Sedam sati, pa šta?

Predstava je dugo, dugo nastajala, preko godinu dana, i kako joj se počeo nazirati (uslovno) konačni oblik, za njom je krenuo glas: čoveče, ala će to da traje! I bogme, evo, i nastalo je i traje: šest i po sati, a zna da ide i do sedam. Ako za početka predstave krenete kolima iz Novog Sada, uz malo sreće do njenog ste kraja već na moru, gledate svetla vitkih fijumanskih nebodera, eto toliko to traje. Mada, lepo je na moru, ali bolje da ste ostali ovde, u gledalištu. Čak i ako vam to ne bi bilo prvi put. Poznajem jednu gospođicu, upravo koleginicu, koja je Predstavu odgledala već četiri puta, a inače je sasvim uravnotežena ličnost. I nije da ne zna šta će od sebe kad padne noć.

Tomi Janežič uzeo je da minuciozno rastavlja i sastavlja Čehova u Srpskom narodnom pozorištu, uz pomoć profesora (i majstora) glume Borisa Isakovića i Jasne Đuričić i njihovih studenata i poststudenata. I to baš Galeba, prekretni komad od kojeg je zanavek jasno da je Čehov dramatičar podjednako velik kao i Čehov pripovedač. A bogme i to da su između ta dva Čehova razlike manje nego što su ikada pre njega bile između jednog i drugog spisateljskog habitusa. Čehov, znano je, „nikada nije napisao roman“, ali zar je teško zamisliti Galeba ili Tri sestre kao romane, i to onako Klasične Velike Ruske Romane, a opet i drukčije od svega toga, tačno za onoliko (a to onoliko je fundamentalno!) koliko je Čehovu bilo strano svo ono pompezno klasičarenje od kojeg su umeli patiti i najveći prethodnici. No, dobro. U Galebu, kao u kakvom romanu, pisac spokojno, takoreći „arogantno“ samouvereno, pušta vreme da lagano protiče, i to je nekakvo „životno“ vreme, a ne samo „vreme radnje“; od života njegovih junaka videćemo onoliko koliko nam je potrebno, a između će proteći još mnogo scenski „nepostojećeg“ i „nevidljivog“ vremena, u kojem će im se svašta izdogađati, a onda će ponovo izaći pred nas da nam prikažu posledice. Četvrti čin je, dakle, razjašnjenje i veoma nesavršeno razrešenje, svođenje računa, nakon kojeg, gle, život i dalje teče, mada scena pred gledaocem vrvi Poraženima. A taj je poraz kod Čehova uvek setan, ali i prigušeno „smešan“, jer ništa Čehovu nije draže od tih naizgled sitnih znakova depatetizacije sumornih životnih neminovnosti. Ništa od Trepljevljeve nesrećne ljubavi prema Nini, a ni od njegovih zanesenjačkih književnih ambicija; sam dragi Bog zna šta će još biti od ranjene i poluizgubljene Nine Zarečne, tog galeba koji bi da leti slobodan i lep, ali ga neko može ustreliti iz puke zabave; Trigorin se nikada nije ni sastavio u životu, a Irini Arkadinoj su prošli svi vozovi, koji i dok su tutnjali možda nisu bili onako dobri kako se umelo činiti. A Sorin, a Dorn – u šta je to njima prohujao život provincijskih posednika ili inteligenata? Još nekoliko je života tu sfućkano i zaglavljeno u trajnoj tihoj u rezignaciji, ali na trenutak, pre novog raspršenja, zajedničko taljiganje kroz vreme na onom imanju za skoro sve se ipak nastavlja, jer kod Čehova to ide „kao u životu“, a ne kao u „klasičnoj“ drami, sa junacima kod kojih je sve Dža ili Bu, koji su svi „iz jednog komada“, kakav Čehovljev čovek na sceni nikada nije.

U svojoj znamenitoj studiji o Čehovu, Jovan Hristić piše: „Čehov kao da je izveo krajnje posledice iz činjenice da je građanska realistička drama pre svega drama privatnog života u kome sve što se zbiva ima veoma ograničen domet i odjek, i nije hteo da privatne događaje, koji su najznačajniji za one što u njima neposredno učestvuju, dramatizuje do te mere da postanu velika pitanja koja čovek upućuje svemiru.“ (Čehov, dramski pisac, „Nolit“ 1981, str. 104). Trinaest strana dalje, Hristić nas podseća na misao Dušana Matića da „Mi ne živimo ni sa istinom, ni sa lepotom, već sa drugim ljudima“, a zatim kaže i ovo: „Kada je iz svog drugovanja sa transcendentalnim drama sišla u svet običnih ljudi, prvo što moramo videti u njoj jeste ta strašna bliskost drugih koji nam ne daju mira; Čehov, koji je stvorio novu dramsku formu uključujući u dramu sve ono što je klasična drama ostavljala po strani, to nam pokazuje“. Janežič, kao reditelj, tu na svom terenu verno sledi Čehova: i on nam „pokazuje ono što je klasični teatar ostavljao po strani“, a što nisu neke zanatske đinđuve, nego je nešto važno, nešto što nas se tiče. I između ostalog, maestralno ekonomiše taatarskim vremenom, puštajući da nas ono u potpunosti zarobi, da nas uzme pod svoje.

U redu, Čehovljevo vreme je ovakvo, Janežičevo onakvo, ali šta je sa našim, gledalačkim vremenom?! Mislim, tih šest-sedam sati, nije li to ipak malo mnogo? Upravo u tome i jeste stvar: pozorišno vreme nije linearno i „opštevažeće“ i u njemu 60 minuta može da bude 6 minuta, a može i 600. Na istinski dobroj predstavi gledaočevo privatno vreme gotovo da prestaje da postoji, ono biva potisnuto u četvrti plan, i računa se samo ono teatarsko. A tu size doesn’t matter. Veče pre Galeba u jednom sam beogradskom dramskom pozorištu gledao predstavu od svega 80 minuta, i to još uprizorenje meni vrlo dragog komada, ali sve uzalud, beše to svejedno pravo mučenje, praćeno fizičkim nuspojavama neizdrža (ručno-nožna nervoza), to jest, moje je privatno vreme odnelo žalosnu prevagu nad teatarskim jer teatarsko nije uspelo da ga savlada: uf, bilo je mlako i beživotno, rutinersko i neinspirisano. Samim tim besmisleno i suvišno. U slučaju Janežičevog raspakiranja i prepakiranja Galeba stvar je sasvim drugačija: suočen si zapravo sa nizom od četiri predstave od po sat, sat i po svaka (jer, toliko je činova u Galebu), sa tri polučasovne pauze između. I, šta da vam kažem? I te su pauze u Galebu bile zanimljivije od punog toka predstave od prethodne večeri!

Deluje kao dosetka, ali nije, sasvim sam ozbiljan. I te dugačke pauze imaju svoju pozorišnu funkciju, a ona nije samo da „odmori i okrepi“ gledaoca, nego i da se Janežič dodatno poigra s njim, sa pozorišnim vremenom i pozorišnom iluzijom. Bilo je sasvim u redu i napustiti zgradu pozorišta, izaći u „stvarni svet“, otići na kafu u obližnji restoran, pa se vratiti kad zvono zazvoni. „Dozvoljavajući“ gledaocu ovakav odušak, Janežič sledi bitan Čehovljev poučak o odnosu „životnog“ i „umetničkog“. Ni život ni predstava ionako neće nikuda pobeći, sve će to neminovno doći na svoje, a međuvremenu popijmo nešto… Uzgred, nije me mrzelo da brojim: na početku izvođenja predstave koju sam gledao, u sali je bilo oko 130 gledalaca; na kraju nas je ostalo nešto preko sto, što je više nego solidno mala izlaznost u tim okolnostima.

Pa dobro, ali šta se zapravo dešava u tih šest i po sati? Ta, neću vam naravno prepričavati Galeba, valjda imate opštu kulturu… Ali, treba reći ovo: ceo je Čehovljev Galeb tu, bez štrihova i trikova, a tu je bogme i Janežič glavom i bradom kao kakav konferansije koji nas domaćinski vodi kroz predstavu „koja je proba, i uvek će biti proba“. Da, sve je postavljeno kao workshop, glumci su čas „privatne osobe“ koje naizgled vegetiraju na sceni čekajući svoj red, pa „ulaze“ u uloge i vraćaju se iz njih, sve pred našim očima, ali nema u svemu tome, u toj fascinantnoj proceduri „večite probe“ baš ničega od nadriavangardnog umetničarenja, još manje od nadrimangupskog „demistifikovanja“ teatarske iluzije radi deziluzije same. Ma kakvi, puštajući gledaoca da oseti dramsku i scensku strukturu Galeba iz jedne perspektive iz koje bi to bilo nemoguće da je predstava rađena na neki iole „klasičniji“ način, Janežič i njegovi glumci samo ga, tog zatravljenog gledaoca koji je odavno zaboravio je li napolju podne ili ponoć, još mnogo dublje i kobnije uvlače u magiju pozorišnog, i u magiju samog Galeba. Na koncu, odviše je to veliki komad da bi mu ovo ljuštenje slojeva, kao kad ljuštite luk, išta moglo odmoći.

Dobro, ali šta je još tu osim „celog Galeba“? Eh, svašta, čak i horsko „Moj Galebe“, i audio intervju s budvanskim „galebom“ (osvajačem usamljenih turistkinja) u penziji, i ironičan scenski komentar komentara tipa „oni samo psuju i skidaju se goli, gde je tu Čehov, gde je tu Umetnost“, i niz fascinantnih scenskih prikaza i slika, i „multimedijalni“ začini sa manje ili više smisla… Ukratko, ima tu gdegde i janežičevske pirotehnike, ali sasvim iskontrolisane, kad povučeš crtu ni malo smetajuće. A između je naprosto onaj najbolji Čehov, ono zbog čega ga volimo više od bilo koga drugog ko je ikada pisao – jer nas je bolje razumeo od bilo koga drugog ko je ikada pisao – u teatarskom činu koji je inovativan i moderan baš koliko je zapravo i arhetipski, običan, suštinski „klasičan“, a to će reći: govori nam, na srcu i umu uzbudljiv način, o onome što nam je jedino važno između rođenja i smrti.

Na koncu, jednom je ipak i to moralo da se završi; bilo je koji minut do ponoći (počelo je u pet), Mesecu je samo Venera pravila društvo u oblačnoj noći, a ja sam s onom-što-joj-je-četvrti-put otišao u obližnji pab na trežnjenje uz pivo, da me pivo – hajde dobro: više njih – spusti nazad u ono iz čega sam sedam sati ranije ušao u Galeba, ali polako, ne žureći nigde. Sedam sati, pa šta? Stvar je u tome, razumeli ste, da Galeb Janežiča, Isidore Žebeljan, Borisa, Jasne, Draginje Voganjac, Dušana Jakišića, Deneša Debreija, mladih Trepljeva Filipa Đurića i Zarečne Milice Janevski i ostalih nije ni glomazna ni kabasta predstava; ne, to je samo velika predstava. Sve što je važno sadržano je u toj razlici. Ostalo je Čehov. A pivo je bilo dobro, i svako sledeće sve bolje. Čak i pivu, eto, treba vremena da uhvati.

POIGRAVANJE POZORIŠNIM VREMENOM: Galeb