Vladimir Miladinović postavlja pitanje na koji način mediji i institucije u postjugoslovenskim društvima kreiraju javni prostor i na taj način oblikuju javno sećanje; time pokreće pitanja ratne medijske propagande, manipulacije, istorijske odgovornosti i intelektualnog angažmana.
Ovakav zahvat je po mnogo čemu u suprotnosti sa dominantnim tokovima unutar sveta (odnosno svetova) savremene umetnosti.
Etički aspekt Miladinovićeve umetnosti je skoro pa samorazumljiv, ali u kojoj je meri njegov postupak spoznajni? Treba se setiti „materijala“ sa kojima radi, odnosno koje jednostavnom tehnikom laviranog tuša prenosi u medij crteža: forenzički zapisnici „predmeta prikupljenih prilikom ekshumacije na lokalitetu Batajnica 2“ (birokratska, forenzička varijanta „Los Desastres“: predmet iz sportske torbe, veći broj fotografija, kesa, kesa, ručni sat, kosa, projektil-levo slabinsko, kosa, deo sata, kosa…), naslovne strane režimskih novina iz ratnog perioda (Altiserovi „Ideološki aparati države“ koji legitimišu rat: „Zatvor nije logor“, „Sami protiv celog sveta“…), i najzad – reklame, oglasi fantomskih banaka koje su poslužile u procesu onoga što Marks zove prvobitna akumulacija kapitala a koja je bila neophodna za rekonstituisanje kapitalističkih oblika proizvodnje („Poštovani građani, Karić banka Vam omogućuje da otkupite stan uz popust od 35 odsto prodajom vaših efektivnih deviznih sredstava kod nas“). Time postaje jasna suština Miladinovićevog zahvata: tek kroz rat i etničko čišćenje dolazi do transformacije društvenog najpre u državno, a kroz proces „tranzicije“ i privatno vlasništvo.
Ratovi devedesetih nisu predstavljali nikakav pad u „prirodno stanje“: ukazujući na strukturalnu povezanost ratnog zločina, nacionalističke ideologije i kapitalističkih oblika proizvodnje Miladinović pokazuje da rat nije povratak u iracionalno. Upravo suprotno, rat ima svoju logiku, odnosno svoju hladnu „instrumentalnu racionalnost“ kako to kažu Adorno i Horkhajmer; njegova racionalnost je klasno određena, njegov krajnji cilj jeste radikalna promena u domenu proizvodnih odnosa. Nacionalizam nije fenomen odvojen od „logike tranzicije“, upravo suprotno – nacionalizam je kroz rat otvorio prostor uspostavljanju neoliberalizma.
U tome leži spoznajno-politički aspekt Miladinovićeve umetnosti. Iako se na prvi pogled čini suprotno, Miladinović nije konceptualni umetnik; njegova umetnost je mnogo više realistička, ne zato što koristi klasični medij crteža i radi u domenu „neutralnog“, „realističkog“ kopiranja. Njegova umetnost je realistička u smislu da nam daje uvid u materijalne, istorijske procese.
Ovim postaje jasna konkretna politička moć ili „funkcija“, društvena uloga savremene umetnosti, pogotovu unutar aktuelnih tzv. tranzicijskih društava. Oficijelna, liberalna javna sfera tranzicijske države jeste zavisna od ekonomsko-političkog sistema moći, odnosno ratom obezbeđene preraspodele društvenog bogatstva. Time se objašnjava zbog čega nije moguće govoriti o ratu unutar javnog prostora tranzicijskih društava – zato što je rat konstitutivni element njihove klasne strukture.
Miladinović prepoznaje da se javna sfera i kapitalistička država konstituišu u jednom te istom činu – ratu. Umetnost kao oblik javnog govora, a opet zahvaljujući svojoj relativnoj autonomiji, artikuliše prostor koji je u strukturalnoj vezi sa javnom sferom, ali opet njoj ne pripada u potpunosti već pre ukazuje na mehanizme njenog funkcionisanja; pozivajući se na termin Aleksandra Klugea, ovaj prostor možemo nazvati kontrajavnom sferom. Pod ovim pojmom se podrazumeva delovanje koje počiva na formiranju novih oblika zajedništva, novih oblika društvenosti koji izlaze iz sfere dopuštenog i depolitizovanog i funkcionišu kontra kapitalističke javne sfere sa namerom da ukažu na njenu zloupotrebu od strane elita.
Odnosno, rečima Vladimira Miladinovića u jednom od pratećih stejtmenta – razumevanje prošlosti je neophodno za stvaranje društvenih odnosa u sadašnjosti.
(Delovi teksta preuzeti iz kataloga izložbe
„Rendered History“, uz odobrenje izdavača forumZFD Beograd)
