„Pričaću ti o svome životu
reći ću ti zašto teško dišem
pitaj kako pjesme me zabole
pitaj zašto samo tužne pišem…“
(Kemal Monteno – Pusti me da plačem)
U filmu Ričarda Kertisa U stvari, ljubav postoji scena u kojoj Alan Rikman i Ema Tompson razgovaraju o Džoni Mičel i pominju je kao kantautorku koja je hladnu britansku devojku, koju igra Tompsonova, naučila da oseća.
U sredu 21. januara umro je Kemal Monteno, kantautor koji je hladnu, dolepotpisanu, tipičnu predstavnicu svoje ironične postmoderne generacije naučio da se ne stidi onoga što oseća. Kad čoveka ili ženu posred čela i srca puknu sopstvene emocije, prestane da ih se plaši. Onda ga više nije strah ni da se suoči sa Montenovom Dušo moja („Na nekoj zvijezdi što se gasi, ja tražim svjetlo koje nemam“) ili Kad umre ljubav („Kad umre ljubav, muzika nek svira, nek plaču polja, svaki cvijet, a ti i ja, ko prijatelja dva, tad pružit ćemo ruke i reći samo: hvala…“).
Mnogi će moji ispisnici rođeni osamdesetih, pa i stariji, reći da je taj Monteno patetičan. Ali, duboke emocije nema bez patosa, i zato, gospodo, razgrnite zaštitne omotače ironije i pustite da vam Kemin tužni, gotovo plačni glas stigne do srca. Ništa strašno se neće desiti, od toga se samo može postati bolji čovek. Znam, boli, ali vredi.
A onda, kad sopstvene ožiljke na srcu pogledaš i pustiš da te bole, spreman si i za suočavanje sa našim ovdašnjim, kolektivnim traumama, a i njih je Kemo opevao, dajući nam sopstveno srce „na izvolte“. Pa se ne stidiš da u sobi punoj ljudi otplačeš onaj prestrašni duet sa Arsenom Dedićem, Ja se nadam, snimljen posle rata, ali nastao od njihove prepiske iz vremena opsade Sarajeva. Sve je u toj pesmi: i sarajevski zrak opor od smrti tolike mladosti, i prigušena nada, i odgovor koji se piše utrnulim prstima u ledenom Sarajevu bez grejanja i struje, i ono najstrašnije: „A što pitaš kako smo? Živi smo, živi smo…“ Posle tog dueta, ni Kemin zaštitni znak, pesma Sarajevo, ljubavi moja ne zvuči više isto. Ceo je rat Monteno proveo u Sarajevu, o čemu svedoči još jedna pesma, koju je otpevao sa Zlatanom Fazlićem i Zlajom Arslanagićem, Pismo prijatelju:
„Ako pitaš gdje sam sada
ne idem iz ovog grada
sve je moje ovdje ostalo
Ako pitaš kako mi je
da ti roknu samo dvije
sve bi ti se samo kazalo
nikome se ne ponovilo.“
Nikome se ne ponovilo. Ovo smo dužni da naglasimo, jer je svedočanstvo dobrote jedne duše, čoveka kome su roknuli mnogo više nego „dvije“, a on ipak nije osetio ni trunku želje za nekakvom osvetom, već je poželeo i u pesmi ovekovečio želju da se ama baš nikome ne ponovi.
PESME MOJE: Gotovo sve važno iz životne biografije Kemala Montena već je poznato. Rođen je u braku oca Italijana i majke Bosanke, pa su njegovu muziku često opisivali kao spoj kancone i sevdalinke. Ali, ima tu nešto bitnije: Kemine su pesme gotovo sve od reda ljubavne, jer je rođen iz snažne ljubavi, one zbog koje se rizikuje glava. Montenov otac Osvaldo došao je u Sarajevo kao italijanski vojnik, zaljubio se u Behriju i tu ostao do kraja života. Međutim: u rodnoj Italiji Osvaldo je već imao ženu i ćerku, pa dugo nije smeo da kroči na tlo rodne zemlje. Em mu je pretila opasnost od optužbe i hapšenja zbog bigamije, em bi ga, reče jednom Kemo „ubila ženina braća“.
Prva ljubav bila mu je fudbal, dogurao je do omladinskog tima FK „Sarajevo“, ali ga je trener zbog „zabušavanja“ u školi isterao iz tima i preporučio mu da ide u pevače. Prvi ozbiljan javni nastup imao je 1965. godine na manifestaciji „Mladi pjevaju proljeću“. Naredne, ‘66. godine upoznao je Kornelija Kovača, čiji je otac bio direktor festivala „Omladina 66“. Dobio je prvu nagradu stručnog žirija. Navodno, nastup mu je bio toliko dobar da je Kovač stariji iz publike doviknuo: „Da sam ja Krešo Oblak (Krešimir Oblak, u to vreme umetnički direktor opatijskog muzičkog festivala, prim. nov.) ti bi meni pevao na ‘Opatiji’!“ U međuvremenu, Kemo se izdržavao čisteći tribine sarajevskog stadiona „Koševo“. Sledeći uspeh bio je nastup na prvom „Šlageru sezone“ 1967. godine. Učestvovao je sa pesmom Lidija i ubedljivo pobedio.
Kao što mu je otac Kornelija Kovača i predvideo, naredne godine dobio je poziv da učestvuje na „Opatiji“. Finale je bilo u subotu, a on je već u nedelju morao da se vrati natrag u Sarajevo, jer ga je čekalo valjanje terena pred utakmicu. Na „Opatiji“ nije ostvario neki veliki uspeh, ali je upoznao brojne zvezde tog doba, poput Gabi Novak, Arsena Dedića i Vice Vukova.
Tek 1971, sa odlaskom u vojsku, Monteno izrasta u pravog kantautora. Dok je služio vojsku napisao je Jedne noći u decembru, Sinoć nisi bila tu (pevao je Zdravko Čolić), Iz dnevnika jedne žene (za Anicu Zubović) i hit Ne plači majko za narodnjaka Mehu Puzića.
Saradnju sa pevačima narodne muzike nastavio je i kasnije. Recimo, za Halida Bešlića napisao je jednu od najsuptilnijih pesama koje je ovaj snimio – Zlatne strune. Za legendu Tomu Zdravkovića napisao je najmanje dve pesme: Sviraj, nepoznati druže i Pesme moje. Obe su izašle na albumu Da l’ je moguće 1987, a Kemo je bio i gost na toj ploči. Na omotu stoji jedna kratka beleška: „Pesme napisane na Trebeviću u sobi 104 pansiona ‘Osmica’ kod Salke Kica“.
Veliko prijateljstvo sa još jednom muzičkom ikonom Sarajeva, pevačem Indexa Davorinom Popovićem, Monteno je ovekovečio u pesmi Davore. Popovićevu smrt uvek je navodio kao jedan od najtežih trenutaka u svom nimalo lakom životu. Za Indexe je napisao dva teksta. Za pesmu Sve ove godine dobio je inspiraciju jer se Davorinu, kako je jednom ispričao Monteno „upucavala neka mala, a Davor je imao svoju curu“.
Priča o tome kako je nastao tekst za Bacila je sve niz rijeku (da, da, Monteno je napisao taj tekst) malo je duža i prenosimo je onako kako je o tome govorio Kemo. „Davor je imao curu, bili su pred brakom. Velika je to ljubav bila. I njoj se ukaže prilika da ide u Ameriku. Ali već je bila trudna i ona se odluči, ono… pobacit. I otud je taj dio ‘nosila je našu ljubav, našu sreću prvi cvijet, bacila je sve niz rijeku i pošla u drugi svijet’.“ U isto vreme, Kemo se zaljubio u izvesnu devojku iz Čapljine: „Šta ću, zaljubio se… Pođem ja u Čapljinu nju potražit, odem onim ćirom do tamo. Lutam, gledam hoću li je negdje sresti, ništa ne znam, ni gdje živi, ma ništa… I idem tako po onoj Čapljini, ljeto, osamdeset stepeni, i odjednom, na nekom ćošku, stoji ona, bosa, a oko nje – cvijeće. Prodaje cvijeće. I meni tako ta slika ostane. Otud ti je ‘stajala je usred bašte ko najljepši cvijet’.“
Sa devetnaest godina upoznao je svoju Branku, kojoj je, dok je bio u vojsci, napisao Jedne noći u decembru. To je još jedna veza između njega i Tome Zdravkovića, jer je i Toma imao svoju Branku. Ali, Kemo je imao više sreće: Branka je sa njim ostala od svoje šesnaeste godine pa sve do ovog 21. januara, kada je zauvek otišao. Nama patetičnima, ili romantičnima, ne može a da ne padne na pamet kantri balada Džordža Džonsa He stopped loving her today o čoveku koji je konačno prestao da voli jednu ženu. Onog dana kad je umro.
Nedavno je do mejnstrim medija opet stigla neka naučna studija koja nudi dokaz da duša ne postoji. Uz sav zdrav razum, uz sve poštovanje prema nauci, kako da im verujemo kad znamo da je Kemal Monteno bio ovde, među nama?
