Slučajevi pravde

Dva policijska inspektora, jedan glup, drugi paranoidan, njihov šef koji boluje od svih bolesti, Jaketići koji trguju ilegalnim tabletama, jedan bivši robijaš i ostavljeni muž, vlasnik farme, kamiondžija, samo su neki od bizarnih likova u filmu Slučajevi pravde, komedije apsurda iza koje stoji crnogorska humoristička, muzička i televizijska organizacija „The Books of Knjige“. Za dvadesetak dana od premijere u Crnoj Gori ovaj film je pogledalo više od 20.000 gledalaca. Ove nedelje film Slučajevi pravde stigao je u Beograd i Novi Sad, a naredne će u Banjaluku, sa svim šansama da postane pravi bioskopski hit. „The Books of Knjige“ su početkom devedesetih na Cetinju osnovali Veselin Gajović Gajo, Goran Vujović, Aleksandar Radunović Popaj i Zoran Marković Zonjo. Prva dvojica su glavni glumci u Slučajevima pravde, Popaj je glumac i scenarista, a Zonjo reditelj i glumac. Poklonici ove grupe će sigurno uživati u njihovom prvom celovečernjem igranom filmu, dok će oni koji nikada za njih nisu čuli već posle nekoliko minuta prihvatiti njihov izmišljeni svet karikiranih likova i događaja.

„Slučajevi pravde je film nastao na osnovu pilot-epizode za seriju“, kaže za „Vreme“ scenarista Aleksandar Radunović Popaj. „Nas su prije pet godina pitali iz Prve televizije da li bismo radili seriju za tržište Srbije i Crne Gore. Rejting te epizode je bio savršen, ali, uprkos tome, saradnja sa Prvom je tada završena. Kako smo mi neko ko ne voli da staje napola, a do sada smo, kako-tako, realizovali sve što smo zamislili, odlučili smo da tu priču zaokružimo. Na kraju krajeva, već smo bili kupili kostime, gre’ota je bačit’ tolike pare.“

„VREME„: Vi ste već imali razrađene likove za film.

ALEKSANDAR RADUNOVIĆ: Tako je. S tim što je ova priča potpuno nova. Što ne mora ništa da znači. Film se može gledati nezavisno od pilota.

Očigledni su uzori u vašem filmu. Ne krijete da su to nadrealisti, pajtonovci, Tarantino…

Uzori su nam ljudi koji prave dobre filmove i koji prave dobar humor. Mislim da se kod nas najviše vide uticaji Roja Andersona, Tomasa Andersa Jensena i Džona Votersa. Ta tri uticaja su najjača, iako se nismo njima vodili. To je jednostavno u tebi, nešto što ne možeš da kontrolišeš. Na premijeri u Sarajevu se okupio dio originalne postave Nadrealista: bili su Zenit Đozić, koji i igra u našem filmu, Elvis Dži Kurtović, i obojica su bili oduševljeni našim radom. Tako, kad neki ljudi uz koje si odrastao dođu i kažu ti da je to što radiš okej, to zna da bude lijepo. Prepoznajemo se s nekim ljudima i mislim da smo, neđe, braća mimo ovih nacionalnih gluposti i granica koje nas određuju. U životu su nam najvažniji ljudi s kojima smo sličnih senzibiliteta. E, sad, to što mi pričamo, kako god da pričamo, pa još je to crnogorski film u prvom redu, ne znači da nema nekih stvari koje su univerzalne i koje neće prepoznati naša duhovna braća, da ih tako nazovem, širom eks-Jugoslavije, pa možda i šire, što da ne.

Da li je to potpuno crnogorski film?

Potpuno. Mi smo producenti. Nas četvorica smo sve. To je bio pakao. Raditi film tako da su samo četiri čovjeka uključena u sve: od prikupljanja para, kastinga, pisanja scenarija, režiranja, glume, razgovora sa glumcima, ekipom… Sve smo mi radili. Sad kad razmišljam, nije mi jasno kako smo to uspjeli. Mi smo uvijek djelovali kao alternativa svemu i svačemu i uvijek smo bili samostalni i trudili se da očuvamo slobodu, kakva god ona bila. Nisam siguran da misliš da bi bilo koji producent koji je uložio pare dozvolio da se neke stvari u našem filmu prikažu na način kako smo mi prikazali. Recimo, jedan od producenata nam je Televizija Crne Gore, s kojom smo potpisali ugovor, ali nisam siguran da će oni ikad puštit’ taj film. Ako nešto imamo u životu, čini mi se da imamo integritet i nekorumpiranost kad je u pitanju umjetnička sloboda. Šta god to značilo.

Zašto mislite da je film toliko kontroverzan?

Pa, ne mislim da je previše kontroverzan, ali mislim da je vrijeme u kojem živimo vrijeme uplašenih ljudi. Svi se boje za posao, za ono što će im neko reći, i svi se boje da izađu iz uskog prostora koji im je ostavljen kao okvir djelovanja u okviru svojih zadataka. Tako da prema bilo čemu što je drugačije, makar bilo i dobro ili manje dobro, ljudi odmah prave zazor. Bojim se da ukoliko nisi ukalupljen i nisi nešto što oni odmah prepoznaju i kažu: „Da, ovo je u okviru i u opisu mog radnog mjesta“, i čim malo izlaziš iz toga, nastaje problem. Generalno je takvo vrijeme da je sve više robova, a sve manje slobodnih ljudi. Što god značila sloboda. Ja volim da mislim da sam slobodan, ali nisam siguran – ako bismo sad ušli u raspravu o tome, našao bih, vjerovatno, sto stvari koje bi mi pokazale da sam daleko od slobodnog čovjeka. Možda smo mi prijetnja po javni moral, po religijske osjećaje ljudi, po čistotu naših nacionalnih programa, kulturnih i inih… Ja to ne vidim na taj način, ali je sve moguće. Možda smo stvarno otpadnici, iako ne vidim ništa strašno u ovom filmu, niti vidim da je to nešto ni brutalno ni radikalno, ništa što se već nije viđelo hiljadu puta. Čak i u holivudskim blokbasterima postoje stvari koje su brutalnije. Evo, u Tarantinovim filmovima estetika je da kad neko bude pogođen iz pištolja ili puške tu prsne pet litara krvi i čovjek leti pet metara, pa to nikome ne smeta. Ili da đeca danas igraju video-igrice koje su deset puta krvoločnije od onoga što je u filmu.

Pretpostavljam da se vi zaista ne smatrate otpadnicima?

Mi ne. U prirodi svakog čovjeka je da za svoj svjetonazor misli da je, zapravo, onaj pravi. Da smo vaspitanjem, i nekim životnim okolnostima, upućeni na to da je svijet oko nas ono što vidimo, što je nevjerovatna zabluda. Kad naučimo da posmatramo svijet očima drugih, a meni se čini da pomalo učimo, možemo ukapirat’ ne da smo otpadnici nego da smo, jednostavno, u manjini ili da smo drugačiji. Generalno je problem što svi mislimo da smo najpametniji i što mislimo da je naša slika svijeta ispravna, a mi, u suštini, vidimo samo obrise stvari. O tome su raspravljali mnogi filozofi, ali da sad ne otvaram tu priču.

Koje su to pojave u društvu na koje vas četvorica ne možete da oćutite i morate da dignete glas?

Suština je da nas sistemi jedu. Da su političari samo izvršioci radova. U stvari, borba je samo za to ko će da izvršava te određene zadatke i radove. Ovo nije teorija zavjere, ali postoje sistemi koji su uspostavljeni i koji idu nekim svojim tokom nezavisno od volje političara koji upravljaju mojom zemljom ili Srbijom. Ono što je najstrašnije u svemu tome, koliko god bio Sizifov posao, uprkos tome što je sve izgubljeno, apsurdno i besmisleno, mi moramo da se borimo jer smo ljudi. Koliko god znali da je borba izgubljena, smisao života i postojanja je da pokušavaš da se boriš da promijeniš stvari iako znaš da je nemoguće. Međutim, poražavajuće je što se sve više briše čak i privid pravde – nekad su se ljudi trudili da ti dokažu, ako te već varaju, ako te kradu, ako te obespravljuju, da to moraju da rade iz nekih viših razloga koji su važni za državu. Čini mi se da je danas sve ogoljeno, da danas možeš da vidiš nekog od političara da krade, da ga uhvate u korupciji, kriminalu, krađi glasova i da to njemu uopšte ne bude važno. Sistemi su toliko stabilni i jaki da to njemu ne može da naudi. Kao da je suština u tome da je prisutna opšta nepravda. Iako je uvijek bila opšta nepravda, ali su ti ranije davali makar iluziju da je to, iz nekog razloga, moralo tako da bude. Sad je prisutna potpuna osionost svih tih moćnika jer oni znaju da ne zavise od naroda već od nekog drugog. Najveći problem danas je odsustvo privida pravde.

Ne mislite samo na Crnu Goru?

Pričam o regionu. Crna Gora je ista kao Srbija, kao Bosna, kao… Ovo što pričaju: napredujemo, BDP, ne znam, ući ćemo u Evropsku uniju, to se najbolje vidi po tome kako ljudi žive. Koliko je siromašnih, koliko ljudi putuje, koliko ljudi je povelo svoju đecu na odmor. Mislim da je na snazi jedan sistem koji jede čovjeka i ne vidim kako će se on promijeniti ukoliko se ne uruši sam od sebe, a za to je potreban dug period. Ne znam, koliko god bilo besmisleno, opet je lijepo živjeti, čak i u takvim sistemima, jer uvijek ostaje nešto.

Likovi u vašem filmu su veoma iskarikirani: inspektor Maček, Rajko, gospodin Jaketić… Reklo bi se da vam je omiljena stilska figura hiperbola. Imaju li oni dodira sa svetom koji nas okružuje?

To su ljudi koji žive oko nas. U našem filmu ne postoji pozitivan lik. Kad se maknu sve te metafore i alegorije, ostane gorak utisak nečega što se zove nemogućnost da se izađe iz bilo kog problema na normalan način. Običan, normalan čovjek sve teže to može da podnese a da se ne pretvara da je normalan. Sve je manje normalnih ljudi, nažalost.

Može li film Slučajevi pravde da se tumači kao ogledalo koje ste vas četvorica svima nama gurnuli pod nos?

Nama to nisu bile primarne namjere. Mislim da je svrha umjetnosti da provocira ili da nas makar nervira. Svrha je da na neki način to dotakne čovjeka. Ako si ravnodušan poslije toga, znači da to ničemu ne služi. Nama je bilo važno da se poigramo sa tim likovima i, u stvari, da postavimo to ogledalo ispred nas samih. To što će se prepoznati neko drugi je manje važno. Ali, nama ta igra pomaže da sami sebi pokušamo da objasnimo svijet u kom živimo i, zapravo, naše mjesto u tom svijetu. U tom smislu to traganje je jako zdravo i pozitivno. Zbog toga činimo sve ove napore i muke koje smo preživjeli da bismo uopšte snimili film. Jer više nismo u godinama kad možemo da se zezamo sa životom i životnom energijom. Za nas je to veoma važno.