Pretposlednjeg dana avgusta napustio nas je Luis Fernando Verisimo, najčitaniji i najvoljeniji brazilski pisac, čovek koji je svakodnevicu video kao binu na kojoj svi improvizujemo, te je, posmatrajući je i bivajući na njoj, “skidao” to što se na njoj događa i pretakao u svoje tekstove pune reskog i tananog humora. Neprestano je pisao skoro šest decenija. Bio je kolumnista u najvećim dnevnicima i časopisima. Bio je pisac koji je isticanjem sitnica iz svakodnevice umeo da navede čoveka da se okrene sebi i suoči sa apsurdima (savremenog) života. Uz nedavno preminulog Žoa Soaresa bio je najkompletniji brazilski intelektualac i nije se libio da zađe u gotovo sve sfere društva. Pisao je o politici, umetnosti, sportu… dakle – o životu.
Po ideološkom opredeljenju bio je levičar i pružao je podršku predsedniku Luli da Silvi tokom njegovog prvog mandata početkom ovog veka, ali kada je video u kojem smeru ide njegova vladavina, udaljio se od njega da bi ostao veran svojim vrednostima. Predsednika je kritikovao u meri u kojoj je ovaj to i zaslužio.
Verisimo je zdušno koristio potpunu slobodu koju je imao kod urednika. Ako bi jedne nedelje pisao o ekonomskoj krizi, sledeće bi se u njegovoj kolumni mogao pojaviti dijalog iz porodičnog ili društvenog života, treće nedelje bi prokomentarisao izbor selektora brazilske fudbalske reprezentacije, a četvrte bi prikazao novu knjigu nekog istoričara. Ali sve te tekstove povezivala je nit njegovog zdravog duha, razumnog čoveka koji čvrsto stoji na poziciji univerzalnog dobra i koji u prepoznatljivom stilu pokušava da raščisti magle i čitaocima možda olakša kretanje u svakodnevnoj nepreglednosti. Tvrdio je da ga je tom stilu jednom prilikom naučio Pele. Kralj mu je, navodno, rekao da svaki potez ima smisla samo ako mu je cilj gol. Dribla se samo kad se mora, a šutira se oštro i po zemlji. U ugao. Neodbranjivo.
Bio je zaljubljen u fudbal za više časopisa i dnevnih novina i izveštavao je sa nekoliko svetskih prvenstava . Slavan je njegov tekst iz 2002. godine, posle osvajanja SP u Japanu i Koreji. Naslov je glasio: “Jesam li vam rekao? Nisam”. U tom tekstu Verisimo priznaje da je pogrešio u svim prognozama koje je dao pre prvenstva i da su se najbolje pokazali igrači za koje je pre prvenstva napisao da ne treba ni da idu na SP. To je bio Verisimo. Grub prema drugima, nemilosrdan prema sebi.
Možda bismo jednog takvog pisca najpre zamislili kao rečitog i ekstrovertnog, ali privatno je bio sušta suprotnost. Kada sam ga svojevremeno posetio u Rio de Žanejru, dočekao me je veoma ćutljiv, blag i stidljiv dežmekasti gospodin koji je na sva pitanja odgovarao kratko, a moje predloge vezane za prevod njegovog romana Brazilski špijuni prihvatio je bez mnogo priče. Da razgovor ne bi zamro, u nekim trenucima je njegova izuzetno simpatična i komunikativna supruga Lusija morala da razlaže njegove odgovore, ne propuštajući priliku da ga bocne zbog njegove “rečitosti”. Takav je bio sa svima. Sagovornici su morali da mu čupaju reči, a on se kanda čudio šta ga ljudi toliko zapitkuju kad je već sto puta rekao da ne voli da daje intervjue i da ne ume da govori i piše u isto vreme. I da od svega najviše voli da svira saksofon.
Možda baš zato što je o njoj pisao, Luis Fernando Verisimo je postao neodvojivi deo brazilske svakodnevice i mnoge njegove izjave, na primer “smrt je poslednje što želim da mi se dogodi”, ili “kada pomislimo da znamo sve odgovore, dođe život i promeni sva pitanja”, ušle su u kolokvijalnu upotrebu. Ali njegove kratke priče i romani nisu bliski samo Brazilcima, jer se dotiču ljudske suštine, te su njegova dela objavljena i u Litvaniji, Iranu, Japanu, Južnoj Koreji, Tajlandu, Portugalu, Španiji, Francuskoj, Bosni i Hercegovini i Velikoj Britaniji.
Kod nas su objavljena tri njegova romana: Klub Anđela (Narodna knjiga – Alfa, 2002), Borhes i večiti orangutani (Agencija Trivić, 2005) i Brazilski špijuni (Paideia, 2013), kao i nekoliko priča objavljenih u zbirkama i časopisima, što nije ni deseti deo njegovog obimnog dela.
