Režim isceljenja,
režija Đorđe Nešović, igraju Natalija Stepanović, Dragana Đukić, Ivan Jevtović i Marko Grabež;
Scena “Petar Kralj”, Atelje 212
Režim isceljenja je deo najavljene trilogije dramskih tekstova Tanje Šljivar u kojima se ova spisateljica bavi različitim životnim režimima. Prvi deo, izveden na velikoj sceni Ateljea 212, bio je Režim ljubavi, a krajem oktobra na maloj sceni istog pozorišta gledali smo Režim isceljenja, očigledno inspirisan zdravstvenom i društvenom situacijom koja je nastala za vreme pandemije korona virusa. U to vreme suočili smo se sa strahom od bolesti i propadanja tela, strahom od usamljenosti i izolovanosti, strahom od neizvesnosti i ekonomske nesigurnosti i grižom savesti zbog remećenja ekološkog balansa usled odbijanja da se odustane od navika potrošačkog društva. Sve ovo, i ne samo ovo, možemo pronaći u tekstu Režim isceljenja. Spisateljica pravi i precizan popis načina na koji se u kapitalističkom svetu zloupotrebljava strah usamljenog pojedinca zbog propadanja njegovog tela usled bolesti i starosti. A iza svega toga detektuje želju usamljenog čoveka/žene da ga/je dotakne (emotivno i fizički) drugo ljudsko biće. Ta čežnja tela za ljudskim dodirom prepliće se i meša sa dramom teksta. Naime, spisateljica kroz tekst osvešćuje da je sve što napiše ipak “samo” tekst pisan u spisateljskoj samoći. Želeći i sebe i izvođače i publiku da suoči s činjenicom da je Režim isceljenja “samo” tekst, ona odbacuje sve karakteristike dramskog teksta koji ga čine mimezom zaokružene radnje junaka sa slobodnom voljom. Radnja ne postoji, sloboda ne postoji, junak ne postoji – svet je stao, samo kapital nastavlja da se kreće i dalje, hraneći se našim strahovima.
Ovako izrečena sadržina teksta deluje sumorno, poražavajuće i donekle opasno za pozorište. Opasno, jer preti da publiku odagna svojim ponavljanjem, svojom namernom monotonijom, svojim zahtevom da se tekst “istrpi”, kao što se mora istrpeti bolest i propadanje. Đorđe Nešović i glumačka ekipa Ateljea 212 (Natalija Stepanović, Dragana Đukić, Ivan Jevtović i Marko Grabež) odlučili su da ovom, po svojoj formi otvorenom tekstu, pristupe na mnogo sceničniji način. U rečenicama su prepoznali tipične situacije i napravili satiričnu predstavu na temu alavosti farmakoindustrije i načinima na koji su njene žrtve pljačkane. Za ovu svoju nameru imali su dobar osnov u samom tekstu: kroz tekst prepoznajemo rečenice raznih lajf-koučeva, nutricionista, bioenergetičara, šamana, nadrilekara… I tekst i predstava nas suočavaju sa kontradiktornostima kojima obiluju preporuke za zdrav život i zdravu ishranu, koje nam se svakodnevno serviraju u medijima – jedi cele žitarice, ne jedi gluten, jedi meso lososa, losos ima živu, jedi samo ono što je ovde uzgajano, kupi avokado… Takođe, oni kroz satirično-komični pristup otkrivaju sebičnost sveta koji je opsednut ishranom, negovanjem kože, zdravim životom i strahom tog sveta da će biti “kažnjen” ekološkom katastrofom koju će prouzrokovati prekomerna potrošnja resursa. Svi ti strahovi, brige i nadanja “zgruvani” su na jednu veselu “gomilu” kratkih i brzih scena koje nas zasmejavaju razotkrivanjem apsurda tamo gde bi morali da vladaju logika i razum. Dinamika predstave se pojačava provociranjem publike na interakciju i pozivanjem publike da učestvuje u predstavi i glasno iskaže svoj stav o prikazanom. To dodatno podstiče komički zanos predstave. Glumci su satiru “zdravstvenih” pojava učinili prijemčivom za publiku zato što su od rečenica napisanih u slobodnoj formi napravili komičke, karikaturalne tipove, dok je jedina “konstanta” “lik” Pacijentkinje koja traži hormonalni balans, celovitost i ljubav i koja predstavlja sve nas (u publici) nesrećno zabrinute za svoje krhko telo u nesigurnom i nesolidnom svetu. Zato ona jedina nije karikaturalno prikazana. Publika je uživala i smejala se gledajući brzu, dinamičnu i žovijalnu igru glumaca. Lepa kulminacija, pa i logičan kraj ovog dela predstave jeste pojava Marka Grabeža u kostimu virusa, koji je istovremeno strašan, smešan i usamljen.
Nije jasno zašto su se reditelj Đorđe Nešović i dramaturškinja Isidora Milosavljević odlučili da u drugom, kraćem delu predstave, izvedu “dramatizaciju” teksta Suzan Zontag o bolesti, odnosno o odnosu prijatelja prema neizlečivo bolesnom prijatelju. Ovaj deo predstave je rađen u potpuno drugačijem ključu – gotovo realističkom, sa karakterima i pričom koja ima početak, sredinu, kraj (otkrivanje bolesti, lečenje i smrt). Ako bismo hteli, mogli bismo da nagađamo i iznalazimo razloge za to. Na primer: prvi deo je satirički osvrt na prekomerni strah od bolesti, usamljenost i smrt u našoj glavi, a drugi deo je ono kako bolest i smrt izgledaju u životu. Međutim, mogao bi se naći i neki drugi isto tako ubedljiv razlog. Problem je u tome što su tekstovi Tanje Šljivar i Suzan Zontag različiti u svakom pogledu i dva dela predstave stilski odudaraju jedan od drugog.
No, i pored ovog antiklimaksa na kraju predstave, moramo istaći da su glumci s puno energije i elana pristupili svom poslu, da su svaku mikroulogu detaljno osmislili i konsekventno odigrali, da su bili artikulisani i veseli taman koliko treba (u prvom delu predstave) i da su se u drugom delu predstave “na rez” prebacili u drugačiji, realističkiji stil glume. Kostimografkinje Maja Mirković i Biljana Tegeltija Bojanić napravile su kostime koji se lako menjaju i dopunjuju i jasno ocrtavanju mikrolikove, te su nam time predstavu učinile još prohodnijom i jasnijom. Scenografija Lare Bunčić se sastojala od gomile cevi i sugerisala je nekakav distopijski svet koji nije bio u saglasju sa stilom glumačke igre, ali su zato praktikabli pomagali glumcima da uspešno i efikasno predstave razne prostore na sceni.
Iako je tekst Tanje Šljivar postdramski i hermetičan, on je očigledno ponudio sasvim dovoljno materijala za veselu satiru o našim sebičnim naravima i našem strahu jer intuitivno naslućujemo da nije lepo biti sebičan u susretu sa bolešću.
Čukarički likovni salon koji organizuje Galerija 73 doveden je u pitanje zato što je cik-cak linija koja na crtežu Jovana Rakidžića predstavlja nadstrešnicu novosadske železničke stanice, protumačena kao ideološka poruka
Nema umetničke nagrade ali zato ima one za izuzetne zasluge, ne znaju ga ni u Srbiji ni u Pragu gde živi, njegov rad nema vrednosti relevantne u međunarodnom kontekstu – kaže stručna javnost o Predragu Đakoviću
Država nije iskoristila pravo preče kupovine, pa je Palata Albanija nedavno prodata privatniku. U skorije vreme, isto se desilo i Geneks kuli i Staroj šećerani
U peticiji kojom se traži ukidanje odluke da predstavnik Srbije na Bijenalu u Veneciji bude Predrag Đaković za koga ovdašnja javnost ne zna, piše da je Komisija zloupotrebila svoju nadležnost
Koji je to požar očekivala uprava Narodnog pozorišta kada je upozorila glumce da je foaje, u kome su zakazali štrajk upozorenja, deo protivpožarnog koridora
Evro skače, ljudi hrle u menjačnice, banke odbijaju da kažu da li posluju sa NIS-om, a režim kaže - sve je do panike. Moguće, ali ko je širi
Performansi ministra kulture Nikole Selakovića u vezi sa Tužilaštvom za organizovani kriminal ne odišu, doduše, naročitim glumačkim talentom, ali zato verno dočaravaju prirodu naprednjkačke vlasti
Izjavivši da je Vučić pravi cilj Tužilaštva za organizovani kriminal, Selaković je kanda aludirao na američki antimafijaški zakon RICO – ne goni se samo ko je direktno učestvovao u krivičnim delima, nego i onaj ko je bio na čelu organizacije koja ih je počinila. A poznato je ko vodi naprednjačku vlast
Odlazak najboljeg evropskog trenera
Ništa nije crno-belo osim “Partizana” i Željka Obradovića Pretplati seArhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
