Posetilac koncerta kaže Brajanu Ričiju: "Super ste, ali trebalo je da dođete pre 15 godina." On pita: "Zašto pr 15 godina?", a posetilac će: "Zato što sam tad bio mlad, sad sam star." Muzičar: "Možda si ti star, ja nisam!"
Mnogi sa kojima sam popričao imaju isti utisak sa ovog koncerta – kao da su bili u filmu o Violent Femmes. I to je sušta istina, jer ovaj nastup je izgledao kao da se mogao desiti bilo kada u toku protekle dve decenije u SKC-u, odnosno kao neki još nedoživljeni deja vu za celu generaciju koja je odrastala u osamdesetim na potezu SKC–Akademija, gde se kreirao moderni rock’n’roll senzibilitet Beograda. Za razliku od legendarne VHS kasete sa jednim njihovim nadahnutim koncertom koja je kružila svojevremeno gradom, u ovom filmu o Violent Femmes odigrali smo i sami neku ulogu, s tim što su oni ovog puta zaista bili na sceni, u odličnoj formi, otcepavši praktično sve svoje pesme koje smo ikad voleli, a te večeri su ih one nekako zaista služile. Neobična aura već viđenog koja je obavijala ovaj koncert u stvari je poticala od činjenice da su svakom ko je zavoleo Violent Femmes, njihove pesme već jednom tako duboko promenile život, da koncert jednostavno nije ni mogao ni trebao to da uradi još jednom.
Što se njih tiče, izabrali su da doputuju vozom od Zagreba do Beograda – pokazatelj starovremenskog i nimalo glamuroznog načina razmišljanja. Hotel Metropol bio je izvor dodatnih oduševljenja, čim je otkriven čitav zid sa crno-belim (a kakvim drugim?) fotografijama njegovih gostiju u koje se ubrajaju Sofija Loren, Elizabet Tejlor, Dizi Gilespi, Djuk Elington, Nehru, Seku Ture i ostali mnogobrojni lideri Trećeg sveta. Naša publika, kao i obično, prepuna raznih neobičnih likova koji znaju sve stihove pesama napamet, bila je pokretač još jednog pomeranja u paralelnu dimenziju u kojoj Violent Femmes zauvek sviraju i u kome se odrasti ne mora.
Iza scene, ovi neobično dragi i znatiželjni stariji momci ponašali su se sasvim različito – Gordon Gano, kao neprikosnoveni glasnogovornik svih teenage–otpadnika ikad, jedno je od najpovučenijih i najfinijih ljudskih bića koje sam upoznao (i odmah ti postane jasno da je Cobainu možda nedostajalo samo malo prizemnosti da bi ostao živ); Brian Ritchie, opet, ima klasičan stav i nastup osvešćene rok zvezde (i odmah ti postane jasno odakle su REM pokupili poneki trik); Victor DeLorenzo je dobri duh benda, čovek čija ih žovijalnost i zarazna prijatnost pretvaraju u veseljake, ne gubeći ništa na neočekivanoj jazz-chic ozbiljnosti. Duhovitost je, inače, pokretačka snaga VF i iza scene, pa je skor anegdota s ovog koncerta na kraju bio nekako neuobičajeno visok – jedna je krajnje tipična za stanje duhova. Posetilac koncerta kaže Brianu Ritchieu: „Super ste, ali trebalo je da dođete pre 15 godina.“ On pita: „Zašto pre 15 godina?“, a posetilac će: „Zato što sam tad bio mlad, sad sam star.“ Muzičar: „Možda si ti star, ja nisam!“
Posle čitave decenije dešavanja malo čega suštinski bitnog u pogledu naše veze s globalnim pop svetom, jedna bogatija koncertna sezona u Beogradu postala je lakmus koji nam pokazuje da neke stare borbe u ovoj kulturnoj sferi nisu završene, nego su ostale prigušene. Koliko se sećam, jedna od najsnažnijih bitaka u doba punka (koji jedva da se desio u Beogradu), bar što se tiče shvatanja pop muzike, beše pitanje da li je u njoj važnija spontanost izraza ili formalna disciplina izvođenja. Jedna strana uvek ima argument da ti ništa ne vredi što umeš da sviraš fantastično, ako nemaš šta da kažeš, a druga da ti ništa ne vredi to što je u oba slučaja u pitanju suvišna ideologizacija kreativnih dilema, koje se uvek rešavaju na nivou pojedinačnog autora, ali to nije toliko važno. Ono što je važno za ovu priču jeste da su Violent Femmes uspešan primer spoja stihova i stavova sa muziciranjem čija je svrha da izrazi taj poetski pristup, a ne obrnuto – oni su jedinstvena grupa u istoriji rok muzike po tome što su njenom najstarijem mitu – onom o pobunjenom tinejdžeru – dali definitivno, zaokruženo obličje i jedan veliki album to remember him by.
Violent Femmes i dalje sviraju iste pesme, jer još nisu rekli sve ono što one mogu da nam kažu.
Zvuk ulice
Pridev hard (eng. čvrst) vezan je za rock čim su sa Elvisovih singlica čuli električnu bas-gitaru i komplet bubnjeva. Ipak, žilavi fantom iz prvobitnog studija Sun pomaljao se još nekoliko puta kroz istoriju ove muzike, recimo krajem šezdesetih u T(yrannosaurus) Rex pre nego je Komandant Mark postao Električni ratnik i svima, pa i Bregoviću zaveštao Bolan-bugi. No iako su Violent Femmes (dalje: VF) mnogo kasnije obradili Children of the Revolution, nikakve revolucije ni od korova. Navaljivati na približavanje VF i tog pojma jednako je besmisleno kao i tvrditi da je Gordon Gejno (Gano) obradio Do You Really Want To Hurt Me? Boj Džordža samo zato što je gej; doduše, multitalentovani Gordon peva pomalo ženskasto, i ne tako malo histerično, ali peva i gospel.
Drugim rečima, svojevremeno uzimana zdravo-za-gotovo, alternativnost VF na duge staze pokazuje se kao marginalnost. Uličnim pristupom smesta izbegavši Zakletvu pop-komercijalizma – diktat bas-bubnja – VF su se izmakli produkciji za plesne podijume i top-liste, zadržali kult-status i preživeli u smušenom svetu gde ljudi slušaju video, sviraju računare i fotografišu telefonima. Minimalističkom opredeljenju i snažnim pesmama ovog benda pristajao je naivizam, a folk-koreni dodavali šarm pa su već debi-albumom Violent Femmes (1983, Slash) postali Nirvana nekoliko naraštaja iz osamdesetih, od Reganom potlačenih mladih Amera do posletalasnih urbanih uporišta čak tamo u Beogradu. Nažalost, ničim zatim nisu nadmašili to ostvarenje i obećanje, druga polovina dosadašnje karijere (Devedesete) gotovo da im i nije od posebnog značaja, a po solo-izletima originalni trio skupio se da obeleži 20-godišnjicu legendarnog LP prvenca. Zasluženo, jer se ta ploča (da, počela je vinilno!) u proseku prodaje po 100.000 kom. svake sezone, i tako je „ubila“ dvomilionski tiraž a da nikad nije privirila u hit-parade.
Aktuelna turneja opremljena je dizajnom omota Violent Femmes i nastavlja gustu koncertnu reputaciju ove grupe. U Beograd je stigla da možda oživi baštu Studentskog kulturnog centra/SKC, gde se na betonu skupilo preko 1500 poštovalaca, s ulaznicama po 1200 din. Nije ih omela ni danima uporna kiša, između kišobrana i kabanica kapljući im i u pivo. Iako nadrasli za VF tipične tinejdžere, posetioci su iskazali natprosečan entuzijazam pred pokrivenom binom, za sat i po i bis onoga Što je učinilo Milvoki čuvenim… Počelo je odlično, višeglasno pevanje i pratnja na pola puta ka unplugged ostaju uzdanice VF, ali iza Blister In The Sun opadala je dinamika.
Neprijatno je otkriće da i posle dvadesetak godina i tolikih nastupa VF nisu naučili da bolje izvedu sopstvene numere: svirku sriču i gutaju slogove, basista Brajan Riči (Brian Ritchie) sapliće se i na običnim „prelazima“, a gotovo svi pokušaji soliranja tragikomično im propadaju. Prizvuk amaterizma kao jemca svoje neprodatosti VF su mogli da zadrže i da su instrumentalistički bitno napredovali. Doduše, prisustvovao sam i kad Kit Ričards omane drugi akord Satisfaction, ali Navalentne žene su posle dvadesetak minuta postale dosadne. Izvikane „improvizacije“ VF ni uz puno naklonosti ne deluju drugačije do nemušto, samo je Viktor Di Lorenco (Victor DeLorenzo) zadržao pristojnost sa „metlicama“ stojeći iza doboša, timpana i činele.
Povremeni skokovi sa standardnim Add It Up, Kiss Off i Gone Daddy Gone ipak nisu spasli ovakvu isporuku Američke muzike, pa su nelagodno bledele uspomene na otkrovenje duša srodnih u pubertetskom ogorčenju. Nije se osetila ni svrha gostujućih svirača pred kraj, te inače dopadljivi VF ostaju pod teškom senkom već preterano komercijalizovane nostalgije osamdesetih.
Kako mere sigurnosti postoje zbog organizatora i izvođača, ali svakako i zbog posetilaca, naročito ako su kupili skupe karte, neophodno je reći da je SKC opet gužvu napravio koristeći samo jedan od svojih ulaza: umesto širokog kolskog koji prirodno vodi u baštu, stepeništem pored roštilj-kioska tiskali smo se mere kad su izbijanje tuče ili lom sve bliža „slučajnost“.
Dragan Kremer
Selaković je dno dna kakvo se nije moglo zamisliti i ja, iskreno rečeno, ne mogu da zamislim gore od Selakovića, kad je sektor kulture u pitanju, rekao je Ivan Medenica
Marta prošle godine zidanje Trampovog hotela u Beogradukoštalo je oko 460 miliona evra, a sad, kad je sporazum propao, predsednik Vučić kaže da košta 750 miliona dok Jovanov i Đuka tvrde da je mnogo skuplji
Festival „Dani Smiljane Mandukić“ biće održan uprkos činjenici da nije podržan, opstajući isključivo zahvaljujući posvećenju njegovih organizatora i učesnika
Milena Radulović dobila je Gran pri ne: Bitefa ne samo zbog uloge u „Procesu Peliko“, već i zbog svega što je napravila za sve žene u regionu
Reč je o odnosu između oca i sina, o suočavanju sa konačnošću očinske figure, što se uvek događa iznenada bez obzira na to koliko se u mislima pripremali za to
Lako je zamisliti kako vilom Bokeljkom u gluvo doba noći odjekuje Vučićev glas: „O Trampe, zašto me ne podnosiš?“ Odgovor na Truth Social najverojatnije bi glasio – „Zato što si šibicar“
Građani Srbije nalaze se pred izborom: ili Vučić, ili Evropska unija. Sve ostalo je prazna priča
Niko od nas nema prava na odustajanje od slobode. Neprihvatljivo je klonuti duhom. Neprihvatljivo je napuštanje poslednje linije odbrane. Jer juriš varvara na tužioce i sudije njihov je poslednji atak. Iza toga je ambis
Propast projekta “Generalštab” i podizanje optužnice protiv ministra kulture
Dan kada im je krenulo nizbrdo Pretplati seArhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
