Onomad je jedan raspevani primenjeni sarajevski filozof tvrdio da „život je maskenbal“, jerbo se pod tuđom maskom ionako „lakše živi“, što je univerzalno mimikrijsko iskustvo poznato svakome ko je bar omirisao jugosocijalizam; u svom debitantskom romanu, mlada sarajevska autorka Ajla Terzić zastupa ponešto revizionističku tezu, primereniju neokapitalističkoj epohi: život je – bar ovaj tranzicioni, jelte – nekako više nalik lutriji i sličnim „igrama na sreću“. U kojima obično jedan dobija pare (posle se uglavnom ispostavi da ne zna šta bi s njima), a svi ostali samo novu turu nade…
Sasvim ozbiljno govoreći, Lutrija je, već i na tematskom nivou, jedan od ledolomaca u prozi kompozitnog nam BHSCG jezika. „Predratno“ vreme tu je tek titrava detinja uspomena, pomalo već nestvarna; ratne devedesete potisnuta su trauma, i izvorno, uostalom, doživljena više iz „neodrasle“, golotinji Užasa ne tako izravno izložene perspektive. Dakle, svaka je vrsta gorkog taloga (multi)generacijskog istorijskog iskustva, uključivši i „plemensku“ podeljenost bosanskohercegovačkog društva, doduše, pozadinski prisutna, malo u romanesknom tekstu, malo više između njegovih redova, ali Lutrija je zapravo i u bitnome nešto sasvim drugo: to je roman dominantno „postistorijskog“ štiha, u tom smislu da je duboko usidren u pomalo već poodmakli XXI vek u središtu „zapadnog Balkana“, kojim – kao i ostatkom sveta – drma „mladi“ kapitalizam, u svojoj globalno-hladnoj koliko i lokalno-jaransko-folklornoj varijanti, neminovno praćen svim drugim nuspojavama postratne i postkomunističke identitetske histerije (od lovarno-razmetljive do novoverničke). Dakle, ako toj i takvoj Lutriji treba tražiti tematsko-senzibilitetske srodnike, to će (bez obzira na to što se radnja dešava na strmim bosanskim sokacima, a ne među aseptičnim severnoameričkim oblakoderima nastanjenim likovima sa belim košuljama i tamnim kravatama, bez sakoa) pre biti jedan Daglas Kopland nego, šta znam, Josip Mlakić, ako razumete šta želim reći…
Zana, protagonistkinja Lutrije, tipična je blizu-ili-oko-tridesete obrazovana urbana profesionalka, mada nije baš jasno koje to profesije: nekada „davno“ edukovana za nešto konkretno, ali s tim da to konkretno izgleda više nikome u Novom Društvu nije potrebno, ona je, naime, ugovorno, privremeno, od posla do posla angažovani copywriter, što je na nekakav osvežavajuće „arhaični“ slovenski pojmovnik možda najbolje prevesti kao „smišljač reklamnih slogana“, dakle, jedan od karakterističnih skojevaca tranzicije i ciničnih prodavaca reklamokratske magle. Uostalom, ima li u civilizaciji brendova ikakvog drugog razgovetnog i isplativog posla doli marketinga i PR-a?
Zanu njen nevoljeni poluidiotski posao koji plaća račune, zapravo, neka vrsta potmule egzistencijalne neostvarenosti (što je možda neka vrsta sindroma nedostajućeg uda koji neke buduće generacije više neće ni osećati, jer će mogućnost bilo kakvog drugačijeg života prekriti zaborav?) čini umereno nesrećnom, ali nota bene, s naglaskom na „umereno“: postistorijski pakao u kojem živimo relativno je udoban – čak i u ovoj siromašnoj i zapuštenoj potkontinentalnoj vukojebini – i intiman na način lepo razgaženih cipela koje se, već srasle s nogama, blaženo dugo i sporo raspadaju. Zato se Zana, mada naizgled sušta japijevska suprotnost svakoj oblomovštini, zapravo oblomovljevski ne pomera iz sopstvenog egzistencijalnog kućno-gradskog pritvora; čak ni dobijanje američke „zelene karte“ (eto žuđenog binga na lutriji, koji Zani zapravo dolazi posve slučajno!) neće je pomeriti iz ležišta: „I naravno da je znala da nikada neće otići na Newfoundland. Zato što je, hm… ipak možda prehladno i predaleko, a i zato što je isuviše lijena za to. Lakše je sjesti pred TV i upaliti Discovery i prepustiti se velikoj iluziji. Također, bila je svjesna toga da nema ni previše motiva za emigraciju. A ovako, nit je dovoljno loše da to presiječe, nit je toliko dobro da to ne vrijedi napuštati.“
Zatečena u cikličnom lutanju po tom poluperiferijskom protokapitalističkom limbu, okružena poluprijateljima, polupoznanicima i poluljubavnicima koji poluflegmatično poluproživljavaju slične poluegzistencije u očekivanju Nečega – nekog, hm, metafizičkog tramvaja – što valjda više nikada neće doći jer je ta linija naprosto ukinuta, Zana je idealan rezoner, i autorka čini dobro kad god pušta svoju junakinju da živi i misli iz sopstvene pameti; tome imamo zahvaliti činjenicu da je Lutrija jedan od bez sumnje najlucidnijih portreta „godina nultih“ na ovim prostorima, godina koje su u naše živote donele jednu posve novu dominantnu paradigmu, s kojom još ni novinski komentatori ne znaju tačno šta bi, a kamoli naši vrli Književnici… Ponegde, doduše, recimo u „pamfletistički“ sarkastičnom razračunavanju sa paraumetničkom (a bogme i aktivističkom) folirantskom bagažom kakva se već poslovično roji po književnim, medijskim ili likovnjačkim krugovima, kao da autorka teži da nestrpljivo preotme mikrofon svojoj junakinji, što je svakako višak i balast, bez obzira na tačnost samih opservacija… Srećom, malo ga je.
Nije, dakle, da se tu nije moglo još ponešto „upeglati“, no Lutrija je vrlo, vrlo intrigantan i pažnje vredan debi jedne talentovane, pismene i pametne (nemojte misliti da se bilo šta od ovoga podrazumeva; pa, gde vi živite?!) spisateljice od koje je, slutim, tek svakog vraga za očekivati.
