MJ Lenderman (r. 1999) upravo je otkrio stari novi svet, odnosno onu staru dobru Ameriku od pre tri decenije, u kojoj je alternativni rok bio savest nacije, a Kobejn bog umesto Hendriksa. Zahvaljujući neočekivanom uspehu grungea da iskaže antikorporativno viđenje sveta, rokenrol je u SAD poslednji put bio nacionalno relevantan baš tad, tokom devedesetih godina prošlog veka. Nirvana, Pearl Jam, Soundgarden, Alice In Chains i drugi upisali su se time u istoriju, a uz njih su važne albume u isto vreme stvarali i Pavement, Smashing Pumpkins, Weezer, Beck i desetine drugih slobodoumnih imena dograđujući savremenu rok mitologiju.
Potom je došla plima digitalizacije koja je postepeno utišala zvuk gitarskih pojačala. Bez obzira koliko su preživeli istorijski rok bendovi i dalje rado viđeni nosioci programa festivala, očito ih ima manje nego ranije. Zato će vam možda biti zanimljivo da saznate kako je u proteklih par godina na delu underground povratak upravo ovog alternativnog zvuka među mladim bendovima, kojima je dosadila stalno ista digitalna muzička forma u raznim pakovanjima. Već neko vreme novi tok ozbijnog autorstva teče kroz podzemlje popularne muzike: postoji čitav talas zanimljivih mladih singer songwritera kao što su Weyes Blood ili Waxahatchee, Marika Hackman ili Jessica Pratt, Cassandra Jenkins ili Clairo, očigledno oslonjenih na kantautore iz devedesetih, pa čak i na hipi vremena, dok oprezno traže svoj izraz u svetskoj pustari dvehiljadedvadesetih.
Među njima je i Marc Jacob Lenderman, mladić iz gradića Ešvil u Severnoj Karolini, kome je u septembru objavljeni solo album Manning Fireworks doneo retko viđen globalni vatromet kritičarskih pohvala. To mu je četvrti po redu studijski, ali prvi za viđeniju nezavisnu kuću Anti-, a poznat je i kao gitarista Wednesday, ozbiljnog indie sastava sa Juga. No, tek na ovom izdanju se može reći da je MJ do kraja izgradio svoj rukopis (gitaropis & glasopis) – i on u svakom detalju podseća na neka klasična rok ostvarenja, samo smeštena u današnji kontekst.
SLACKER HUMOR
Ako ste se ikad pitali kako bi se nekadašnje velike rok grupe odnosile prema surovo konfuznoj sadašnjici, MJ Lenderman nam daje bar približan odgovor: sa dužnim saosećanjem za malog čoveka.
Manning Fireworks odiše toplinom kakvu retko koja savremena ploča ima. Sve pesme su prožete melanholičnom čovekoljubivošću koja greje, pružajući utehu, ispunjavajući ovaj bezdušni trenutak… Glavni junak MJ Lendermana je ili on sam ili tipovi njemu slični – nesnađeni i nesnalažljivi, bez umeća da iskoriste i ono malo šansi što im se pružaju u životu, koji i tako ide naopako. Ali niko se ovde ne prepušta kafanskom sevdahu nad svojom promašenom sudbinom – ona se sa mladalačkom šarmantnošću prihvata takva kakva je, uz očekivanje boljih dana što nikad neće doći. Svi su izgledi da je baš ovaj praktični stoicizam preovlađujući sentiment generacije Z, čiji je MJ neočekivani trubadur… Tako Manning Fireworks ima snagu ljudskog iskaza, koja nadilazi čak i impresivnu slice–of–life poeziju svog autora.
Album nam nudi pregšrt pesama, od kojih ne znate koja deluje životnije u svom nepretencioznom južnjačkom romantizmu: She’s Leaving You omamljuje storijom o tome kako ga devojka napušta mada se on trudi da to ne primećuje; Wristwatch nam predstavlja sledećeg junaka koji izmišlja da je prebogat i svemoćan, ali je zapravo samo usamljen i želi da privuče pažnju, naročito “neke tamo” ženske osobe; Rip Torn opisuje poznanstvo sa jednom po svemu neobičnom, ali nezaboravnom curom; Joker Lips i Rudolph nesvakidašnje su ljubavne pesme u kojima se pominju mnoge trivijalne stvari kao što su hotelski peškiri, televizori, papa i bogoslovija, pre nego što se na kraju otkrije čežnja za Njenim društvom. Sama naslovna numera Manning Fireworks otkriva nam značajan talenat i za druga sudbinska zapažanja, zakucavajući preciznom analizom degeneracije nekog lika koji se pretvorio u svoju suprotnost i od najpopularnijeg momka svoje generacije postao poslednji kreten. Dešava se.
MJ Lenderman svakako dobro poznaje poreklo svoje pesmarice: široki potezi gitare a la Crazy Horse, Dinosaur Jr ili Teenage Fanclub čine osnovu njegovog zvuka. Nesporan je veliki uticaj Neila Younga, sa njegovih egzistencijalističkih kantri-rok ploča, te ovde nalazimo tragove svetle Harvest, kao i mračne On The Beach, ali i svih onih alter-antiheroja što su se kasnije njima inspirisali, naročito nesretnih Jasona Moline (Songs: Ohio, Magnolia Electric Co.) ili Marka Linkousa (Sparklehorse).
No, presudan kvalitet koji izdvaja Manning Fireworks od svih sličnih izdanja jeste humor – činjenica da na njemu iz numere u numeru naracija teče kao neobavezan razgovor na ulici ili u kafiću, uz obilje anegdotskih zapažanja. Mada završnu kompoziciju koja definiše pesnikovu poziciju u ovom svetu – Bark at the Moon – otvara iskaz: “Izgubio sam svoj smisao za humor”, već i to je smešno, a razoružavajuće sentimentalne duhovitosti ovde zapravo ima na pretek… MJ-u nijedna tema nije sveta, pa ni on sam sebi, da se ne bi sa njom drugarski blagonaklono našalio. Uzmite samo sledeći stih, koji vam nećemo prevesti da se ne bi zaturila suština, a koji se nadovezuje na dobrog starog Dilana i produžava njegovu mudrost u ovaj vek: “How many roads must a man walk down / ‘til he learns he’s just a jerk?”.
Kao što sam MJ Lenderman reče u jednoj pesmi: “Nemojte da se smejete, samo pola od onog što sam rekao je šala”.
