Izložba Kože–SKIN Zvonimira Pudelke održana u Zavodu za kulturu vojvođanskih Slovaka u Novom Sadu, nešto je novo na našoj likovnoj sceni. Kože–SKIN su slike-objekti od kozije, kravlje i ovčije kože i krzna koje pozivaju na očuvanje prirode, prirodnosti u nama i pripadnosti prirodi. Utisak sirovosti i surovosti u njima potcrtava dve dimenzije: upozorenje čoveku da poštuje svoje okruženje i da se sve mora osetiti na vlastitoj koži.
Zvonimir Pudelka (1976) rodom je Novosađan koji živi u Pivnicama. Studirao je, magistrirao i doktorirao u Bratislavi. Bio je asistent na Akademiji likovnih umetnosti u Bratislavi. Izlaže već 20 godina. Kreirao je kostime i scenografiju za više pozorišnih predstava u Slovačkoj, Češkoj i Srbiji. Bavi se modom i glumom. Sva ta iskustva koristi u multimedijalnim projektima. Pročuo se kao umetnik koji slika na neobičnom materijalu nakon ciklusa Tikvice, bio-skulptura u kojima je „režirao“ razvoj i oblik tikvica tako što je mehanički limitirao, sprečavao ili podsticao rast biljke, ukalupljujući je u određene forme kojima se biljka prilagođavala. Osim samostalne izložbe Koža–SKIN, ove godine je izlagao i na grupnim izložbama u Muzeju Srema u Novom Sadu, Kulturnom centru Pančeva i u Galeriji Art centar u Beogradu.
„VREME„: Vaša nedavno završena samostalna izložba Koža–SKIN okarakterisana je kao pomak na našoj likovnoj sceni, pa se zbog toga nameće pitanje zašto ste je održali u Galeriji Zavoda za kulturu vojvođanskih Slovaka u Novom Sadu, a ne u nekoj novosadskoj ili beogradskoj galeriji koja je popularnija u medijima i javnosti?
ZVONIMIR PUDELKA: Tako su je okarakterisali likovni kritičari Sava Stepanov i Vladimir Valentik, ocenivši me kao autora čiji su radovi primereni aktuelnoj umetnosti, ali su ujedno i potpuno neuobičajeni u savremenoj i vojvođanskoj i celokupnoj srpskoj umetničkoj praksi.
Upravo završena izložba Koža–SKIN zapravo je davno zamišljen projekat, a dogovorena je nakon moje dve samostalne izložbe u Bratislavi i Bačkom Petrovcu. Direktorica Zavoda za kulturu vojvođanskih Slovaka, glumica i moja dugogodišnja prijateljica Ana Hrćan Leskovac, predložila mi je ovu izložbu, a ja ZKVS osećam kao svoj dom i – lako smo se dogovorili. Ta izložba je na neki način i ostvarenje našeg dugogodišnjeg sna da se na otvaranju izložbe zajedno predstavimo kroz performans. Inače, moje izložbe su poznate po otvaranjima baš zbog tih performansa. Zbog svega toga, otvaranje izložbe Koža–SKIN bilo je još jedno zaista divno iskustvo.
Slikama od kože predlažete ljudima da o životinjama misle kao o sebi. Bio je to vaš poziv na očuvanje prirode. Kako su ljudi reagovali?
Ne u bukvalnom smislu da misle o životinjama, ali i da… jer i mi ljudi smo u neku ruku životinje. A poruka je takođe dvostrukog, dvosmislenog značenja: očuvanje prirode i ekologije, ali i poigravanje fetišima i erotikom. Sva moja dela i radovi imaju dvostruko značenje, problematiku sa erotskim podtekstom, što je mr Pavel Čanji nazvao „dvojitá optika – dvojna optika – double optics“. Ja ovom izložbom samo upozoravam, s namerom da ljude usmerim da poštuju naše okruženje. A to zahteva žrtvu. Najveći dometi zahtevaju velike žrtve, sve se mora „osetiti na vlastitoj koži“. Posetioci izložbe su reagovali raznoliko, ali uglavnom pozitivno i prijatno. Možda su bili iznenađeni, možda malo i šokirani, ali im je bilo lepo. Da li su se promenili prema okruženju? Nadam se.
Spajanjem prirode i umetnosti bavili ste se i prethodnim ciklusom – Tikvicama. Šta je poruka? Možda prilagođavanje, suživot prirode i neprirode kako bi se stvorilo Novo?
Da, to je bila i tema moje doktorske disertacije u kojoj sam se bavio istraživanjem problematike transformacije prirodnih materijala u umetnosti. Umetnički deo rada bavi se korišćenjem „novih“ prirodnih materijala i strategijom uz pomoć koje je moguće ostvariti deformaciju tela tikve. Do metode koju sam objasnio u doktorskoj disertaciji došao sam slučajno. Tokom letnjeg raspusta, na terasi sam svako jutro ispijao kafu i slučajno primetio pored vinove loze tikvu koja je svako jutro menjala oblik. Došao sam na ideju da oblikujem plod tikve, da se poigram sa oblikom i formom tikve. Počeo sam sa jednostavnim gajenjem tikve u prirodi, bez moga uticaja i okoline. Tikve su rasle vertikalno imale su tipičan izdužen oblik za konkretnu vrstu, one koje su ležale uvijale su se i deformisale, a one koje su dotakle zemlju rasle su u širinu i bile kruškolike ili okrugle. Onda sam vešanjem ploda preko žice korigovao oblik njihovog tela i tako uticao na rast. To se ispostavilo kao veoma zanimljiv prirodno-umetnički proces. Moje slike se mogu shvatiti kao slika prirode izvedena iz tehničke slike. Inače, često slikam na neobičnim materijalima i tako pomeram medijum slike, to su slike i objekti, čiji osnov je priroda, a uz pomoć likovne intervencije one dobijaju nov umetnički oblik.
Koža je, mora se priznati, neuobičajen materijal. Kako vam je koža pala na pamet?
Kod kuće smo imali dve koze, zvale su se Madona i Bret Pit. Odlučio sam da im napravim stajling. Hteo sam da ih ošišam i ofarbam, jer znam da šišam i farbam, i imam iskustvo sa ljudskom kosom. Predomislio sam se, jer bi eksperimentisanje sa živim životinjama moglo da ima i razne neočekivane posledice. Zbog toga sam se odlučio da najpre pokušam sa obrađenim kozjim kožama.
Na izložbi sam prezentovao svoj stajling za moju kozu – zvezdu Madonu, i motive, karakteristične za mene. Oni se prepliću sa identitetom pop kulture i inspirisane su modnim i reklamnim slikama svetskih zvezda. Modu i stajling koristim u realizaciji artefakata kao efikasnu metodu da bi postigao formalno vizuelne rezultate ovog procesa sa kožom, bolje rečeno sa kozama. U pitanju su kombinacija i odraz modnog uticaja i inspiracije. Tokom rada sa kožama kombinovao sam slikarski medij i modni stajling (kao što su boja za kosu i šišanje kose i životinjske dlake). Moderno iskustvo sa medijima, sveprisutnost medijskih slika ili postepena dominacija tehničkih slika na uštrb umetničkih, kod mene izaziva potrebu konfrontacije ili dijaloga.
Osnovne asocijacije na kulturu Slovaka su naivno slikarstvo i čudesne narodne nošnje. Zar vam nije bilo lakše da u svom umetničkom izrazu krenete tom utabanom stazom tradicije, zašto ste krenuli suprotnim pravcem?
Pitam se, da li je moguće u savremenom postmodernom dobu naći nešto novo ili neočekivano. Ne mislim pritom na modernistički pristup inovatorstvu i originalnosti, u pitanju je pre svega traganje, neprestane analize, ponavljanje, sakupljanje materijala, ready made ili recikliranje i ekologija. Zato su moji radovi ne samo nova interpretacija starih tehnika i tradicionalnih žanrova u istoriji umetnosti, nego i problematizacija odnosa priroda verzus kultura, pa su na ivici tradicionalne slike sa primetnim „elektronskim lukom“.
Na prvom mestu inspiracija mi je muzika koja me prati od detinstva, bio sam i dečiji pevač u RTV Novi Sad, od klasične i tradicionalne muzike do elektronske muzike. Ali i uopšte, inspirišu me elektronski mediji i novi mediji, kao i pop kultura. Opet kroz sve to, naravno, provučena je i slovačka kulturna tradicija, ali više u prenesenom značenju, u nekom apstraktnom obliku današnje umetnosti i kulture.
Iz Bratislave, vratili ste se u Pivnice. U situaciji kad svakodnevno mladi odlaze iz Srbije, nemoguće je na pitati vas – zašto?
Da, živeo sam u Novom Sadu i Bratislavi, a sada sam u Pivnicama. Pre godinu dana, posle završetka doktorskih studija, vratio sam se da bih nostrifikovao diplome u Beogradu, i još ne znam da li sam se vratio ili ću se vratiti. Za rad su mi potrebni atelje, automobil, noutbuk, mobilni, internet… a sve to imam i u Pivnicama. Moj radni prostor zapravo se nalazi na relaciji Bački Petrovac – Novi Sad – Bratislava – Prag.
Za Pivnice je malo ko znao dok se niste vi pojavili u umetničkom svetu. Šta su za vas Pivnice? Kako umetnik i doktor umetnosti koji je znanje i iskustvo stekao u Evropi radi i živi u mestu od 4000 stanovnika?
Veći deo svog života proveo sam u gradu, tako da se osećam kao gradski ili evropski tip osobe/umetnika, ali Pivnice su za mene dom, roditeljska kuća – dom i porodica pa, kako sam i spomenuo, mogu da funkcionišem iz Pivnica sa Evropom u oblasti vizuelne umetnosti, pozorišta i pedagoške delatnosti. A Pivnice su za mene i mesto za opuštanje, razmišljanje i kreativan rad na mojim projektima, tu nalazim mir, tišinu i naravno sporiji život, prija malo pobeći od gradske buke i stresa. Pivnice su bile jako poznate po čuvenom pivničkom siru, kojeg nažalost više nema, a naravno i po stočarskoj i ratarskoj proizvodnji. Tako da do određene mere mogu reći da sam inspiraciju našao i tu, u Pivnicama, za neke moje radove i projekte.
Jedan od argumenata onih koji su protiv Evropske unije je globalizacija koja će uništiti brojčano male narode. Šta mislite o tome? Da li nacionalne manjine u Srbiji treba da se boje Evrope?
Globalizacija je svetski problem, ne samo evropski, mislim da se neće uništiti manjine, opstale su vekovima. Ne, nacionalne manjine u Srbiji ne treba da se plaše ni Srbije ni Evrope.
Kad će Beograd videti neku vašu samostalnu izložbu?
Nadam se sledeće godine, jer 2018. godine biće tačno 20 godina od moje prve samostalne izložbe. Tim povodom moj umetnički tim i ja pripremamo projekat, s mojom asistentkinjom Miroslavom Kadlečik razmatramo mogućnosti za predstavljanje u nekoj od galerija u Beogradu. U timu su likovni kritičar Vladimir Valenćik, muzičar i kompozitor Jaroslav Zima, fotograf i kamerman Igor Bovdiš, grafički saradnik Zdeno Lončar, video-produkcija i postprodukcija Vladimir Zima i lingvista i lektor dr Zuzana Tir. Zasad smo u pregovorima i pripremama, a sa svojim umetničkim timom zapravo već uveliko radim na projektu MUSIC.
