Seansa sa Čarlsom

Poslednjih godina srpski se pisci (i njihovi urednici) rado igraju društvenih igara u vidu pisanja na zadatu temu: đa krimić, đa horor, đa erotika, đa sportska priča; pa „Tito & ja“, pa hiperstvarnosna „jekseraška“ proza iz prigradskih bljuvaonica i sve tako redom. Skupi se tako tuce-dva jošte aktivnih i džilitavih primeraka savremenog spisateljstva ovdašnjeg i navale na Zadatu Temu, pa od toga na koncu konaca nastane zbornik tekstova/priča, ne bi li se videlo ko se kako nosio s Gradivom. Pre ili kasnije, na red su kao inspiracija za „domaći zadatak“ morali doći i sami pisci, za sada samo belosvetski: tako su nastali „Projekat Singer“ i onaj posvećen Kortasaru, a sada je pred publikom i „Projekat Bukovski“, kojim je trinaestoro srpskih pisaca organizovalo literarno-spiritističku seansu, prizivajući duh starog, dobrog Henka iliti Čarlsa Bukovskog.

Sama ideja da se pisci ovako (s)igraju, isprobavaju i odmeravaju u pojedinim žanrovima, temama ili pak kolektivnim omažima bitnim činiocima njihove intimne lektire, veoma mi je bliska i potencijalno krajnje interesantna za čitalački „projekat“: i kad je najgore izvedena, od nje nema štete; ako rezultira i nekim dobrim književnim tekstovima koji bez ovakvog „izazova“ kanda ne bi nastali, puna šaka brade. A to što je kvalitet priloga u ovim knjigama obično vrlo neujednačen, bože moj, to je teško izbeći: em nisu svi pisci podjednakog dara, em nema svako svoj dan, em ne leži svakome da piše „po zadatku“ ili da se, kreativne igre radi, „prerušava“, a da ipak ostane svoj. Ovo poslednje je, uostalom, daleko najteže, baš kao što je i daleko najproduktivnije. To dobro zna svaki muzičar: nije lako napraviti „obradu“ koja nije ni podražavanje originala ni (ne)svesno sprdanje s njim, nego istinski trijumf Kreacije postavljene na temeljima nečega već dobro poznatog, obljubljenog i otuda „kanonizovanog“.

„Projekat Bukovski“ pati, manje-više, od svih vrlina i mana svojih prethodnika: to će reći da u ovoj knjizi, avaj, ne manjka ni baba ni žaba – kao ni onih veseljaka koji navedene entitete postojano mešaju – ali da je to ipak ne čini pogodnom za zaobilaženje. Poređane nedosledno izvedenim azbučnim redom prezimena svojih autora, ovaj „baksuzni“ broj bukovskijanskih, bukovskoidnih, bukovskoloških, bukovskomanskih i tome sličnih proz(ic)a zgodna je informacija o tome šta (ni)su neki od reprezentativnih naših pripovedača mlađe i srednje generacije naučili od Čarlsa B., čoveka koji među ovdašnjom književnom publikom, pa i delom spisateljstva, uživa teško objašnjiv kultni status kakav ima valjda još samo Džoni B. Štulić, samostalni prevodilac sa mrtvih jezika iz Holandije. Enivej, krenimo na preskok, pa u cik-cak, pa koekude: knjigu otvara priča Ljubice Arsić „Prelep si“, jedan od onih karakterističnih, visoko kultivisanih arsićevskih „komada“ eterično-erotičnog proznog tkanja, sa samo jednom ugrađenom greškom: priča je više nego vrlo solidna, ama je teško naći kakve bi, on earth, mogla imati veze sa poetikom, stilom, svetonazorom ili bilo-čime-drugim Čarlsa Bukovskog?! Nasuprot „otvornoj“ priči, knjigu zatvara postignuće Zorana Magičnog Ćirića „Naručeni život“, kojem je po svemu mesto u ovakvoj kolekciji: površinski cinična, dubinski očajnička, upečatljiva rasprava o razvodu iliti naprosto o trošnosti svake ljubavi osim jedne (pogodite koje!), pisana na tragu najboljih komada iz „Starinske stvari“ i nekih prethodnih zbirki pisca Nišvila. Marko Vidojković je u „Kutini“ prezentovao sočno parče pank–realizma kroz čudesnu hroniku noći u jednom zadimljenom klubu u hrvatskom gradiću, gde grupa BG pankera (bez Dražine slike, ali sa komadeškom prošvercovanih Lakih Droga) dolazi da svira, i da se usput susretne s jednom od onih, kretenskom Istorijom nametnutih slika tobožnjeg Drugog, koje je zapravo tako razgaljujuće Isto. Vladimir Lazarević ispisuje iznenađujuće dobru priču „Šampion“, isečak-medaljončić iz Svakodnevnog Urbanog Horora, koji pred kraj pomalo kvari suvišnim, nepotrebno trivijalizujućim imenovanjem važnog „pasivnog“ protagoniste u priči, onoga koji na naratora sve vreme brunda sa TV-predikaonice, a koji je inače prepoznatljiv svakome ko nije prespavao poslednje dve decenije „na ovim prostorima“. Srđan Papić vrlo lepo vozi u „Vožnji“, pred kraj se malo ušeprtljava, ali verujem da se stari Kinaski ne bi mrštio na ovu njegovu priču o trajno nedogođenoj ljubavi onoj koja je najlepša dok „od sebe samo nagoveštaj da“… Srđan Protić odvažno ide ravno do dna, zaranjajući u sve one splačine jedne Odviše Muške Mitologije – kakva se, s pravom ili ne, bar u „pučkoj“ recepciji često poistovećuje s Bukovskim – da bi zapravo vešto, razorno i duhovito dekonstruisao celu tu maćo priču, iza koje proviruje/podriguje tek puko, neosvešćeno nasilje, kao supstitut jedne posvemašnje životne Nemoći. Vasa Pavković prilaže priču s jakim priokusom (fingirane?) dokumentarnosti, vrlo intrigantnu studijicu ljudske niskosti kakva savršeno „pliva“ u stanovitim, nama dobro poznatim društvenim poretcima – mada je veza svega toga sa Čarlsom B. ipak odviše posredna. Đorđe Pisarev i T. H. Raič, naprotiv, najdoslednije se „drže predloška“ i ispisuju priče – u Pisarevljevom se slučaju može govoriti i o oniričkom narativnom ogledu – kao stilske vežbe iz bukovskovštine, pokazujući da se na tom terenu mogu suvereno kretati, ali nikako bez blaženog ironijskog odmaka koji ukazuje na samosvesnu gostujuću prirodu njihovog „henkizovanog“ rukopisa. Vule Žurić mangupski dovodi čak tri lažna Čarlsa B. među grotesknu družinu Ovih, Onih i Onih Trećih srpskih pisaca, ne bi li se kroz trio „lažnjaka“ u svojstvu medijuma poigrao s napornim paraknjiževno-političkim folklorom ovdašnjeg „književnog života“. Pesnik, a odnedavno i romanopisac Zvonko Karanović ubedljivom monološkom minijaturom „Ko je ubio Loru Palmer“ naznačuje da se na njega mora ubuduće računati i kao na pripovedača. Raša Kominac ispisuje jedan od njemu svojstvenih gorkih prizora velegradskog noir-intimizma, baš kao i Miroslav Karaulac, heroj otpora žutim soliterskim mravima…

I to je to. Ništa odveć mudro, šarolika zbirčica za prohladno poznojesenje popodne, ali i nova karika svake hvale vrednog lanca književnih igara: a svako takvo igrivo mreškanje pomaže da se razmrda nataložena žabokrečina.