Kada se zanemari njihova forma, knjige Mire Marković nikad nisu ličile na druga izdanja. Ili su njihove promocije bili obavijene skojevskom konspiracijom, ili su razgovori o knjigama gromoglasno najavljivani u svim medijima, zaglušujući druge tribine, premijere, predstavljanja i ostale događaje. Nekad se na promocije nije moglo ući, mada vam se moglo desiti da u žurbi uletite u salu, sednete, spustite stvari, a onda ispred sebe spazite frizuru koja prkosi zakonima gravitacije i karakteristično zadebljanje resice uha, da biste u trenutku shvatili da sedite iza posetioca koji s blaženim smeškom osluškuje šuškanje svoje žene, koja čita odlomke iz nove knjige. Bilo je trenutaka kada su izdavači gurali knjige u ruke na sajmovima, ali se dešavalo da vas islednički fiksiraju ako biste pitali za cenu, mrmljajući sumnjičavo da knjiga nije na prodaju, da je to samo izložbeni primerak, pilot-izdanje, maketa, prototip, poslednji komad rasprodatog tiraža koji mora da ostane na tom mestu…, ili bi vas jednostavno ignorisali, okrećući glavu prema kupcima koji su se raspitivali o prijatnijim stvarima.
Nije se mnogo promenilo ni nakon svih promena. Bivši direktor Prosvete Čedomir Mirković, koji je učestvovao u objavljivanju Sabranih dela Mire Marković, i dalje tvrdi da je to bio „ekonomski isplativ posao“, dok je za sadašnjeg direktora Milisava Savića to kamen oko vrata zbog koga je Beograd dobio jednu skrivenu ulicu u magacinu iznad Dušanove, ulicu naslaganih kompleta knjiga koja nosi ime po njihovom autoru, Miri Marković. Po dobrom starom običaju, gde je neslaganje tu je i svađa, pa se nekadašnji saradnici već danima časte uvredama o „đavolovom dupetu“, „slasti i gorčini politike“, „ljudima sa dva padeža“, „spisateljskim podvalama“ i „dvojnicima prevarantima“, preteći jedan drugome advokatima, sudovima i prijavama, mada, ruku na srce, Čedomir Mirković nikada nije bio „glavni ideolog režima Slobodana Miloševića“, kako mu Savić spočitava. To je nekako preterano. Ministar jeste bio, ali ne i ideolog, ma kako to dobro zvučalo za diskvalifikaciju protivnika. Miru Marković ophrvale su teške brige, policiju strašno zanimaju autorkine skrivene želje koje su službe pretvarale u okrutna dela, pa je nema, nema u poslednje vreme ni suizdavača njenih knjiga Milomira Kragovića, bivšeg urednika BMG-a i Verzalpresa.
Posrnula Prosveta, koja se ubrzano oslobađala vrednih pisaca, i mlade izdavačke nade BMG i Verzalpres udružile su 1998. godine ostatke nekadašnje slave i julovsku bahatost, kako bi zajedno objavile Sabrana dela Mire Marković – dnevničke zabeleške Juče ili sutra, Noć i dan i Između Istoka i Juga, i knjige intervjua Odgovori i Odgovori 2. Nije tu bilo bogzna šta za sabiranje, pet knjiga u kojima su već sakupljeni tekstovi i intervjui, sabrano sabranog, kada papir već ima podatnost da trpi sve što nekome padne na pamet. To što se multiplikuje tekstualna praznina, najmanje je brinulo urednike izdanja. Zaokruživanje nečijeg rada već je po sebi nešto monumentalno, neka vrsta zlatne medalje za spisateljski maraton, pa je valjalo time počastvovati i predsednikovu suprugu. Da su postojala „trans“, „nad“, „meta“ ili „turbo“ dela, verovatno bi ih imala i Mira Marković, ali kako ni te knjige ne behu dovoljne, Prosveta se odmah potom isprsila Dekatlonom, fiktivnim desetobojem intervjua koji su nastali te iste godine. Sama kuća bila je više nego pogodna za nosioca takvog projekta. Kada su u Prosveti sabrana dela mogli da objave Andrić, Crnjanski ili Kiš, može i Mira Marković, samo što ona nije želela da rasipa spisateljski talenat za bedne pare kao njeni prethodnici. Nesvakidašnji trud oko davanja intervjua, pisanja dnevnika, seckanja članaka iz novina i sabiranja tekstova, podmiren je honorarčićem od dvadesetak hiljada evra, tek da se iskupi intelektualni napor oko tog posla.
Shodno partijskoj pronicljivosti, a zahvaljujući razumevanju Ministarstva kulture prilikom otkupa knjiga za bilioteke, Verzalpres se lako oslobodio dela svog tereta. Obamrloj Prosveti preostalo je jedino da poklanja komplete opštinskim odborima JUL-a i direktorima preduzeća, koji su rupe na vitrinama nakon izbacivanja nepodobnih knjiga pokušavali da zapuše naslovima novih klasika.
Sada je Prosveti stigao račun. Valja platiti BMG-u za štampanje skoro dvadeset pet hiljada evra, jer tako piše u ugovoru. Predsednica veća Trgovinskog suda u Beogradu Milojka Zečević nije marila što je taj sporazum bio nepovoljan za Prosvetu jer su zbog nerealno skupe štampe, već po samom izlasku, knjige prodavane sa gubitkom, daleko ispod proizvodnih troškova. To je cena udvorništva koja se ni sada nije suštinski promenila. Kada bi neko od onih kojima vlast daje moć navaljivao da se objave njegovi govori, tekstovi i intervjui, verovatno bi lako pronašao izdavača. Na sreću, to nikome ne pada na pamet, ili se stide da to javno priznaju. To je jedna tiha mena među glasno najavljenim, ali još neostvarenim promenama.
