Ove godine će Srbiju na pesmi Evrovizije predstavljati Marija Šerifović sa numerom simboličkog naziva Molitva. Srbija prvi put samostalno učestvuje na Evrosongu. Osim bizarne činjenice da smo sticanjem nezavisnosti dobili i pravo da pevamo inokosno, nezavisno od CG ojkanja, ovaj izbor ne bi značio mnogo. Međutim, Beovizija je za nas jedini prozor u svet, glamurozna prilika da nas neko pusti napolje, bar na tri minuta, šansa da se lepo obučemo i zapanjimo milione gledalaca i naših zemljaka u rasejanju. Onda će neko da glasa za nas, slaće SMS poruke, videćemo ko je sa nama, a ko nas mrzi, nešto kao pregovori o Kosovu u Beču, samo se peva.
Zato se ovde svi lože na Beoviziju, čak i oni koji je se formalno gnušaju, jer – ona je slika ovdašnje politike. Setite se: zajednica SCG se raspala po fircanim šavovima upravo u Sava centru kada je No Nejm pobedio po drugi put uz neprincipijelno žiriranje iz CG. Naši su glasali za Flamingose, njihovi za No Nejm i ode država! U Belgiji državna televizija smišlja ovakve skandale, kao pocepali se na Flamance i Valonce. Kod nas takve eksperimente imamo svake godine. Pošto smo se izdvojili od svih ostalih (ili su ostali otišli od nas), počeli smo da se svađamo međusobno. Pa, logično. Ko će na koga Pink na RTS ili PGP protiv Granda. Već posle polufinalne večeri jasno je bilo da će nastati problemi jer su se na izboru našli i narodnjaci i zabavnjaci. Međutim, bilo bi plitkoumno Beoviziju posmatrati kao poligon za sučeljavanje nekakvih kulturnih zabavnjaka i primitivnih narodnjaka, šlager pevačica i pevaljki ili ruralnog i urbanog muzičkog stila. Ako ste pažljivo slušali, gotovo svi naši izvođači pripadaju interzoni selo-grad, socijalnoj i kuturnoj periferiji gde nema stilske čistote, već vlada potpuna zbrka. Beovizija zato nije zabava nego izložba dominantnih stilova i shvatanja umetnosti. Beovizija je naše Bijenale kiča gde su svi umetnici zato što su na RTS-u. Mi smo platili pretplatu i dali im legitimitet. Onda je krenulo imitiranje politike jer se pojavila grupa odbijenih polufinalista predvođena Majom Nikolić, Mirom Škorić i Amadeus bendom. Kao sa Ahtisarijem – počinju žalbe, kao ne prihvatamo odluke komisije, tu je na delu estradna mafija. Keve ti, imamo i ESTRADNU, posle stečajne, školske, taksija, osiguranja, carine, zemunske, kokainsko-kolumbijsko-makedonske, tabloidne… Ajd sad da nađemo oblast u kojoj nemamo organizovani kriminal, pa da se sudovi bave samo tim prekršajima, a svi ostali će sa Legijom u Specijalni sud. Krunski dokaz za korupciju tokom Beovizije je izjava nekog od producenata koji je u kuloarima Miri Škorić ili Amadeusima rekao: „Nemoj ti meni te seljačke fore!“ Tako se medijski rat vodio preko, da izvinete, guzice nedužnih umetnika koji bi samo da pevaju i budu birani kao legalni predstavnici ovog naroda.
Tek da se ognjište ne ugasi, bilo je i nekoliko numera etno provinijencije, duh hita Lane moje još živi, a ja sam samo čekao da čujem da li je pesmu blagosiljao neki od crkvenih velikodostojnika. Međutim, na Beoviziji uvek vidimo i turbo Srbiju, ovoga puta kroz pesmu dueta Blizanci. Pesma se simbolično zove Mambo–džambo Serbijano, a autori nabrajaju prvo šta to ima po svetu, a posle šta mi nudimo. Koreografije su neviđene jer postoji pokret za prase, kajmak, rakiju, Čolu ili Bregu. Šta da vam kažem – mala škola nacionalne pantomime uz disko-šajkače koje govore o neprekinutoj duhovnoj vezi sa Rokerima s Moravu. Taj krkenzi kikiriki pristup kada srbizujete engleski vremenom je iz popularne muzike ušao u narod i postao deo narodnjačkog životnog shvatanja. Setite se reklama za banke (pušing, lizing) ili of šor ekonomije.
Dok je narod glasao, dakle za deset minuta izborne šutnje, pevnju su odradili gosti Kongresa Beovizije iz Slovenije, Bosne i Hrvatske. Svi su dobili neke nagrade – ne znam zbog čega, kao počasni doktorat za Gadafija jer je izmislio cevovod! Nagrada za nastup u Beogradu – to se valjda posebno ceni. Voditelji nisu bili loši, osim činjenice da treći put zaredom prodaju istu foru – pevaju hitove i nadmeću se ko je bolji, on ili ona. Što se dečka iz CG tiče, Stefan Fady je pretrpio zviždanje, Boda Ninković je umirivao publiku, ali je samo desetak minuta ranije pravio fore na račun feminiziranih CG No nejm koreografija. Da podsetim za to vreme je Željko Samardžić cepao uživo osmomartovski koncert u Areni, pa je među Pinkom i RTS-om vladala bitka kao pred izbore.
Dakle nije fraza – potpuno je svejedno ko je pobedio, u Srbiji je važna samo televizija.
Beovizija je imala i svoj epilog – na godišnjicu smrti Miloševića, gde se na komemoraciji uglavnom naricalo i proklinjalo. Mogli smo ‘ladno da na Evroviziju pošaljemo i nekog sa te večeri, ne bi odudarao od festivala.
Godišnjicu ubistva Zorana Đinđića najbolje je obeležio „Poligraf“ gde je govorio advokat porodice Đinđić, Srđa Popović. Ovo maratonsko suđenje sa ometanjima, zavlačenjima, opstrukcijama, lažima i ponižavanjima neprekidno nas opominje koliko je krhka demokratija u kojoj živimo. Zato valjda više volimo da pevamo, lelečemo i pucamo.