Ovogodišnji FAF, 23. Festival autorskog filma koji počinje sutra, u petak, biće deseti čijem Savetu predsedava Srdan Golubović. Krajem prošlog meseca potvrđena je vest da će Eurimaž, fond Saveta Evrope za podršku filmu, pomoći Golubovićev film Otac, što u prevodu znači da snimanje njegovog četvrtog igranog filma (prethode mu Apsolutnih sto, Klopka i Krugovi) može da počne. Bili su to glavni povodi našem razgovoru vođenom u danu kad je narodu obnarodovano šta će biti njegova građanska dužnost ovog marta.
„VREME„: Konačno je otklonjena neizvesnost da li će se glasati i za Beograd i za parlament, ili neće. Da li vam je sad lakše?
SRDAN GOLUBOVIĆ: Bavljenje novim filmom, FAF-om i studentima (Srdan Golubović je profesor Fakulteta dramskih umetnosti u Beogradu) okupira čoveku gotovo sve misli, pa mu za dnevnu politiku ostane malo prostora. Dnevna politika, složićete se, nije isto što i sagledavanje i razmišljanje o sadašnjosti… Naši filmovi se bave društvenom stvarnošću, okolnostima koji menjaju život pojedinca.
Naveli ste karakteristiku filma uopšte. Šta bi bila posebnost autorskog filma?
U autorskom filmu reditelj donosi sve ključne odluke od ideje do realizacije, i filmom iskazuje lični stav svojom ličnom filmskom poetikom. To je primarni cilj. Zato se autorski film zove i – rediteljski, umetnički film. U producentskom filmu, temu i još mnoge druge elemente bira producent. Rediteljski film je najčešće namenjen festivalima a manje distribuciji, broj gledalaca je važan ali nije primaran, a producentskom filmu jeste. Autorski film ima pretenziju da bude umetničko delo, a bioskopski – ne. Naravno da oba koncepta imaju mnogo toga zajedničkog i da mnogi reditelji u svom opusu imaju bioskopske filmove u kojima je i te kako izražen njihov lični stav. Taksista Skorsezeov ili Kopolin Kum, na primer, jesu i komercijalni i autorski. Danas je, međutim, sve manje tih podudaranja.
Zar vaši Krugovi nisu primer autorskog filma koji je i komercijalni? Ili, među domaćim učesnicima ovogodišnjeg FAF–a, zar nisu to filmovi Gorana Markovića i Puriše Đorđevića?
Da, jesu. Svi filmovi Gorana Markovića imaju jedinstven estetski rukopis i teme sa jasnim ličnim stavom autora prema društvu. Na FAF-u će premijerno biti prikazan njegov dokumentarno-igrani film Mnoštvo i manjine o ekipi pozorišne predstave Govorna mana koju je Goran Marković po svom tekstu režirao u Zvezdara teatru, odnosno o njihovom putu na Kosovo gde igraju tu predstavu. S obzirom da je Govorna mana predstava o identitetu, oni, putujući, razgovaraju o svom identitetu. Na taj način je nastala izuzetno potresna priča o ličnom razotkrivanju.
Ove godine FAF prikazuje 91 film, kao nikad do sad. Kako ste to uspeli, s obzirom da ste imali mali budžet?
Kao što su mediji već preneli, od Ministarstva kulture smo dobili četiri i po miliona dinara, a od Gradskog sekretarijata 800.000 dinara što je oko 40.000 evra. Od toga više od 35.000 evra se potroši na prava za filmove, a ostalo na goste. Mi u Savetu radimo ovaj Festival iz ljubavi i strasti. Meni lično FAF predstavlja oazu, sedam dana kad se dešava nešto veoma blisko mom filmskom senzibilitetu, i važno za ovaj grad. Naravno, važno isto koliko su važni i ostali festivali. Srećom, iz godine u godinu imamo sve više i više gledalaca, pa sve ovo što radimo ima smisla.
Tema koja ove godine dominira filmovima FAF–a jeste nepostojanje empatije i sve ostalo s tim u vezi. Složićemo se da ta tema uopšte nije privlačna publici.
S obzirom da se filmovi za FAF ne biraju po kustoskom principu, da nemamo unapred zadati koncept programa, i da se trudimo da prikažemo najraznolikije filmove, desi se da se neka tema sama nametne. Ove godine su to tmurna slika sveta i pitanja kuda ide ljudski rod, gde je čovek izgubio sopstvenu dušu, zašto nestaju empatija i solidarnost među ljudima, zašto nema ljubavi. Tako se zove i film Andreja Zvjaginceva – Bez ljubavi, koji svakako treba videti. Ovogodišnjim filmovima dominira slika moralno opustošenog sveta, sveta u kome je razvijanje individualizma, što neguje kapitalizam, dovelo do gubitka solidarnosti među ljudima, do prazne duše. Strah od gubitka posla, od kredita, učinio nas je zatvorenim, sebičnim, bez empatije prema drugima. Zato je kapitalizam tema koje povezuju filmove ovogodišnjeg Festivala. Njena paradigma je pomenuti film Bez ljubavi, koji postavlja pitanje kuda ide današnji čovek i gde su granice otuđenosti, sebičluka i ispražnjenosti. Bez ljubavi Andreja Zvjaginceva je izuzetan film, smem da kažem najbolji koji sam ove godine video.
Ali ste se ipak odlučili da Festival sutra otvori izraelski film Fokstrot Samuela Maoza…
Da, zato što je noviji, bioskopski grandiozniji, pa samim tim i primereniji za festivalsko otvaranje. Fokstrot je na Venecijanskom festivalu dobio nagradu žirija, a bavi se dramom roditelja vojnika koji je poginuo na dužnosti.
Najavili ste da je ovogodišnji FAF inspirisan 1967. godinom, vrhuncem jugoslovenske kinematografije, godine u kojoj je snimljeno 36 filmova. Tim fenomenom se u svom poslednjem tekstu bavio Aleksandar D. Kostić baš u „Vremenu„.
Moram da kažem da smo se upravo zbog tog Kostinog teksta i odlučili da 1967. bude naš ovogodišnji znak. Zaista je neverovatno da su te iste godine snimljeni i Kad budem mrtav i beo, i Buđenje pacova, Skupljači perja, Jutro, Ljubavni slučaj službenice PTT, Nemirni, Breza, Neki vojnici… Hteli smo da javnost podsetimo na jednu važnu godinu i na izuzetan kvalitet jugoslovenskog filma. U tom trenutku jugoslovenska kinematografija je bila jedna od najmoćnijih u Evropi, živa i fantastična. Mada, kad se setimo u kom ambijentu su autori tada radili, nije čudo što je ta kultura i ta kinematografija dala toliko dobrih filmova. Podsećanja ovakve vrste uvek služe da nas, koji se sad bavimo filmom, podstaknu da pravimo hrabrije i drugačije filmove. Takođe, ta godina je prethodila 1968. godini koja je promenila svet. Filmove iz 1967. godine prikazaćemo u posebnom programu u Jugoslovenskoj kinoteci. Zanimljivost je da Puriša Đorđević, odnosno njegov film o Jiržiju Menclu koji je na programu FAF-a, povezuje tu godinu sa ovogodišnjim Festivalom, kao i Goran Marković koji je bio „šezdesetosmaš“.
Među izabranim filmovima dominiraju dokumentarni, da li je i to posledica stvarnosti?
Dokumentarni film je i inače trend svetskih festivala, na primer glavni program Venecijanskog festivala je imao nekoliko dokumentaraca, a u Lokarnu su zauzeli polovinu takmičarskog programa. Jedan od najboljih dokumentaraca FAF-a je Kaniba, priča o Japancu koji je u Francuskoj ubio devojku koja mu se sviđala i zatim je pojeo. Proglašen je neuračunljivim, vraćen u Japan, i tamo je crtao stripove o tom događaju. Film je radikalan u etičkom smislu i u autorskom – u njemu preovlađuju krupni kadrovi, i odgovara temi festivala o nepostojanju ljubavi i empatije. To je fantastična priča o čoveku bez kajanja.
Jedini film koji će biti prikazan u „Sava centru“ je baš dokumentarni, film Mile Turajlić Druga strana svega. Zašto ste ga izdvojili?
„Sava centar“ nije prostor koji FAF voli, smatramo da naši filmovi traže manju, intimniju atmosferu. Međutim, s obzirom da je film Mile Turajlić veoma komunikativan, procenili smo da ga treba prikazati u velikoj dvorani. Ujedno, u tome smo videli i način da promovišemo autorski, naročito srpski dokumentarni film. Film Mile Turajlić je prva produkcija HBO u Srbiji, imao je premijeru u Torontu, neposredno pre beogradske premijere na FAF-u prikazan je u Amsterdamu, znači, na najvećem festivalu dokumentarnog filma, Mila Turajlić je jedna od naših najboljih dokumentaristkinja – njen film Cinema Komunisto je rado gledan i kod nas i u svetu, i očekujemo da će ti razlozi privući publiku njenom filmu.
Da li su distributeri zainteresovani za filmove Autorskog festivala?
To, kao što znate, ne zavisi od Festivala. Dešava se, međutim, da su festivali kojih u svetu ima sve više postali svojevrstan oblik distribucije. Živimo u konzumentskom društvu, pa smo se navikli da nam festivali budu dovoljna doza kulturnog sadržaja u životu. Zato nas knjige najviše zanimaju tokom Sajma knjiga, džez za vreme Džez festivala, i tako redom. U vreme bez interneta, kad je bilo teže doći do informacije, ljudi su bili radoznaliji. Sad, kad je sve dostupno, ljudi manje tragaju za filmom i prepuštaju se autoritetu nekog festivalskog selektora. To je fenomen savremenog doba. Ruku na srce, mi ni nemamo bioskope u kojima bismo prikazivali autorski film. U Hrvatskoj ih ima, država je po bivšim domovima kulture napravila male sale, pa je formirana mreža bioskopa koji prikazuju umetničke filmove.
Neposredno pre vašeg Festivala završeni su „Slobodna zona„, Cinemafest, „Green fest„, u februaru će Fest, u martu Festival dokumentarnog i kratkometražnog filma – da li to znači da kad bi neko odgledao filmove svih tih festivala, da bi video sve bitno iz godišnje produkcije?
Malo toga bi propustio…
Neki programi tih festivala se čak i podudaraju?
Fest ima program koji je sličan našem glavnom programu, „Slobodna zona“ konceptom da prikazuje angažovani film obuhvata jedan deo naše produkcije, tu je i Palićki festival. Ali ako smatrate da imamo višak festivala, niste u pravu. Festivali u manjim mestima su dragoceni, oni su jedini način i mesto da tamošnji ljudi vide šta je kvalitetno u aktuelnoj kinematografiji. Pogotovo u situaciji smanjene distribucije i malog broja bioskopa, festivale treba podržati. Pre nekoliko godina nameravali smo da proširimo FAF na Niš i Novi Sad, ali nikad nismo dobili dovoljno novca da tu ideju i ostvarimo.
Na kraju ste priprema za početak snimanja Oca. Kao i u Krugovima, i priča vašeg novog filma je nastala po istinitom događaju. Gde ste je pronašli, u nekim novinama?
Da, na nekom portalu. Iako mislim da je film veoma blizak životu, ja film ne snimam namerno po istinitom događaju. Međutim, stvarnost je do te mere uzbudljiva i bogata događajima da je zanimljivija od filma. Mi pokušavamo da je dostignemo, ali – uzalud, nedostižna je. Moj profesor Gordan Mihić nam je savetovao da nađemo neki interesantni novinski tekst i da ga pretvorimo u film. Film je uvek okrenut životu, čak i film onih reditelja sa poetskim stilom. Uvek je stvarnost ta koja inspiriše film. Tako je i film Otac inspirisan životnom pričom Đorđa Joksimovića iz Kragujevca kome su, zbog siromaštva, socijalni radnici oduzeli decu i sad žive u hraniteljskoj porodici. Kada je shvatio da ne može da se izbori sa birokratijom i korupcijom, krenuo je pešice od Kragujevca ka Beogradu kako bi privukao pažnju javnosti. Mislim da tome ima više od dve godine i da mu decu još uvek nisu vratili, šetaju ga od vrata do vrata, i više ni on ne zna šta će na kraju da se desi. U međuvremenu je, naravno, našao posao, ali izgleda da to nije dovoljno. Mi smo društvo koje je razapeto između britanske birokratije i otomanske korupcije. I ta kombinacija je strašna. Koliko znam, hraniteljska porodica za troje dece, koliko ih ima Đorđe, dobija 80.000 dinara, a socijalna pomoć koju dobija Đorđe iznosi 15.000 dinara. Đorđe mi je pričao da kad bi njemu dali samo pola od toga koliko plaćaju hraniteljskoj porodici, njemu bi bilo lako. Meni je za film bilo zanimljiva situacija u kojoj pojedinac, ulovljen u zamku birokratije, teško da može da nađe izlaz. Otac je film o čoveku koji je gubitnik, ali koji vraća dostojanstvo. Na tom putu pomažu mu životinje, priroda, ljudi ne baš nešto naročito.
I vaš film će, izgleda, biti o nepostojanju empatije?
Mislim da sam zbog toga i odlučio da snimam Oca. Naime, pročitao sam izjavu jednog našeg, kako se to kaže, uglednog tviteraša da je siromaštvo oblik nasilja nad decom. To mi je pokazalo drugu stranu priče, neophodnu za film. Uvek se trudim da u filmu pričam o svetu kroz prizmu pojedinca, pa je zato i Otac priča o birokratskom korumpiranom društvu koga pojedinac ne zanima .
Biće to, znači, film sa ličnim stavom reditelja, da li je i Otac autorski film?
Da, jeste, s tim što umetnički film podrazumeva limitiranu publiku, a meni je stalo da što više ljudi vidi Oca i moj stav o problemu kojim se bavi.
