Iako bi najkraći opis Kube, u dve reči, glasio „tropska Srbija“, ipak s tom dalekom i uvek prijateljskom zemljom neku tajnu vezu imaju Hrvati. Na omotu debi-albuma grupe Cubismo (1997, Aquarius), doajen Dražen Vrdoljak napiao je: „Prvi pokusni hrvatski trubadur Vlaho Paljetak snimio je 1934. prijetvorno lascivnu kabaretsku pjesmu Hajd’mo na Kubu (ja sviram tru–ja sviram tru–ja sviram trubu).“ Koliko prošle godine, nimalo pokusni autor Rundek opet je rimovao Kubu/trubu. U međuvremenu, latino-muzika globalno je postala najvažnija (najtiražnija itd.) ne-anglosaksonska vrsta popularne, industrijalizovane muzike.
U poređenju s beogradskom/srpskom, zagrebačka/hrvatska pop-scena uvek je kao jednu od prednosti imala tradiciju infrastrukture i dosledne nadgradnje, detaljnog reprodukovanja žanrova/stilova, uživljavanja i potom autorskog ispoljavanja unutar zadatog. Dok je ovde od pravaca, na taj način, odmakao jedino bluz, ali bez pravih zvezda, tamo je već 20 godina najpoznatiji i diskografski najznačajniji primer country & western Plava trava zaborava. U novije doba imaju Cubismo, a i „meksikanske“ marijače. Ponikli u klupskom jazz okruženju, na post-Buena Vista… talasu, Cubismo su spretno smešali latino-jazz, kubanske tradicionale i opskuritete, standarde, i rastući broj sopstvenih numera (znatnim delom instrumentalnih). Pošto im je već drugi album bio sniman uživo, Viva La Habana (1998, Aquarius) sa gostima kao što su Josipa Lisac i Yolanda Duke, uspon od populističke latinice krunisali su gostovanjem na Kubi, gde su, s tamošnjim veteranima, delimično snimili Motivo Cubano (2000, Aquarius); prateći tv-dokumentarac već je viđan i na našim kanalima. Ne samo da su overili izvore/korene, Cubismo su zasnovali i nenametljiv edukativni pristup, posredujući između originala i široke publike. No najvažnije, ujednačavanjem svojih pesama i uspešnim eksperimentima kao što je krasna Tempera Z. Stipišića–Gibonnia pokazali su da je Svetska muzika dvosmerna, hrvokubana, ili šta?
Pre premijere u Beogradu, Cubismo je već dvaput učestvovao u letnjoj euforiji festivala EXIT u Novom Sadu, ali ovog puta reklama je bila nedovoljna, a i plate su kasnile (nažalost, to je ponovo činilac). Po ceni od 500 dinara u parteru Sava centra, te kasnojesenje nedeljne večeri, uskomešalo se oko 1500 pretežno mladih posetilaca, gotovo izuzetak/podbačaj za Stars Music, iskusnog organizatora gostovanja hrvatskih muzičara. No, to nije škodilo raspoloženju u sali: tokom dva sata slaloma bez insistiranja na naročito poznatim tačkama, publika je uz ovacije plesala sa jedanaestočlanom postavom na bini.
Venecuelanac Rikardo Luke (Ricardo Luque) odavno je više nego „njihov Stiv Hanington/nesvrstani student“, i korektno peva opšta mesta kao Besa me Mucho. Cubismo atmosferu potpuno gradi na opuštanju, a ne po obrascu brže/jače/hitovi. Osnivač/perkusionista Hrvoje Rupčić bio je zadužen i za konferansu, bez problema u komunikaciji s prisutnima.
Aktuelni album Junglesalsa (2002, Aquarius) je stagnacija, a pred kraj uz bis koji je trajao četvrt sata kulminirale su Bilongo/La Negra Tomasa, naravno Tempera, vikačka Tequila, Oye Como Va Tita Puentea da bi publika ispratila orkestar ponavljajući refren Guantanamera.
