Preporuka
Filmski nekrolog za sve naše roditelje
Idite u bioskop. Bez straha da je ovo još jedan težak domaći film. Jugo florida uspela je da vrati film običnim ljudima, usamljenima, onima čiji problemi nikako da dođu na red

Odsustvo svake mere i razuma, kojim se tektonski uništava i ponižava svaka naznaka novosadske i vojvođanske posebnosti, sve ono što nas čini takvim kakvi jesmo, zločin je bez presedana u gradskoj i pokrajinskoj istoriji – a preživeli smo genocid i Holokaust
S vremena na vreme, u ovu plodnu pustaru dođu oni koji su iz nje, ovako ili onako, morali da odu. Bole takvi rastanci, više nas koji ostajemo, nego njih koji su otišli. I jedni i drugi, svi se posle tešimo da je tako moralo biti, pa onda u novoj stvarnosti rudarimo preostalo grumenje sreće, neokrznuto protokom vremena i burnih dešavanja.
Baš je nedavno, pre sedmicu ili dve, bio tu jedan takav prijatelj. Primetno je da, kako vreme ide, prvo meseci, pa godine, sada i decenije, dobrog čoveka to novo nebo, novi vazduh, nova voda, novi ljudi, izmeste iz našeg predsoblja pakla i koliko god se taj čovek trudio, ne može ni mozgom, ni srcem da isprati naše male i velike kataklizme.
Nisu se oni promenili. Mi smo. Oni se, negde bogu iza leđa, tek vraćaju na svoje početno, ljudsko stanje duha, zdravog, čilog, vedrog. Smeh im nosi isti vetar lakoće i poleta. Nama preteklima, nešto slabije ili nikako.
Jedna od tema koju smo nedavno prebirali bila je takozvani fenomen Novosadskog Pozorišta, lokalno znanog kao Ujvideki Sinhaz.
Nema tu ni “F” od fenomena, da kažemo iskreno, u pitanju je čista matematika umešnosti, smelosti, emocija, truda i talenta, ali ipak, iznova smo dužni objasniti putnicima povratnicima zašto je tako mali ansambl, sa tako malo novca i ljudi, postao ne samo najbolje pozorište u Novom Sadu, već i svetionik misli, inače sasvim običnih, koje u ružnim vremenima postanu dragocene, oslobađajuće, a često i opasne po one koji ih iznose i slušaju.
Mi našim otišlim prijateljima i članovima familija sutra nećemo umeti objasniti kako je moguće da Srpsko narodno pozorište postane igralište za demonske sile mraka.
Mi hoćemo izustiti neke mudre analize, mi ćemo tačno navoditi letopise jednog stradanja, mi ćemo svaku stavku smestiti u pravi pretinac ljudske pohlepe i gluposti, ali mi njima ništa objasniti nećemo jer su takvi nasrtaji i posrtaji u iole civilizovanom društvu nemogući i neobjašnjivi.
Hroničari Novog Sada do sada su imali brojne prilike da se uvere na koje je sve načine moguće uniziti i povrediti ljudsko dostojanstvo i pravo na pristojnost, međutim sada nam ponestaje manevra za reči i osećanja. Sve što čoveku padne na pamet je kliše, opšte mesto koje smo čuli stotinu puta, priča koja strahovito umara koliko god istinita i otrežnjujuća bila.
Jako je opasno, kada teskoba izazvana nepravdom i direktnim pljuvanjem u lice ne može isplivati iz čoveka, sresti oči drugog čoveka, i tamo se utopiti u moru razumevanja i zajedničke želje da se malo potrudimo kako bi živeli jedni kraj drugih u miru i ljubavi.
Odsustvo svake mere i razuma, kojim se tektonski uništava i ponižava svaka naznaka novosadske i vojvođanske posebnosti, sve ono što nas čini takvim kakvi jesmo, zločin je bez presedana u gradskoj i pokrajinskoj istoriji – a preživeli smo genocid i Holokaust.
Nagrađuju se i reklamiraju ljudi čiji su svetonazori i karakteri ne samo u direktnom sukobu sa onim tekovinama koje su Novi Sad i Vojvodinu učinile najperspektivnijim delom Srbije i Jugoslavije, već su ravno zločinački, sadistički i bolesno ambiciozni, bez imalo uvijanja i truda da se prikriju.
Ima li kraja zločinu? Postoji li granica do koje se može satirati sve ono što je stvorilo ove ljude od humusa, ilovače i reči? Koliko puta moraju da nam ubiju to što smo i koji će naš ubica biti poslednji?
Bežite deco, nećemo to umeti da vam objasnimo.
Idite u bioskop. Bez straha da je ovo još jedan težak domaći film. Jugo florida uspela je da vrati film običnim ljudima, usamljenima, onima čiji problemi nikako da dođu na red

Narodno pozorište je pozvalo publiku na svoje predstave od 7. decembra, ali nije obavestilo da li je zgrada ponovo bezbedna, da li su otklonjene sve opasnosti od požara zbog čega je bila zatvorena više od dva meseca

Završen je 18. „Mali Joakim“ iako se do skora činilo da ove godine neće biti održan. Srećnom kraju najviše su se radovala deca, publika Narodnog pozorišta u Leskovcu

U projektu “Arheologija sećanja” fotografišem kuće u jednom kraju Beograda, potom ih monohromatski obrađujem, zatim štampam na glinenim pločicama i kasnije preko toga intervenišem crtežom. Proces izgradnje jednog sveta traje dugo, a mi smo skloni da ga u trenutku srušimo i zamenimo. Ja mislim da ima nešto u tome, u tim kućama... Opstati stotine godina, kao tajna. U tom urbanističkom vrtlogu susreću se razni paradoksi gradnje, kao i nemar u ophođenju prema prirodi koja je ranije tu bila dominantna

Za razliku od svoje supruge, nije potpisao glasovitu Havel-Patočkinu “Povelju 77”, zamjerajući joj da nije dovoljno oštra prema komunističkom režimu, što ga je izoliralo od disidentskih kružoka. Istovremeno se i on sve više udaljavao od kolega po peru, smatrajući kako nema smisla gubiti vrijeme na “jalove” političke akcije, već svoje nezadovoljstvo treba jasno kritički artikulirati u knjigama i drugim publicističkim tekstovima, jer im je doseg i veći i širi
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve