Odsustvo svake mere i razuma, kojim se tektonski uništava i ponižava svaka naznaka novosadske i vojvođanske posebnosti, sve ono što nas čini takvim kakvi jesmo, zločin je bez presedana u gradskoj i pokrajinskoj istoriji – a preživeli smo genocid i Holokaust
S vremena na vreme, u ovu plodnu pustaru dođu oni koji su iz nje, ovako ili onako, morali da odu. Bole takvi rastanci, više nas koji ostajemo, nego njih koji su otišli. I jedni i drugi, svi se posle tešimo da je tako moralo biti, pa onda u novoj stvarnosti rudarimo preostalo grumenje sreće, neokrznuto protokom vremena i burnih dešavanja.
Baš je nedavno, pre sedmicu ili dve, bio tu jedan takav prijatelj. Primetno je da, kako vreme ide, prvo meseci, pa godine, sada i decenije, dobrog čoveka to novo nebo, novi vazduh, nova voda, novi ljudi, izmeste iz našeg predsoblja pakla i koliko god se taj čovek trudio, ne može ni mozgom, ni srcem da isprati naše male i velike kataklizme.
Nisu se oni promenili. Mi smo. Oni se, negde bogu iza leđa, tek vraćaju na svoje početno, ljudsko stanje duha, zdravog, čilog, vedrog. Smeh im nosi isti vetar lakoće i poleta. Nama preteklima, nešto slabije ili nikako.
Jedna od tema koju smo nedavno prebirali bila je takozvani fenomen Novosadskog Pozorišta, lokalno znanog kao Ujvideki Sinhaz.
Nema tu ni “F” od fenomena, da kažemo iskreno, u pitanju je čista matematika umešnosti, smelosti, emocija, truda i talenta, ali ipak, iznova smo dužni objasniti putnicima povratnicima zašto je tako mali ansambl, sa tako malo novca i ljudi, postao ne samo najbolje pozorište u Novom Sadu, već i svetionik misli, inače sasvim običnih, koje u ružnim vremenima postanu dragocene, oslobađajuće, a često i opasne po one koji ih iznose i slušaju.
Mi našim otišlim prijateljima i članovima familija sutra nećemo umeti objasniti kako je moguće da Srpsko narodno pozorište postane igralište za demonske sile mraka.
Mi hoćemo izustiti neke mudre analize, mi ćemo tačno navoditi letopise jednog stradanja, mi ćemo svaku stavku smestiti u pravi pretinac ljudske pohlepe i gluposti, ali mi njima ništa objasniti nećemo jer su takvi nasrtaji i posrtaji u iole civilizovanom društvu nemogući i neobjašnjivi.
Hroničari Novog Sada do sada su imali brojne prilike da se uvere na koje je sve načine moguće uniziti i povrediti ljudsko dostojanstvo i pravo na pristojnost, međutim sada nam ponestaje manevra za reči i osećanja. Sve što čoveku padne na pamet je kliše, opšte mesto koje smo čuli stotinu puta, priča koja strahovito umara koliko god istinita i otrežnjujuća bila.
Jako je opasno, kada teskoba izazvana nepravdom i direktnim pljuvanjem u lice ne može isplivati iz čoveka, sresti oči drugog čoveka, i tamo se utopiti u moru razumevanja i zajedničke želje da se malo potrudimo kako bi živeli jedni kraj drugih u miru i ljubavi.
Odsustvo svake mere i razuma, kojim se tektonski uništava i ponižava svaka naznaka novosadske i vojvođanske posebnosti, sve ono što nas čini takvim kakvi jesmo, zločin je bez presedana u gradskoj i pokrajinskoj istoriji – a preživeli smo genocid i Holokaust.
Nagrađuju se i reklamiraju ljudi čiji su svetonazori i karakteri ne samo u direktnom sukobu sa onim tekovinama koje su Novi Sad i Vojvodinu učinile najperspektivnijim delom Srbije i Jugoslavije, već su ravno zločinački, sadistički i bolesno ambiciozni, bez imalo uvijanja i truda da se prikriju.
Ima li kraja zločinu? Postoji li granica do koje se može satirati sve ono što je stvorilo ove ljude od humusa, ilovače i reči? Koliko puta moraju da nam ubiju to što smo i koji će naš ubica biti poslednji?
Bežite deco, nećemo to umeti da vam objasnimo.
Sindikat muzičkih umetnika u otvorenom pismu poručuje Ministarstvu kulture da poštuje zakon i da raspiše konkurs za direktora Beogradske filharmonije, jer izbor Bojana Suđića nije po zakonu
„Imaginarni brojevi“ je prvi kratki igrani film koji će se iz Srbije takmičiti u Berlinu nakon osam godina. Na Berlinaru će biti i dva filma u kojima je Srbija koproducent
Ovog vikenda u Beogradu oskrnavljena su dva spomenika: Borislavu Pekiću na Cvetnom trgu i Narodnim herojima na Kalemegdanu. Obesna mladež, desničari, ili vlast – ko je kriv
Filmski centar Srbije pozvao je reditelje i producente na panel koji na Zlatiboru organizuje sa NAFFIT-om, Nacionalnim festivalom filma i televizije za "lojalne i podobne", koji je, kao i cela filmska branša, prošlog septembra bojkotovao
Izjavu ministra Selakovića da „ovu bandu treba rasturiti“ zaposleni u Republičkom zavodu za zaštitu spomenika kulture doživeli su kao ličnu pretnju, a lako im je da dokažu da su sve njegove optužbe neistinite
Postavka o Jasenovcu u holu Narodne skupštine kao dobrodošlica evroposlaniku Toninu Piculi i ostalim evroposlanicima je na nivou Vučićevog videa na mreži X u kome elaborira kvalitet svog smeštaja u Davosu. Tamo mu je bio kratak krevet, ovde mu je kratka pamet
Zašto je dekan Milivoj Alanović isti kao šovinisti koji su huškali na ratove devedesetih? Zbog čega režimlije ne smeju ni pred sudiju za prekršaje, a kamoli pred Viši sud? I šta je ključni razlog za Vučićev rat protiv naroda i države
Profesorki Jeleni Kleut uručen je otkaz. Onda je doživela najveću počast koju prosvetni radnik može da doživi – studenti su masovno ustali da je brane od svih koji nasilno ućutkavaju kritičku misao
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
