a1578399221_10I’ve got me in the morning!
I’ve got me in the evening!
I’ll let you be because!
I’ve got me…
Why is it so hard to be kind and gentle to myself?
(Joanna Sternberg, I’ve Got Me)
Džoana Sternberg (1991) originalna je pojava na folk sceni Istočne obale. Poput svojih prethodnika – Boba Dilana i Džeka Keruaka – njena potraga za apsolutom savršeno je prirodna i služi se dečjom naivnošću kao glavnim oruđem za ispitivanje sopstvenih emotivnih nemira. No, to uopšte ne znači da je Sternbergova još jedan mučenik u autsajderskom panteonu neshvaćenih genija Novog sveta. Njena emocija delikatna je ali žilava, a njena psihička preosetljivost toliko bliska svakom stanovniku velikog grada, gde god da se na planeti Zemlji zatekao, te vam nema druge do da pred njenim pesmama zastanete i oslušnete ih iskreno potreseni. U stilu: Hej, i meni se baš ovo isto desilo!
Kada pustite sebi njen skroz novi, drugi album I’ve Got Me, to je kao da ste ošinuti munjom, pardon strunom. Kao da vas golica i zafrkava vaš takozvani život lično, a nije isključeno da vam niz obraz klizne i poneka suza. Zato što je glas Sternbergove jedan od onih naših, ako razumete. Jer, ova njujorška poetesa ne udovoljava sebi – samo svojim neostvarenim snovima o ljubavi. I to u sopstvenoj dobrodušnosti smatra isključivo svojom krivicom (“And all my faults and flaws and lies/Are no one’s fault but mine”), svojim porokom, pa i svojim zločinom (“My crime is love”).
Potekla sa Menhetna, Džoana Sternberg nije međutim bila jedna od srećnih malih bogatašica, kako bi se to po ovom toponimu moglo pomisliti. Njen otac – slikar i folk/klezmer muzičar, od kog je očigledno nasledila likovni i muzički dar, kao i majka – glumica u obližnjem pozorištu, živeli su i još uvek žive sa Džoanom u Menhetn Plazi, džinovskom soliteru sa subvencionisanim stanovima za umetnike. Okružena inspirativnim svetom izvođača – no svejedno neprilagođena od malena – sledeći svoj podosta specijalan muzički kurs, baziran na klasici, gospelu i džezu, Sternbergova je u mladosti često rizikovala batine na srednjoškolskim žurkama, upadljivo se mršteći na ništavan ukus generacije koji obično nije sezao dalje od Maroon 5.
Ali, godinama kasnije, trpeći u međuvremenu svoj pretežno usamljenički status, Džoana Sternberg naglo je izrasla u verovatno najduševniji glas postkovid čovečanstva, učtivo nas podsetivši svojim valjanim rimama kako je humana dimenzija kod homo sapiensa današnjice u vrtoglavom padu. Imajući na umu kako ova nova autentična zvezda bitiše u društvu gde Vrhovni sud ugrožava ženska i LGBTQ+ prava, a uz sve to poništava i plan demokratske vlasti za ublažavanje dugova studenata i sprovođenje afirmativnog pristupa pri upisu na fakultet – jasno je da njeno stvaralaštvo ima težinu onog poslednjeg trzaja ljudskog istinoljublja pred sobom i drugima u možda najpoučnijoj pesmarici aktuelne muzičke istorije.
Džoana Sternberg, ukratko, sjajan je lik.
Njeno infantilno pevušenje uz jednako nevine rime čine je nekakvom izgubljenom sestrom onog smušenog dečaka Danijela Džonstona, rastresenog frkama u sopstvenoj glavi. Sternbergova je upoznala Džonstonovu patnju na svoj dostojanstveni način, ne zakoračivši toliko daleko. Ali, njena životna iskustva i nanizane povrede doveli su je do prepisanog antidepresiva zolofta, o čemu peva u bitlsovski intoniranoj Drifting on a Cloud. Njen ljubavni gospel I’ll Make You Mine pleni svojim optimistički čulnim zamišljanjem ljubavne prisnosti, dok je People Are Toys to You redak ljubazni prekor onome koji nanosi bol, uz dirljivu zahvalnost za važan životni nauk.
Kroz svaku pesmu Džoane Sternberg plamti začaranost ljubavlju kojoj se ona uvek preda bez zadrške, satirući se od jada, neprestano nadajući se povoljnom ishodu, ali uvek dosežući svoj jedinstveni zen srca. Dok je slušate kako ljupko secka reči na slogove kotrljajući ih sa usana ka nama, shvatate koliko ste poraženi njenim opraštanjem svakog nanesenog udarca. Jer, kad kaže: “But when I look back, look back on the years/I see all of the time that I wasted on tears”, pomislite i sami – ma, dođavola sa suzama, odoh da napišem pesmu! ¶
Bez obrazloženja, Gordana Vujović v.d. direktorka Muzeja Jugoslavije otkazala je prikazivanje filma Jasmile Žbanić „Blum – Gospodari svoje budućnosti“ na programu Leto u Muzeyu
Od 13. do 20. septembra biće odigrano sedam predstava Bitefa. Rasprodate su karte za rusku, gruzijsku i tursku predstavu, a za ostale nisu
Ministar kulture Nikola Selaković zapretio je da će oboriti konkurs Ekspa za kulturno stvaralaštvo ukoliko podršku ne dobiju kandidati koje favorizuje Ministarstvo, tvrdi izvor „Vremena“ blizak jednom članu komisije, što je zakočilo objavljivanje rezultata konkursa
Dužnost bitefovske zajednice je da kroz ne:Bitef pruži otpor kidnapovanju zvaničnog festivala, kažu u timu koji 20. septembra organizuje ne:Bitef sa gostima i temama koje smo navikli da viđamo na Bitefu
Filmski centar Srbije je objavio, pa povukao vest da je film Izlet Nenada Pavlovića srpski kandidat za nagradu Oskar. Posle niza godina, nije izabran film koji priča o teškoj istoriji Srbije
Zašto režimu trebaju mržnja i podele? Kako su na njih odgovorili studenti? Kome i zbog čega smeta Kesić i društvo iz emisije „24 minuta“? I kako su opozicione stranke završile u izbornoj fusnoti
Rušenje Vučićevog režima na izborima je dečja igra u odnosu na ono što nas čeka posle: obnavljanje do temelja razorene zemlje. Ne postoji teži zadatak od toga da se od podanika stvore građani, ali to je pitanje opstanka Srbije
Predsednik Srbije Aleksandar Vučić zapljuvao je sebe u ćošak, odvajajući se od svih, pa i od svoje partije. Zato će, kad stupi protiv 250 ljudi od integriteta sa Studentske liste, konačno stvarno biti sam, kako se već godinama bizarno hvališe
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
