Šta si radio u miru/ratu, tata?

Ima knjiga koje idu zajedno, koje se čitaju jedna s drugom, jer povezuju ih isti događaji, isti jezik ili ista atmosfera, namera, stil, ideja. Sat njemačkog Zigfrida Lenca (objavljen 1968) i Borovicu Regine Šer (2014) razdvajaju gotovo pedeset godina i drastično izmenjeni uslovi u kojima nastaju, a spajaju ih jezik (nemački) i, delimično, događaji o kojima govore (Drugi svetski rat u Nemačkoj, poratni period). Ipak, ti kriterijumi su spoljašnji. Nešto drugo ove dve knjige drži skupa: napor njihovih junaka da saznaju ne, naprosto, šta se dogodilo u prošlosti, već kako je to što se dogodilo uopšte bilo moguće? Pa, ako Lencov junak Zigi Jepsen postavlja čuveno pitanje „šta si radio u ratu tata?“, jer njegov je otac bio policajac u severnonemačkoj zabiti za vreme Drugog rata, Klara Langner, junakinja Borovice, postavlja gotovo isto pitanje ocu, ali kako ona zna gde je i kako njen otac, komunista, proveo rat – u nacističkom koncentracionom logoru – njeno se pitanje odnosi na vreme u kojem se bivši logoraš obreo na vlasti u Istočnoj Nemačkoj. Ako Lenc piše o tome kako se, pod kojim uslovima, postaje progonitelj, Šer, između ostalog, pita kako su se progonjeni tako lako preobratili u progonitelje?

ŠTA SI RADIO U MIRU, TATA?: Sredinom osamdesetih godina prošloga veka, dakle samo nekoliko godina pre nego što će se komunizam urušiti – što se iz tadašnje turobne perspektive žitelja Demokratske Republike Nemačke ni ne naslućuje – dvoje berlinskih intelektualaca kupuje oronulu kuću u selu Borovica na severoistoku zemlje, preuređuje je u neku vrstu letnjikovca i kad god im se život u zaplombiranom Berlinu smuči, a to je uglavnom stalno, odlaze na selo. Prvobitna ideja o seoskoj idili se, međutim, brzo pretvara u ples sa avetima. Renovirajući kuću i otkrivajući u njoj najpre zagonetne, potom sve složenije i jasnije znake, Klara Langner polako sklapa sliku o tome šta se u toj kući događalo za vreme rata i neposredno posle njega, ali, istovremeno, proniče i u složene odnose što divljaju ispod naizgled mirne seoske površine. „Kad sam razumela“, kaže Klara, „šta se dogodilo u toj kolibi, šta se dogodilo u tom selu, i da su laž, izdaja, beznađe, od kojih smo hteli da pobegnemo, kriju u zidovima i ovde kao i svuda drugde, kad je iščezao san o čehovljevskim letima, ipak je ostala koliba i naša briga za nju kao za živo biće“ (str. 245). Borovica je, utoliko, svojevrsna slagalica u koju se ugrađuju teške priče dvanaestoro junaka da bi nam se, na kraju, kroz tu mikro-sredinu, ukazala (tragična, naravno) slika Nemačke o kojoj ni sami Nemci, verovatno, ne znaju dovoljno. Jedna nit prati život Ruskinje Natalije koja je, sa 16 godina, dovedena u selo kao (robovska) radna snaga i koja, po završetku rata, uspeva da ostane u Nemačkoj. Njena priča, pak, uvezana je sa sudbinom Marlene Peters, devojke iz sela, koja postaje žrtvom seoskog spletkarenja, kukavičluka i nacističkog ludila. Priča o Marleni, o njenom siromaštvu i načinu na koji se brinula o sestrama i braći, o njenom prijateljstvu sa Ruskinjom Natalijom i njenom stradanju, uz splet sporednih priča i epizoda, obeležava ratni period. Druga ravan romana prati način na koji komunisti, među kojima je velik broj onih koji su prošli nacističku torturu, preuzimaju vlast u Istočnoj Nemačkoj i pretvaraju je u veliki koncentracioni logor, a Klara, kći Hansa Langnera, želi od oca da sazna šta mu se dogodilo, njemu i njegovim saborcima, te su se od ljudi koji su se borili za slobodu pretvorili u iste onakve protiv koji su se borili. Najzad, treća ravan romana prati slom komunizma, tih nekoliko godina pre nego što će pasti Zid, spajanje dve Nemačke, suočavanje sa slobodom, prateća razočaranja, gnjide koje od saradnika tajne policije postaju zagovornici demokratije, te, najzad, raspadanje privatnog života i povlačenje u sebe.

Prvi roman Regine Šer Borovica vrhunski je tekst. Iako obiman, pisan je bez viškova i manjkova, u savršenoj ravnoteži ličnih priča i opštih uvida, prožet epizodama kojih se ni najveći ne bi postideli – lepota i beznadežnost ljubavi Natalije i Grigorija, recimo, dostojna je Čehova, a Ema bi Peters lako mogla da prođe kao junakinja Dostojevskog – armiran podacima taman toliko da doprinesu uverljivosti a da ne zaguše priču, (u divnom i moćnom prevodu Drinke Gojković), Borovica se upisuje u ono najbolje što nudi savremena nemačka književnosti.

ŠTA SI RADIO U RATU TATA?: U stvari je Zigi Japsen znao šta je njegov otac radio u ratu, čak je i učestvovao u očevim radnjama, ali sa svojih desetak godina života nije sve to mogao sasvim da svari. Zato je psihički popustio, posle rata obreo se u zavodu za neprilagođene maloletnike, da bi jednoga dana, pošto je na času nemačkog predao prazan papir, bio zatvoren u samicu s papirom i olovkom kako bi, za kaznu, napisao sastav na temu „Zadovoljstva dužnosti“. Iz samice, po sopstvenom zahtevu, Zigi neće izaći mesecima, opsednuto će, oslobođen redovnih dužnosti, pisati, a ispod njegove olovke izaći će ono što je njegov otac, policajac u seocetu na obali Severnog mora, radio za vreme rata. Sat njemačkog nije samo najslavniji roman Zigfrida Lenca, nego i jedna od najdubljih studija o onome što je Nemačku poguralo u najveću katastrofu u njenoj istoriji: malograđanski shvaćena dužnost urešena podaništvom i kukavičlukom.

Kada nacisti zabrane slavnom slikaru Maksu Ludvigu Nansenu, predstavniku „degenerisanog slikarstva“, da radi, policajac Jens Ole Jepsen dobija zadatak da nadzire sprovođenje zabrane. Slikar je, svojevremeno, spasao policajcu život, njihov se odnos može nazvati prijateljskim, a već to što se sve odvija u zabitom selu, daleko čak i od pogleda svevideće nacističke policije, umnogome obesmišljava zabranu. Ili bi barem tako trebalo da bude, samo da policajac svoju dužnost ne razume odveć revnosno. Umesto, dakle, da se stvar završi na formalnoj ravni – policajčevim zvaničnim obaveštavanjem slikara da mu je rad zabranjen – policajac i drugi deo zapovesti iz Berlina, naime da nadzire sprovođenje odluke, shvata ozbiljno. Uskoro počinje da besni rat između slikara koji, naravno, ne pristaje na nacističke tlapnje i njihovo nasilje („ne možete mi zabraniti da pravim nevidljive slike“), i policajca koji „profesionalno“ obavlja svoj posao („ništa lično, Maks“). U središtu toga rata našao se mali Zigi Japsen koji oca voli i poštuje, a slikara obožava. Iscrpljujući rat dvojice muškaraca iscrpeće i samoga Zigija, ulog će da se poveća time što u igru ulaze policajčeva supruga, arhetipski primerak malograđanskog duha i, time, čvrsti stub nacističkog režima, te dvoje njihove dece, kao i to što u malome selu, naravno, svi znaju šta se događa. U jednom trenutku Zigi će morati da se odluči za stranu u sukobu. I odlučiće. A kada lokalni poštar dođe u kuću Jepsenovih kao svojevrsni izaslanik sela ne bi li policajca ubedio da olabavi, ovaj odgovara: „Ja imam svoj nalog, on (slikar) sam sebi daje nalog. Ja sam kazao njemu što ne smije raditi, a on je kazao meni što će raditi i dalje. Ja ne mogu dopustiti iznimke, a on bi htio biti iznimka: objasni to svima koji moraju toliko govoriti. Pođi mirno k njima i objasni im da svatko obavlja samo svoj posao: on i ja… mi smo rekli jedan drugome što smo imali reći, svatko poznaje posljedice“ (str. 96). Ta tupa, bezumna revnost koja odbija da se upusti u bilo kakvo prosuđivanje, u bilo kakvo mišljenje, već naprosto izvršava nalog pretpostavljenog ne pitajući se ni o smislu, ni o uzrocima, niti o posledicama – ne pitajući se, zapravo, ni o čemu – održaće se do kraja rata, a Lenc će u svome složenom, velikom romanu, književnim sredstvima da uradi ono što je, filozofskim, uradio Radomir Konstantinović: u duhu palanke će pronaći najčvršći stub nacizma, ono što je Nemačku odvelo direktno u propast.

*

Krajem pedesetih godina prošloga veka Ingebor Bahman se, zamorena onim što je proizvodila nemačka književna scena, zapitala da li je književnost na nemačkom jeziku, posle svega, u stanju da proizvede nešto bitno. Kao odgovor se, u vidu komete, pojavio Tomas Bernhard, ali i pisci poput Zigfrida Lenca, Gintera Grasa, Hajnriha Bela, Alfreda Deblina. Doslovno svi oni morali su da se suoče sa onim što se dogodilo u njihovoj zemlji, što je proizveo njihov jezik – s katastrofom nacizma, rata i razaranja. Sledeća generacija pisaca, koju predvodi Zebald, uspeva da oslobodi još zapretenih nijansi nemačkog jezika, jer se posleratna krivica, koja je po nemačkoj kulturi bila polegla kao teška magla, sada pomera i prema sudbini onih generacija koje se s tom krivicom suočavaju, a da za nju nisu odgovorni. Ispostavlja se, međutim, da i treća posleratna generacija nemačkih pisaca, poput Regine Šer, mora, htela ona to ili ne, da se suoči sa katastrofom, jer katastrofa je upisana u taj veliki jezik, ali sada je slika dodatno usložnjena preklapanjem dva totalitarizma, istorijom Demokratske Republike Nemačke, ali i traumama koje je pokrenulo ujedinjenje Nemačke. Zato se veliki nemački pisci moraju čitati na ovaj način, kao jedna velika slagalica koja će nam, više nego što su i oni sami to mogli znati, reći toliko toga o nama samima, ovde i sada.