Kada bi se kakvim neočekivanim darom sudbine ispostavilo da je prethodna decenija bila samo poduži košmar a ne deset otetih godina, novi direktori nekih biblioteka i muzeja osećali bi se kao svoji na svome. Kako se znakovi tih milosrdnih gestova još ne naziru, čini se da novi, stručni i mladi ljudi ipak dolaze sa decenijom zakašnjenja.
Ako je to neka uteha, ovde ionako većina može da izbriše iz životnog skora taj vremenski period, mada postoji generacija kojoj se sve izmaklo ispod nogu u trenutku kad je mogla nešto da uradi. Umesto toga, čekalo ih je potucanje između gradova, novinskih redakcija i nevladinih organizacija. Dok su njihovi vršnjaci u svetu birali poziciju autsajdera bežeći u male gradove („smetlišta kulturnog pamćenja“), ta generacija ovde namenski je pretvorena u intelektualni otpad. Na njihovim mestima sedeli su surogati, ljudi nalik „čistim“ proizvodima moderne tehnologije, kafi bez kofeina, pivu bez alkohola ili šećeru bez kalorija, državni aparatčici koji su svojim postojanjem prikrivali nepodnošljivo odsustvo svakog sadržaja. Tek toliko da se prašina ne skuplja na praznim stolicama.
Stoga dolazak nekolicine novih ljudi na čelo državnih ustanova kulture predstavlja čin simboličkog očišćenja tih kuća, što je suštinski različito od popovskog bajanja i mantranja s razmahanim kandilima u Narodnom pozorištu i Beogradskoj filharmoniji, gde su novi čelnici, u oblaku dima, svečano objavili nastupanje Anno Domini 1264, Genitori genitoque Laus et iubilatio, salus, honor, virtus quoque. Amen… Molim vas da se uzdržite od plotskih požuda koje vojuju protiv duše. Amin… Budite složni u mišljenju, saosećajni, bratoljubivi, milosrdni, smerni. Amin…
Tako je i Sterijino pozorje leta gospodnjeg 2001. posvećeno, prema preporuci Dušana Kovačevića, „žrtvama komunista“ pošto je, valjda, još u devetnaestom veku vidoviti Vrščanin anticipirao pošasti tog planetarnog zla, zavadio se sa zabludelom inteligencijom u Beogradu, podneo ostavku na sve dužnosti i utekao preko velike reke u okrilje monarhije. Sada je konačno dobio potvrdu za vizionarstvo koje niko ranije nije prepoznao.
Da li to znači da će sledeći upravitelji morati da desakralizuju službene prostorije i odagnaju aveti prošlosti pre sastavljanja repertoara za narednu sezonu, dok će oni koji dođu posle njih ponovo morati da udahnu oblak tamjana pre nego što prekorače prag tih kuća, i tako u beskraj, sve dok razlog njihovog imenovanja ne postane sasvim maglovit, neproziran i besmislen.
Za razliku od onih koji su postali direktori ustanova kulture na ime prvoboračkog staža i zasluga u oslobađanju zemlje, nova imenovanja Vlade Srbije dovela su one koji se nisu busali u grudi svojim opozicionarstvom. To je za ova mesta ionako suvišno. Podrazumeva se da neko ko misli nije mogao imati veze sa prethodnim režimom, osim ako kategoriji morala ne pretpostavlja najprizemnije interese. Uostalom, politička uverenja (zajedno s religioznim osećanjima) spadaju u najdublju privatnost koja nije ni u kakvoj vezi sa stručnošću.
Stoga se pripadnici „probuđene generacije“ nisu ni borili za ponuđena mesta već su ih nevoljno prihvatali, pokušavajući da nešto urade umesto da stoje sa strane i starački čantraju kako na ovom svetu ništa ne valja.
Kako su njihovim postavljanjem na mesta direktora uspostavljeni grubi obrisi davno izgubljenog poretka, izvesno olakšanje osetiće i oni koje u poodmakloj životnoj dobi krase atributi „mladih i perspektivnih“. Najmlađi pedesetogodišnjaci na svetu sada mogu mirno da uživaju u zrelom dobu.
