"Moja kuća je u Evropi!" Dakle, nikako u Africi, Aziji ili Južnoj Americi. Ovu rečenicu, koja nekima zvuči kao otrcani predizborni slogan, izgovara mačka nacrtana na koricama specijalnog izdanja novog bukvara za prvi razred osnovnih škola, koji je upravo izašao u izdanju Zavoda za udžbenike i nastavna sredstva iz Beograda. U poslednjih par decenija izgleda kao da se ustalila šema istorijskih promena – nova vlast, nove špice za "Dnevnik", nove novčanice i – novi bukvar
Đaci prvaci koji ovog septembra kreću u školu u svojim torbama poneće i novi bukvar. Zapravo novi-stari bukvar. Autori dr Vuk Milatović i Anastasija Ivković potpisali su i ovaj, kao i prethodni bukvar koji je doživeo četrnaest izdanja. Većina tekstualnog sadržaja ostala je ista, dok su potpuno promenjeni kompletan ilustrativni deo, kao i oblik pisanih slova, a urađene su i manje izmene koje se tiču leksike i metodike. Ilustrativni deo novog bukvara za koji je zaslužna Ana Bihelović urađen je u realističnom stilu, za razliku od prethodnog, koji je bio više karikaturalan. Velika promena izvršena je u pogledu pisanih slova. Poznata je skandalozna činjenica da ćirilično pismo kod nas još nije standardizovano, ali su se, po rečima ljudi iz Zavoda za udžbenike i nastavna sredstva oni potrudili da ovom prilikom sačine prelaznu standardnu ćirilicu, tako da je ćirilično pismo sada izjednačeno, bar što se tiče njihovih izdanja. Za pisana slova bio je zadužen naš ugledni stručnjak za pismo Stjepan Fileki.
OD TRIGLAVA DO ĐEVĐELIJE: Novi bukvar se pojavio u dva izdanja koja su po sadržaju ista, ali im se razlikuju korice. Na koricama standardnog izdanja koje se nalazi u redovnoj prodaji nasmejani dečak i devojčica drže pazl-slova, a na unutrašnjim koricama stoji čuvena pesma čika Jove Zmaja Ala je lep ovaj svet, onde potok, ovde cvet… Drugo izdanje, koje će se besplatno deliti po školama, naručili su Ministarstvo prosvete i sporta Republike Srbije i jugoslovenska misija Organizacije za evropsku bezbednost i saradnju. Na koricama ovog izdanja nacrtana je mačka na krovu kuće od slova koja u stilu kakvog izbornog slogana poručuje prvačićima „Moja kuća je u Evropi!“ Na prednjim unutrašnjim koricama je azbuka i pojmovi koji počinju na svako od slova u dve kolone, od kojih je druga rezervisana za imena evropskih gradova. Tako uz slovo „E“ piše „ekser“ i „Edinburg“, pored „K“ „ključ“ i „Kopenhagen“. Zanimljivo je da su zastupljeni i gradovi od Triglava do Đevđelije. Pored „Š“ stoji „šešir“ i „Štip“, „LJ“ je „ljubičica“ i „Ljubljana“, „Z“ je „zmaj“ i „Zagreb“, a „S“ je „sat“ i „Sarajevo“. Na zadnjim unutrašnjim koricama nacrtane su životinje koje izgovaraju odabrane članove iz Deklaracije o pravu deteta, a na zadnjim spoljnim koricama stilizovana mapa Evrope sa ucrtanim evropskim gradovima, među kojima je i Beograd…
Na pitanje otkud slogan „Moja kuća je u Evropi“ na prvom i osnovnom udžbeniku za najmlađe, Zoran Misailović, urednik u Zavodu za udžbenike i nastavna sredstva koji je potpisao i ovaj i prošli bukvar, u razgovoru za „Vreme“ kaže da je reč o izdanju urađenom za potrebe OEBS-a i republičkog ministarstva prosvete i sporta. Na primedbu da su se već pojavile reakcije da je neukusno baš na bukvar stavljati poruke sa mogućom političkom ili ideološkom konotacijom, Misailović lakonski odgovara: „Sve je danas ideologija, samo što se katkad vidi, a katkad ne vidi“. Ova dva izdanja bukvara su inače, izuzev korica, istovetnog sadržaja. Osim ovog, osnovnog i standardnog bukvara, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva izdaje i jedan paralelni bukvar, o kome se manje zna, pod nazivom Početnica – čitamo i pišemo. Početnica je namenjena učenicima u urbano razvijenim sredinama koji u prvi razred polaze s visokim predznanjem u pisanju slova. Osim ovih, tu su i „bukvari“ za potrebe nacionalnih manjina (Zavod izdaje „bukvare“ na sedam jezika nacionalnih manjina), zatim „bukvari“ za slepe, gluve, neme… Po važećem nastavnom programu, deca u Srbiji od drugog razreda osnovne škole počinju da uče i latinicu kao drugo pismo koje je po zakonu ravnopravno sa ćirilicom. „Latinični bukvar“ zove se Učim latinicu, a upotreba latiničnog pisma u nastavi deo je školske prakse…
VUK UMESTO TITA: Odakle potreba za novim bukvarom? Posle bukvara Mite Mitića, koji je u upotrebi bio šezdesetih i sedamdesetih godina, osamdesetih godina, sve do raspada SFRJ, prva slova su se učila iz udžbenika pod nazivom Moja prva knjiga, čiji su autori bili Desanka Stojić-Janjušević, Božidar Timotijević i Vladimir Milarić. Tada je raspisan konkurs za nov bukvar, i od nekolicine prispelih rukopisa komisija se opredelila za onaj koji su sačinili dr Vuk Milatović, profesor metodike nastave i početnog čitanja i pisanja na Učiteljskom fakultetu u Beogradu, i Anastasija Ivković, pedagoški savetnik za razrednu nastavu i dugogodišnji učitelj u Osnovnoj školi „Jovan Jovanović Zmaj“ u Obrenovcu. Ovaj bukvar, na čijoj prvoj stranici je portret Vuka Karadžića zamenio portret Josipa Broza Tita, ilustrovao je Mihailo Pisanjuk. U školskoj 2002-2003. devedesetak hiljada prvačića naučiće da piše uz novi bukvar. Ispada da čim se desi neki lom u društvu, posle promena špice za „Dnevnik“, sledi promena izgleda novčanica i – bukvara.
VREMENA SE MENJAJU: „Istina, postoji izvesna vremenska podudarnost. Ali, logično je da se kao posledica promena u društvu dešavaju i promene u obrazovnom sistemu, pa dakle i odgovarajuća promena udžbenika, a time i bukvara“, kaže Misailović i ističe da se bukvar mora praviti vodeći računa i o nivou predznanja onih koji polaze u prvi razred osnovne škole, kao i o njihovom socijalnom, materijalnom i kulturnom okruženju. „Ne može se praviti bukvar danas isto kao i pre petnaest godina, sa istim likovnim sadržajem, pojmovima, leksikom, metodologijom, izborom toponima, ličnih imena i slično. Moraju se uzeti u obzir i vreme i okruženje u kome deca odrastaju. Danas je tehnologija veoma napredovala i deca se svakodnevno susreću s mobilnim telefonima, kablovskom televizijom, internetom, sadržaj bukvara mora se i tome prilagoditi…“, objašnjava urednik Zavoda i dodaje da je njihov trud bio usmeren ka tome da se prate promene koje Ministarstvo prosvete vodi na području reformi obrazovanja i vaspitanja, gde se sve više ide ka tzv. aktivnom učenju, odnosno aktivnoj poziciji učenika u odnosu na gradivo, a ne pasivnoj kao što je to uglavnom bio slučaj do sada. „Zbog toga smo u Zavodu započeli s pretresanjem čitavog udžbeničkog fonda sa željom da ga osavremenimo, modernizujemo i približimo udžbenike aktuelnim očekivanjima, interesovanjima i potrebama deteta. U tom smislu nastojali smo da ovogodišnji bukvar učinimo privlačnijim, razigranijim nego što je on to bio do sada“, smatra Misailović.
Iako je trideset slova uvek isto i u svakom bukvaru četiri čavčića na čunčiću čučeći redovno ćijuču, Zoran Misailović sumnja da bi ovaj bukvar mogao da bude dugovečniji od svojih prethodnika: „Vremena se brzo menjaju i promene moraju da se prate. Osim toga, mi već imamo par novih bukvara u pripremi i idemo za tim da u zavisnosti od potreba i zahteva u upotrebi imamo ne jedan, već više njih…“
Na sajtu Narodne biblioteke Srbije ima 270 naslova pod odrednicom – bukvar. Među njima je najviše onih iz kojih se uče slova. Evo nekoliko: na naslovnoj stranici Bukvara za osnovne škole u Kraljevini Jugoslaviji (Milan Lukić, učitelj, izdanje knjižarnice Radomira D. Đukovića, Beograd, 1938. godine) dečaci, Srbin sa Slovencem i Hrvatom desno i levo iza njega, nasmejano i zainteresovano gledaju knjigu, očito – bukvar. Na prvoj stranici, fotografija Njegovog veličanstva Petra II Karađorđevića, kralja Jugoslavije. Uporedo je prikazan i štampani i pisani oblik svakog slova. Tekstovi su vaspitno-didaktički: „Živana poučava Živka: Žestokog se pića, otrova okani, da ti ne osvanu boni, crni dani.“ Likovi tekstova su različitih nacionalnosti i jasno je gde je čije mesto u Kraljevini: „Idući putem, Radoje upita Džafera: Jesi li dobio školsku svedodžbu? Već mi je u džepu, odgovori Džafer. Evo i moje u udžbeniku, reče Radoje. Džafer nije hteo da pokaže svedodžbu. Bio je srdit što mu ocene nisu bolje. Radoje ga opomenu: Prođi se srdžbe. Tvoja je svedodžba takođe dobra.“ Ili, jednom drugom prilikom, „Džafer primeti Džoniću: Džep kada je prazan, i želudac je prazan.“ Ili: „Filip reče Fatimi: Femka onoliko zna, koliko pameti ima.“
U propagandnoj sekciji Artiljerijske brigade Pete NOU divizije, na položaju, štampan je 1944. godine Bukvar namenjen nepismenim borcima. U uvodu je objašnjeno: „Uzeli smo u obzir da naši borci raspolažu izvjesnim pojmovima i znanjem stečenim u borbi, pa su zato i unijeti vojnički izrazi i pojmovi. Bukvar je sastavljen u doba kada naši vojnici još uvijek vode borbu sa mrskim neprijateljem, pa su stoga i tekstovi u tom duhu sastavljeni.“ Ovaj Bukvar je, povodom četrdesetogodišnjice Drugog zasedanja AVNOJ-a i istog jubileja oslobođenja SR Srbije, štampan za školsku 1983/84. godinu. Na kraju tog drugog izdanja, u tekstu „Azbuka slobode“, Olga Nikolić poručuje: „U vašim rukama je cela azbuka naše slobode, ispisana izuzetnim herojstvom, životima miliona ljudi. Životima vaših vršnjaka, koji nisu znali za detinjstvo, ni za miran san pod ovim nebom. Danas se i za njih družite s Bukvarom, kao sa najboljim drugom.“
Na prvoj stranici Bukvara i čitanke (Prosveta, Beograd 1946. godine), ozareno i samouverno, gledao je u svetlu budućnost maršal Jugoslavije Josip Broz Tito, ali preko glavica i očiju prvačića, njegovih pionira. Na sledećim stranicama su saznali da je Dušan otišao u šumu maršalu Titu, da je i Tito „najbolji sin Jugoslavije, dobio takođe naziv narodnog heroja“, da je „drug Tito vođ, učitelj i najomiljeniji sin naših naroda“, da ga „mrze samo neprijatelji i izdajnici naše zemlje, ali ga mnogo, mnogo vole svi radnici i pošteni ljudi u našoj zemlji i u celom svetu“, kao i da je dan velike radosti pionira Beograda bio kada su „njihovi predstavnici bili u poseti kod maršala Tita“. Na kraju srdačnog razgovora poručio im je: „Vaš je zadatak u prvom redu da učite, da biste mogli da koristite svojoj domovini.“ Osim Tita, primer prvacima je i kurir Mirko, braća Rusi, kurir Nikola, Stjepan hrvatski pionir, Vjekoslav, Ivan i Alojz – slovenački pioniri, Idriz – najmlađi partizan i, među tim velikanima, i Sveti Sava.
Nekoliko godina kasnije, Tito je i dalje bio prvo što bi ugledali pionirčići, ali sada drugačijeg lika i raspoloženja. U Bukvaru iz 1956. godine (Branislav Janković, Branko Veljković, Nolit, Beograd), nalazi se poluprofil Tita dok u teget maršalskoj uniformi gleda ozbiljno i postojano negde u daljinu, opet iznad glava mališana. U tekstovima je manje NOB-a a više obnove, pa tako Gojko, koji je uvek bio u prvim borbenim redovima, sada se na istom položaju bori za izgradnju domovine, jer je „neprijatelj u ratu porušio mnoge naše fabrike. Sada naš narod po planu podiže nove fabrike. One su i veće i bolje od starih.“ Džafer, moguće da je to onaj iz Kraljevine Jugoslavije, među prvima je otišao u partizane, „tamo se hrabro borio, bio ranjen, vidale ga baba Milica i njena unuka Jela, a sada je Džafer oficir JNA“, dok Filip i Femka, moguće baš oni koji su se pod kraljem preganjali ko je glup a ko nije, sada vredno rade u fabrici „zato što su fabrike narodne“.
Moja prva knjiga (Desanka Stojić-Janjušević, Božidar Timotijević, Vladimir Milarić; Zavod za udžbenike i nastavna sredstva) bila je aktuelna od 1976. do 1987. godine. Drug Tito i dalje otvara knjigu, ali više nije sam, nego s pionirima, koji su slikani s leđa. Država i državne stvari retko se pominju. Objavljene su antologijske pesme Dušana Radovića, Momčila Tešića, Ljubivoja Ršumovića, Dositeja, Branka Ćopića, Dragana Lukuća, Božidara Timotijevića…
Tita je u Bukvaru Vuka Milatovića i Anastasije Ivković (prošlogodišnje, poslednje izdanje bilo je četrnaesto), smenio Vuk Stefanović Karadžić. Nestalo je otvorene propagandne ideologije (ko hoće da je traži može uvek nešto od toga da nađe).
Sonja Ćirić
Najveća novost u najnovijem Bukvaru su pisana slova. Profesor Stjepan Fileki, autor rukopisnog pisma („pisanog teksta“, kako je nespretno formulisano u inpresumu), kaže za „Vreme“ da su pisana slova kakva će učiti prvaci „zasnovana na ćiriličnoj rukopisnoj tradiciji koju smo imali u vremenima do pre Drugog svetskog rata. To je obrazac rukopisa koje je postavio Zaharije Orfelin, i to je najlepše što imamo mi, a i Evropa u latinici. To je pismo koje ima iskošen oblik, koje podrazumeva kosi položaj ruke, najprirodniji. Greška svih prethodnih bukvara je što su izbacili kosa slova. Inače, tradicija i ćirilice i latinice od Rima naovamo zasnovana je na kurzivnom pismu, na pisanju slova koja imaju iskošen stav. Dakle, rukopisno pismo u ovom Bukvaru vraća klasičan obrazac. Ta promena je, po mom mišljenju, jedina korisna u ovom Bukvaru.“
Profesor Fileki kaže da u Srbiji retko ko piše pisanim slovima. „Uopšte se retko piše, što je logično i prirodno u vreme pisaćih mašina i računara. A i oni koji pišu, uglavnom pišu štampanim slovima. Imam tridesetpetogodišnje iskustvo na fakultetu, i na pitanje studentima kako pišu, od njih deset, osam piše štampanim slovima. To je katastrofalno. Drugi problem je što i to dvoje koji koriste pisana slova ne umeju lepo i pravilno da ih ispisuju, što uglavnom zavisi od toga šta su učili u prvom razredu osnovne škole.“ Ovogodišnji Bukvar, po mišljenju profesora Filekija, još više potiskuje pisana slova. „Prikazana je šema kako se pišu štampana slova, znači štampana su favorizovana. Ponuđen je simplificiran oblik slova, bez serifa – proširenja na kraju slovnih stubova koji doprinose čitljivosti ponuđen je tehnički oblik slova. A to je pogubno po rukopisno pisanje.“
S.Ć.
„Vreme“ je imalo uvid u zahtev u kojem Bibliotekarsko društvo Srbije upozorava da OOPR protivzakonito vodi autorska prava pisaca, a i da nije osnovan po zakonu. OOPR na to oštro odgovara
Istorija je piščeva osnovna preokupacija, stopljena sa književnošću. Ne postoji svrsishodna i velika Istorija sa velikim slovom – postoji više malih, fragmentiranih istorija u kojima se okuplja nekakav smisao kroz mnoštvo delova: ”tek ponešto postaje istorija. A sve munjevito postaje prošlost: ‘senka senka, a potom ništaʼ”. To razgrađivanje, a zatim “lepljenje” priče je važan postupak Petkovićeve poetike, njegove istoriografske metafikcije, koju bismo jednostavnije mogli nazvati igrom, maštarijom, fantastikom
Sentiš-putešestvije jubilarnog BJF završilo se s manjom flekom, ali uspešno: svi ispoštovani, publika brojnija i mlađa no ranije
Ovaj Abasijev film je, čini se, dovoljno iskren i promišljen pokušaj da ukloni Trampove šake sa lica, i onda što uverljivije prikaže portret čoveka koji i kada sam pati, ne odustaje od mogućnosti (a koja nije tek odraz alfamužjačkih i kompetitivnih poriva) da patnju nanese i drugima, makar oni spadali i u krug njegovih najbližih “satelita”
Ksenija Radulović:
Otvaranje granica – stručna recepcija Bitefa u Srbiji;
Fakultet dramskih umetnosti u Beogradu, 2023.
Predsednik Srbije Aleksandar Vučić trebalo je da ne oklevajući ni časa ode među od bola skrhane Novosađane. Tamo mu je bilo mesto, više od svih drugih zvaničnika
Da je neka građevinska inspekcija radila svoj posao, da se pridržavalo zakona i pravila profesije, sigurno je da se tragedija na železničkoj stanici u Novom Sadu ne bi desila
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
