Sećate li se bombardovanja? Ako ste slučajno zaboravili da smo pre četiri godine imali na vratu i svog Sadama i Alijansu, televizije su se postarale da vas podsete. Ukoliko imate mogućnost da pratite neki od globalnih satelitskih programa, nakon desetak minuta osetićete istu fizičku nelagodu i duševnu bespomoćnost koja se kod većine garađana u Srbiji javljala dok su se trzali od šizele i smirele. Sećate li se Avrama Izraela, biblijskog proroka, koji nas je opominjao da smireno odemo u najbliže sklonište, dok su u uglu ekrana stajali aviončići. Danas ti aviončići bacaju stotine i hiljade projektila na Irak. U toku je Drugi Zalivski rat koji na televiziji možete pratiti uživo. U početku smo gledali napredovanje Alijanse koje je ličilo na piknik u pustinji, ali posle nekoliko dana stvari su se iskomplikovale. Videli smo slike ubijenih Amerikanaca, pa zarobljene koji se tresu od šoka, pa Iračane u poteri za pilotima na obalama Tigrisa. U fudbalu bi rekli – nema lakih protivnika. Istovremeno, slike Bagdada zasutog bombama toliko izgledaju poznato, da nema potrebe za objašnjenjima. Reporteri su na prvim linijama sukoba, javljaju se sa gas maskama na glavi, u gumenim rukavicama, imaju pancire i šlemove – ginu kao i vojnici. I zaista, ovaj prenos rata uživo može da podseti na Orvela i 1984. Evroazijski rat, bestijalni neprijatelj, uspesi na svim frontovima, Sadam kojeg povremeno puste na tv-u tek da narod i neprijatelji vide da je živ. Zanimljiva je ta konačna potvrda života diktatora – živ je dok je na televiziji. Zamislite recimo, filmovanje Hitlerovih poslednjih sati u bunkeru, ili terminalne faze Staljinove bolesti. Setite se i kako je počinjao TV Dnevnik dok je bolovao Drug Tito.
Nama ostaje da biramo, jer nam se ovoga puta srećom može. Možete gledati CNN 24 sata dnevno, ili istu količinu užasa popiti u jednoj tableti pri kraju dana kada se napravi pregled događaja. Ovdašnje televizije uglavnom preferiraju drugi način, koji dopunjuju specijalnim emisijama ili izveštajima dopisnika. Gospodin Lazanski javlja se za BK, dok TV B92 dobija izveštaje od naših snimatelja i novinara koji rade za velike TV mreže. Tako smo saznali da su stanovnici Bagdada tokom bembanja mogli da gledaju Bitku na Neretvi. Nema rata dok ne zapuca Bata. Ipak, tužno je što su animirane karikature gospodina Koraxa, jedini javni protest protiv rata koji sam uspeo da vidim na ovdašnjim televizijama. Foliramo se da smo objektivni posmatrači.
Druga, ili za nas prva medijska tema je operacija „Vihor“, kojom se Srbija čisti od organizovanog kriminala. Prvo smo videli kompletnu postavu Zemunskog klana, pa su usledili raporti iz gradova i sela gde se takođe apsilo. Hit su svakako fotografije Zemunaca iz belog sveta – kao iz spota Divljina Beogradskog sindikata. Zdanje u Šilerovoj je srušeno ali trenutak rušenja nisam uspeo da uhvatim. Sada je to gomila šuta, armature i betonskih ploča. Ženska kriminalna grupa ima tri predstavnice. Prvo je pala estradna diva – Ceca, jer je bila na gajbi. Posle je uhapšena penzionerka Iboljka, alijas Marija, žena sa 15 kila horsa u kiselom kupusu. Posle ove domaćice što voli da kidnapuje ljude i vodi ih na zabačene salaše, ostala je samo Ljiljana Buha, koja se prerušava i brine o ostatku bande. Kriminal je dakle – evidentno zahvatio sve pore društva. Na kraju – policija je otkrila i auto-smrti kojim je izvršeno nekoliko ubistava. U saopštenju se kaže da je „sejao smrt po beogradskim ulicama“. Uopšte, koriste se malo čudne stilske figure – kao kada se dnevni troškovi Zemunskog klana porede sa višegodišnjom zaradom prosečnog penzionera. Dovoljno je dramatično i ovako, dodatna romantika nije potrebna.
Na kraju, osim podsećanja na 4 godine od bombardovanja, BK televizija je vratila vreme unazad odlučivši da emituje seriju „Dinastija„. Prvo je krenulo sa reprizom „Poroka Majamija“, a dobro znamo da su zavrnuti rukavi Dona Džonsona uticali na kompletnu ovdašnju novokomponovanu scenu. Kad se vrate Blejk, Kristl, Felon, Aleksis, Stiven, Adam, Metju, Džef, Lindzi, ukratko svi Karingtonovi i svi Kolbijevi doći ćemo u nultu tačku početka raspada SFRJ, tačnije doba Ante Markovića, samo mnogo, mnogo siromašniji. „Dinastija“ ovoga puta nema veze sa porodicom Karić, ni sa stilskim nameštajem, već sa krajem jednog ciklusa u istoriji ove zemlje.
