Henrik Ibzen: "Nora"; adaptacija i režija Branislav Mićunović; Crnogorsko narodno pozorište iz Podgorice i Jugoslovensko dramsko pozorište
U predstavi Crnogorskog narodnog pozorišta i Jugoslovenskog dramskog pozorišta, reditelj Branislav Mićunović, uz saradnju sa dramaturgom Aleksandrom Radulovićem i stručnim konsultantom Nikom Gorščičem, smelo je adaptirao Noru Henrika Ibzena, i to tako što ju je redukovao na samo jednu paradramsku situaciju. U neobaveznom ćaskanju između Helmera, Nore, doktora Ranka, gospođe Linde i Krogstada u toku pauze za pušenje na nekom prijemu – situacija koja po svojoj konverzacionoj strukturi i žovijalnoj atmosferi podseća na salonske komedije – stvaraju se, nabacivanjem namerno nepovezanih i ispremeštanih verbalnih i situacionih lajtmotiva, obrisi Ibzenove priče… Uzgred, tvrdnja da je u ovoj adaptaciji Nora svedena na treći čin, koja se mogla čuti u javnosti, pogrešna je: opisana situacija sastavljena je od replika iz celog komada (iako radikalno preraspoređene i donekle modifikovane, skoro sve replike su Ibzenove) i ponajpre se može smestiti u nepostojeću scenu prijema koji se odvija između drugog i trećeg čina.
Šta se postiglo ovom drastičnom adaptacijom? Najočigledniji rezultat jeste potpuna razgradnja Ibzenove vrlo čvrste dramske forme, zasnovane na jasnoj motivaciji likova, povezanom i uzlaznom razvoju događaja, vešto uklopljenim intrigama (otkrivanje mračne tajne iz prošlosti, dospeće fatalnog pisma), itd. Međutim, postavlja se pitanje šta je svrha ovakvog postupka dramaturške negacije: ako se ne prihvata čvrsta, zatvorena i konvencionalna forma građanske, realističke drame, ne treba prekrajati Ibzena – samo treba izabrati i postaviti nekog drugog pisca.
Čini se, ipak, da se ambicije adaptacije i na njoj zasnovane predstave ne sastoje u negaciji određene dramske forme, već u tematskom i značenjskom izoštravanju i pomeranju. Ambijent sveopšte trivijalnosti i cinizma, zasnovan pre svega na likovima doktora Ranka (Predrag Ejdus) i Helmera (Vojislav Brajović), u kombinaciji sa povremenim prodorima smirene, hladne i bezobzirne surovosti oličene u liku ucenjivača Krogstada (Branimir Popović), nudi ovlašnu ilustraciju moralno rastočenog sveta u kome su društvene anomalije Ibzenovog vremena potencirane do te mere da se gotovo ne prepoznaju – danas je celo društvo postalo jedna velika anomalija.
Dakle, koncept predstave svodi se samo na izvesno značenjsko zaoštravanje, dok neko bitno pomeranje sasvim sigurno izostaje: izneta teza da u ovoj postavci Nora više nije komad o problemima ženske emancipacije već o izazovima društva u tranziciji nema ozbiljno utemeljenje. Ono što jedino uspeva da se probije kroz dramski nefokusiran salonski razgovor jeste upravo rudimentirana verzija originalne Ibzenove priče: jedan muškarac ucenjuje ženu, njen muž je ne štiti od ucenjivača, žena napušta muža i odlazi. Cela drama se dešava u kratkom, odlično odigranom trenutku kada Nora (Jasmina Ranković) rešava da definitivno napusti muža i porodicu.
Ovakva adaptacija, dakle, nije pružila mnogo materijala na dramskom planu, ali je zato poslužila kao pretekst za izgradnju određenog scenskog stila. Reditelj Branislav Mićunović dosledno gradi pročišćen, minimalistički teatarski izraz, zasnovan na nekoliko efektnih i metaforičnih scenskih rešenja: prazan prostor sa samo dve „stajaće“ pepeljare, neprekidno pušenje (krajnje otvoren znak koji možemo tumačiti na različite načine: kao izraz neurotičnosti, žovijalnosti, dekadentnosti, raspadanja), Brajovićeva igra sa leđima okrenutim publici (takođe otvoren znak koji može da ukazuje na laž ili kukavičluk Helmerovog sveta), simbolično grupisanje aktera u zavisnosti od trenutnog interesa i odnosa snaga, itd. Uz dramsku nedorečenost adaptacije, ovakav scenski jezik, koji načelno treba podržati, zaokružuje utisak da se predstava Nora Crnogorskog narodnog pozorišta i Jugoslovenskog dramskog pozorišta ipak svodi na jednu ambicioznu, zanimljivu ali samodovoljnu stilsku vežbu.
Sindikat muzičkih umetnika u otvorenom pismu poručuje Ministarstvu kulture da poštuje zakon i da raspiše konkurs za direktora Beogradske filharmonije, jer izbor Bojana Suđića nije po zakonu
„Imaginarni brojevi“ je prvi kratki igrani film koji će se iz Srbije takmičiti u Berlinu nakon osam godina. Na Berlinalu će biti i dva filma u kojima je Srbija koproducent
Ovog vikenda u Beogradu oskrnavljena su dva spomenika: Borislavu Pekiću na Cvetnom trgu i Narodnim herojima na Kalemegdanu. Obesna mladež, desničari, ili vlast – ko je kriv
Filmski centar Srbije pozvao je reditelje i producente na panel koji na Zlatiboru organizuje sa NAFFIT-om, Nacionalnim festivalom filma i televizije za "lojalne i podobne", koji je, kao i cela filmska branša, prošlog septembra bojkotovao
Izjavu ministra Selakovića da „ovu bandu treba rasturiti“ zaposleni u Republičkom zavodu za zaštitu spomenika kulture doživeli su kao ličnu pretnju, a lako im je da dokažu da su sve njegove optužbe neistinite
Postavka o Jasenovcu u holu Narodne skupštine kao dobrodošlica evroposlaniku Toninu Piculi i ostalim evroposlanicima je na nivou Vučićevog videa na mreži X u kome elaborira kvalitet svog smeštaja u Davosu. Tamo mu je bio kratak krevet, ovde mu je kratka pamet
Zašto je dekan Milivoj Alanović isti kao šovinisti koji su huškali na ratove devedesetih? Zbog čega režimlije ne smeju ni pred sudiju za prekršaje, a kamoli pred Viši sud? I šta je ključni razlog za Vučićev rat protiv naroda i države
Profesorki Jeleni Kleut uručen je otkaz. Onda je doživela najveću počast koju prosvetni radnik može da doživi – studenti su masovno ustali da je brane od svih koji nasilno ućutkavaju kritičku misao
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
