana prepoznaju Gorana Bregovića, čija bi muzika mogla da bude soundtrack za ovaj serijal. Inače, partneri u Harlanovoj borbi protiv „Gospodara noći“ su Kurjak, nekada vojnik-plaćenik, a sada saborac sa velikim srcem, i moćna vampirica Tesla, koja se takođe pridružila silama Dobra, i čak i kada ispija krv to čini isključivo svojim neprijateljima. Njen lik nije povezan sa istorijskom figurom slavnog srpskog naučnika, ali magloviti istočnoevropski prizvuk imena „Tesla“ (bar za uši italijanskih čitalaca) nepogrešivo stvara utisak egzotike.

DEVEDESETE: Kada je reč o ličnostima iz sfere politike, sigurno je da su, počev od devedesetih godina, likovi kao Milošević, Karadžić i Mladić pravi „superstarovi“, ako bi se merila kvantitativna zastupljenost njihovih karikatura u svetskoj štampi. Među interesantnije pojave u stripu spadaju Mladić i Karadžić, prikazani kako svojeručno muče i šamaraju nekada slavne junake stripa, kao što su Tanguy i Leverdure (njihove avanture su klasično štivo francuskog stripa u periodu 1959–1988). Radnja stripa smeštena je u ratom zahvaćenoj Bosni, gde zlosrećni francuski piloti bivaju zarobljeni u nekakvoj napuštenoj fabrici na Palama. Naime, izdavačka kuća Dargaud je 2006. objavila seriju albuma koji je trebalo da vaskrsnu popularni strip o dvojici pilota francuske avijacije, a jedan od naslova koji se tom prilikom pojavio je Zarobljenici Srba, čiji su kreatori Laidin i Fernandez.

U strip storiji Christmas with Karadžić, objavljenoj 1997. u časopisu „Zero Zero“, izdanju američke izdavačke kuće Fantagraphics Books, Joe Sacco je – koristeći formu koja je prozvana grafičkim žurnalizmom – opisao susret američkih novinara sa Radovanom Karadžićem na Palama. „Jeste li videli kako se moja leva noga tresla?“, rekao je jedan od novinara nakon intervjua sa Karadžićem. „Kad je to prestalo, počela je desna noga da se trese. Isto se desilo kada sam razgovarao sa Miloševićem.“

U jednako dokumentarističkom stilu, Sacco je u svojim grafičkim novelama Safe Area Goražde, Šoba i Fixer opisao živote običnih ljudi u Bosni tokom i nakon ratnih sukoba.

Kada su u pitanju stripovane predstave Slobodana Miloševića, verovatno najiščašenije su one koje je za ugledni britanski dnevnik „Gardijan“ kreirao Steve Bell. U dnevnim kaiševima strip serijala lakonski nazvanog If…, Steve Bell komentariše neke od aktuelnih tema u Britaniji i svetu, bez i najmanje skrupula prema političkim ličnostima – Džodž Buš je u njegovim stripovima redovno prikazivan kao čovekoliki primat. Jednako smelo, bivši britanski premijer je tokom višegodišnjeg trajanja stripa predstavljen kao, diplomatski rečeno, ljudska prilika s ogromnim ušima i neurotičnim licem. Tokom NATO bombardovanja 1999, Steve Bell je u nekoliko nastavaka svog stripa Miloševića prikazao u obličju stvorenja koje je nazvao… zli jež koji seje smrt (zašto baš jež? Možemo samo da pretpostavimo da je umetnik bio inspirisan predsednikovom frizurom).

Balkanska kriza je, razume se, podstakla i nastanak ličnih beležaka i priča koje nisu imale za cilj da se bave glavešinama ili portretisanjem glavnih političkih aktera. U strip storiji The Serbian Bear, čiji je autor strip crtač iz Njujorka Josh Neufield, autor je opisao svoje „doživljaje“ u vozu kojim je putovao na liniji Istambul–Prag, provevši nekoliko sati na više nego živopisnom proputovanju kroz Srbiju krizne 1993. godine. Pasoška kontrola koju su obavljali vojnici u maskirnom odelu i pod punom ratnom opremom, ispraćaj vojnika sa sve harmonikama na jednoj od usputnih stanica, voz pun švercera koji se zabavljaju tako što prisiljavaju putnike Amerikance da ispijaju rakiju, sve je to doživljeno i nacrtano kao adrenalinom natopljeno iskustvo. U jednom drugom autobiografskom strip zapisu, njujorška umetnica Fly je opisala vlastiti doživljaj zbivanja 11. septembra, koje je posmatrala iz neposredne blizine: „Ljudi su prilazili uzvikujući: ‘Napad terorista! Pa ovo je kao na filmu!’, a oni u kućama su sedeli ispred televizora i govorili: ‘Ovo izgleda kao Bejrut! Ne, ovo je kao u nekoj od zemalja koje smo mi bombardovali! Ovo je kao u Srbiji!’“

Uopšte, zahvaljujući reporterskom i ličnom pristupu, sačuvana su zanimljiva svedočanstva kao što je ono koje je u pariskom listu „Charlie Hebdo“ nakon svog proputovanja kroz Srbiju 2001. godine objavio poznati strip crtač Willem – on je u nekoj vrsti crtanog putopisa beležio grafite na ulicama, ozbiljna lica prolaznika, splavove, pijace, manastir u krugu pančevačke rafinerije itd. Za razliku od „dokumentarnog“ pristupa, međutim, švedski strip crtači Max Andersson i Lars Sjunesson su u svom albumu Bosnian Flat Dog (Fantagraphics Books, 2006) putovanje kroz različite predele bivše Jugoslavije pretvorili u fantazmagoričnu strip viziju, u kojoj se stvarno meša sa izmaštanim, balkanski krajevi liče na lunarni krajolik nastanjen duhovima, a Titov leš još uvek čuči zaleđen u nekom frižideru.

Na kraju, možda svi ovi utisci, pozitivni i negativni, nestaju u globalnoj mešavini kultura i nacija, kao u stripovima kanadske autorke srpskog porekla Nine Bunjevac, čija je junakinja Zorka Petrović (sa stranica časopisa iz Toronta, „Don’t Touch Me“) predstavljena kao žena-mačka, pod uticajem klasičnog film noir ostvarenja Ljudi mačke iz 1942. godine. U ovom filmu sa elementima horora, čiji je autor režiser Jacques Tourneur, predstavljena je modna dizajnerka sa Menhetna, emigrantkinja iz Srbije koja veruje da je otelotvorenje nekakve balkanske magije koja joj omogućava da se u ljubavnom zanosu transformiše u veliku mačku, stvarajući istovremeno osećaj uznemirenja i privlačnosti kod američke publike. U stripu o Zorki Petrović, međutim, vidimo ženu-mačku novog tipa, emigrantkinju koja je već potpuno adaptirana i amerikanizovana, i bez mnogo tragova posebnosti (makar i nekakve vampirske), koja ju je u prošlosti činila tako „egzotičnom“.

Tito na karikaturi Benita Jakovitija iz 1948.

S. Milošević u stripu »If« Stiva Bela,…

…R. Karadžić u stripu »Christmas with Karadzic« Džoa Sakoa,…

…R. Mladić u stripu »Tangi i Laverdir«

Kralj Milan na onome svetu

Kralj Petar i prašak za bube

Obucite Tita

Dragan Stojković Piksi junak japanskog stripa;…

Zorka Petrović, žena-mačka u kanadskom stripu;…

…futuristički Broz u francuskom stripu