Oh, ne: zar još jedna knjiga o tome gde (nam) je, te kako i zašto sve Pošlo Naopako? Pa još pisana u mrskom inostranstvu, na oficijelnom jeziku Novog svetskog poretka? Uostalom, ne znamo li ionako već sve o tome, kako god okreneš? A obaška što smo i preumorni od celog tog klupka tugaljivih pitanja glede nedavne, a neslavne prošlosti!
Ipak, ipak: istraživačica sa „ovih prostora“ koja je sada naučni saradnik u Školi za slavističke i istočnoevropske studije Londonskog univerziteta, Jasna Dragović-Soso pozabavila se – suvereno, iscrpno, minuciozno, pregledno – temom koju su „svi“ ovako ili onako doticali, ali nekako je malo kad bila osnovnom temom studija i knjiga: ulogom intelektualaca (srpskih, ali ne samo njih) u potpaljivanju ognja u kojem će izgoreti ne samo jedna država, nego i bezbrojni ljudi i njihovi domovi. Zapravo, ni o tome nije da nije izobilno pisano, stoga valja biti još precizniji: Jasna D-S. se ne ukazuje na poprištu onda kada su intelektualne ratničke trube već zatrubele – a sve ne bi li „najoštrije osudila“ njihov zlokobni zvuk i otperjala dalje – nego pomno razmatra genezu pre svega srpske (beogradske?) „kritičke inteligencije“ još od šezdesetih naovamo, one koja će se u prvim godinama nakon Titove smrti razviti u relativno razgranatu – mada zadugo još neuticajnu – disidentsku scenu. A ta će tokom osamdesetih bezbeli odvažno razbucati mnoge tabue (da bi, dobrim delom, posle sama počela da stvara nove…). I čini to autorka Spasilaca nacije s mnogo upućenosti (u knjizi je gotovo nemoguće pronaći faktografsku grešku, makar i najsitniju; a nije da nisam tražio, čisto iz hobija), a sa relaksirajućim manjkom strasti – osim naučne, jakako.
Svrhu ovog istraživanja najbolje će u Uvodu objasniti autorka: „Prateći putanju intelektualne opozicije u Srbiji od 1960-ih, ova knjiga nastoji da objasni kako je došlo do toga da nacionalističke preokupacije zasene sve druge aspekte njenog političkog programa, i mnoge nekadašnje disidente navedu da izdaju humanističke principe koji su prvobitno činili srž njihovog aktivizma. Činjenica da je beogradska kritička inteligencija pretpostavila ‘naciju’ ‘demokratiji’ i prihvatila Miloševića, predstavlja klasičan slučaj ‘izdaje intelektualaca’ po definiciji francuskog mislioca Žilijena Bende (Julien Benda): da se pojedinci čija se samoodređena društvena uloga zasniva na odbrani univerzalnih principa mogu zavesti partikularističkom – u ovom slučaju nacionalističkom – ideologijom“. E, sad, „prateći putanju“ te scene u osamdesetim, potpisnik ovog prikaza čitajući Spasioce nacije priseća se mnogih nekadašnjih tekstova, knjiga, javnih istupa njenih prvaka; ovako znalački presovani i rekontekstualizovani, oni pokazuju da je put te Scene od silovitog početka i kontroverzne sredine ka bednom kraju osamdesetih zapravo bio nekom vrstom postojane degeneracije u jeziku i mišljenju: s progresivnim rastom prvo „kosovske frustracije“ a posle sve izrazitijeg konfrontiranja sa najpre partnerima a potom „konkurentima“ u Ljubljani i Zagrebu (koji, barem „novorevijaši“ i „maspokovci“, ne prolaze kod autorke ništa bolje), diskurs konsekventnog i suvislog intelektualnog angažmana postepeno se, a neumitno, razblićkava u trećerazredno i trivijalno parapatriotsko naricanje! Ti su ljudi bili definitivno spremni za Mesiju; i ovaj se, bogme, pojavio, sve uz drugarski pozdrav: „zdravo, drugovi“! O braćama i sestrama da i ne govorimo. Posle se već samosahranjena „kritička scena“ nešto malo pokajala, ali je voz već protutnjao, odnevši i Srbiju, kao nekakvu cičeću nevestu, sa sobom u bestragiju.
Posebna poglavlja ove obimne studije posvećena su „kritičnim tačkama“ svake relevantne priče o narečenoj temi: titovskom i posttitovskom periodu opozicije-u-povoju, „prolomu istorije“ u osamdesetima, odnosu prema kosovskom problemu, burnoj istoriji relacija sa ljubljanskom disidentskom scenom, i konačno puzećem trijumfu „nacionalne homogenizacije“ i potonjeg začetka stranačkog pluralizma, koji su zaklopili knjigu o „kritičkoj inteligenciji“ u njenom dotadašnjem obliku. Raščlanivši prvobitnu kritičku BG scenu na „nacionalističku“, „liberalnu“ i „novu levicu“ (praksisovci, šesetosmaši…), JDS prati (anti)razvojni put svake od njih, dakle staze koji će se u jednom zlokobnom trenutku gotovo spojiti u Jedno, a glavnina Scene će u kritičnom trenutku odustati od kritičkog angažmana – sa dalekosežnim posledicama, od kojih se ni kritičari ni (ne)kritikovani nisu više nikada stvarno oporavili. Istovremeno, autorka uočava sve nagomilane nerešene protivurečnosti posttitovske Jugoslavije, kao kontekst bez kojeg je nemoguće shvatiti kako je sve krenulo kuda je krenulo: ona, dakle, ne „zamera“ olako – kako neki autori čine – toj kritičkoj sceni na postavljanju „pogrešnih“ pitanja (pa i onog „nacionalnog“), nego na pružanju mahom nedostojnih „odgovora“. Utoliko je i dragoceniji njen „hladni“ retrospektivni pogled na jedno naizgled prošlo svršeno vreme, u kojem je bilo mnogo lepih prilika i mogućnosti, te je – ako ćemo pravo – postojao samo jedan put koji je pouzdano vodio u katastrofu; ipak, glavnina Scene je uspela baš njega da pronađe!
