Lives Outgrown ime je prvog solo albuma Beth Gibbons, nezaboravne vokalne solistkinje trip–hop grupe Portishead, jedne od najzagonetnijih i najpovučenijih osoba u pop svetu. Par slušanja je dovoljno da zaključite da se radi o ploči kakva se snima retko i koja spada u najozbiljnija ovogodišnja umetnička izdanja. Na njoj nema ničeg suviše revolucionarnog, ali ima mnogo toga nesvakidašnje originalnog u načinu kombinovanja poznatih elemenata engleskog folka, klasike i kraut–rocka – što nam ne ostavlja drugu mogućnost nego da ustvrdimo kako je u pitanju vrhunsko autorsko delo, čije emotivne dubine podsećaju na one koje su svojevremeno dosezali Nick Drake i Nico. Beth je zapravo tačno negde na pola puta između ove dve uklete poetske veličine.
Priča o Beth Gibbons (r. 1965), počinje duboko u XX veku, kad je odrastala na farmi u okolini Eksetera, usred zabačene pastoralne grofovije Devon na jugu Engleske. Detinjstvo i devojaštvo provela je daleko od grada, što je kao rano životno iskustvo sigurno oblikovalo Gibbonsovu, jer je suština njene artističke persone, otkad se pojavila na sceni, uvek bila krajnje introspektivna – karakteriše je ka sebi okrenut pogled i večna potraga za spokojem i mirom, u vremenima u kojima ih ama baš nigde nema. Kad se konačno zaputila u urbani okoliš, bilo je to pre svega muzičke karijere radi, te se obrela u Bristolu u pravom trenutku da negde krajem 1980-ih upozna producenta i multiinstrumentalistu Geoffa Barrowa, sa kojim će, uz Adriana Utleya, kasnije napraviti sastav Portishead. Ostalo jeste istorija, jer su Massive Attack, Tricky i Portishead sredinom 1990-ih promenili savremenu popularnu muziku svojom trip–hop estetikom, dajući joj futuristički mračni glamour koji je savršeno odgovarao tadašnjoj globalnoj fin de siècle atmosferi.
Ali šta je nateralo Gibbonsovu da baš sad završi solistički album, o kome je inače prvi put javno govorila još 2013?
Nastao kao odgovor na nenavedene skorašnje bolne gubitke, Lives Outgrown u stvari se bavi uspostavljanjem odnosa prema prevremenom odlasku dragih ljudi. Ima li većeg zadatka za običnog čoveka, i ima li manje muzičkih dela koja ga dobro opisuju? Hrabrost Beth Gibbons da se uopšte bavi ovom beskrajnom temom pokrenuta je neumitnim teškim ličnim iskustvom, i nudi nam samo stalnu potragu za ljubavlju. Jedino Beth ume da izrazi bol sa ovako mnogo unutrašnje elegancije, bez i najmanjeg ponavljanja obrazaca koje smo već čuli, bilo u svetovnoj, bilo u duhovnoj muzici.
Atmosfera neizbežne letargije obavija ovu ploču dok se bavi preživljavanjem posle smrti bližnjih. No, to je letargija u kojoj čuče nenadani udarci što dolaze iz predela sećanja, jednako opasni kao i udarci u stvarnosti. Poslovična ranjivost Beth Gibbons ovde je ogoljena, bez zaštite elektronske cool stilizacije koju su nudili Portishead. Ona daje ovom ugođaju veličanstvenost koja uznosi, slaveći život takav kakav je, neraskidivo povezan sa patnjom.
Suzdržanost, delikatnost i nežnost glavne su karakteristike muzike Beth Gibbons. Njen glas zvuči kao utišan vapaj upućen večnosti. Kao svakodnevna molitva da se stigne do kraja dana. Istovremeno, odavno je nismo čuli ovako živu i prisutnu među nama. Beth kroz Lives Outgrown opisuje poslednju fazu našeg odrastanja, o kojoj niko ne govori – onu kad ostajemo sami na ovom svetu, izoštreno svesni njegove ravnodušnosti.
ŽIVOT KOG SMO PRERASLI
Potpisnik je imao privilegiju da upozna Beth Gibbons radeći oko koncerta Portishead na Exitu 2011, i može da posvedoči da su njena neisfoliranost i nepretencioznost prosto njeno prirodno stanje, u kome voli da obitava. Drugo njeno prirodno stanje je maksimalna posvećenost muzici.
Sve se to oseća u svakom minutu albuma Lives Outgrown. Procesiju započinje ritualna numera “Tell Me Who You Are Today”, u kojoj se na početku sage priziva voljeni da se otvori i preda njenoj ljubavi, uvlačeći nas u tek potreseni intimni univerzum Beth Gibbons, još uvek daleko od utehe. Brilijantne centralne pesme “Floating on a Moment” i “Reaching Out”, donose zapitanost nad konfuzijom u kojoj svi živimo – u obe susrećemo naratorku kao posmatrača, prvo kako komentariše izgubljenost celog čovečanstva, a potom izgubljenost svog ljubavnika. Nikome se ne može pomoći, ali to ne znači da treba prestati voleti ljude.
Lična konfuzija zato je tema kompleksnih “Burden of Life” i “Lost Changes”, te gustim emocijama prožetih “Oceans” i “For Sale”, prepunih dramatike nalaženja sebe na životnoj raskrsnici. Uz neizbežne noir odseve Portishead, ali i magije Kate Bush, pa čak i psihodeličnih akustičnih momenata Pink Floyd ili Jefferson Airplane – one oslikavaju ogromnu erudiciju Gibbonsove, čija smelost da se poduhvati teških kompozitorskih zadataka nikad ne dolazi u pitanje. Dostojan veliki kraj ploči daju potpuno senzacionalne egzistencijalističke “Beyond the Sun” i “Whispering Love”, od kojih je ona prva katarzična pesma o završetku sveta, a druga, himnična balada, odiše smelom verom u ljubav do kraja, uprkos svemu.
Sve su to istine koje čine život takvim kakav jeste, prevrtljivim i teškim za varenje, pa ipak čarobnim u svojoj neverovatnoj sposobnosti da nas zapanjujuće često obraduje i ushiti kroz sitnice koje ga čine. Album se tako, očigledno namerno, završava zvucima ptice koja peva negde u šumi i kokošaka koje kokodaču.
DIJALOG SA ČASOVNIKOM
Mada ide mirnim tokom, Lives Outgrown je album pun iznenađenja. Najveće žanrovsko čudo čini nadovezivanje ovog albuma na tradiciju slobodumne revizije engleskog folka na rokerski način, koju su svojevremeno sprovodile grupe kao što su Fairport Convention i Pentangle, jednako kao i pojedinci Bert Jansch i Anne Briggs. U ovome postoji i očigledna komplementarnost sa sličnim prošlogodišnjim izvanrednim albumom PJ Harvey “I Inside the Old Year Dying”, te je jasno da je pomenuta vrsta razmišljanja postala trend među najkreativnijim ostrvskim autorima, koji svoje današnje utemeljenje svesno traže u ovom najautentičnijem engleskom sazvučju.
Kao producenti su potpisani Beth Gibbons, James Ford i Lee Harris, što otkriva poreklo određene eksperimentalne tendencije ovog dela. Lee Harris je sa Paulom Webbom bivši član kultne pop grupe Talk Talk, u čijem je zajedničkom art projektu .O.rang, Gibbonsova davno gostovala kao vokal, još pre nego što je započela avanturu zvanu Portishead. Pretpostavljamo da sva ovde prisutna oneobičavanja audio slike kroz snimke iz prirode – dolaze od ovih saradnika. Njihova je filozofija bila da pop muziku učine delom životnog konteksta i sruše sve mistifikatorske kulise oko nje. U tome su uspeli i na Lives Outgrown.
Svaka stvarno dobra ploča na neki način razgovara sa nama. Beth Gibbons ovde razgovara sa strašnim protokom vremena, u naše ime.
