Osamdesetih godina prošlog veka znalo se desiti da se, obično petkom ili subotom uveče, huligani iz okolnih mahala u velikim grupama sjure u centar Sarajeva.
Podigli bi propisnu buku, polupali bi poneki kiosk, nekome bi napravili džuboks na leđima. A onda bi se vratili u svoje mahale, ostavivši grad u neredu.
Nadležni organi bi narednog jutra nered počistili i život bi nastavio da teče ustaljenim tokom.
Reklo bi se, ništa posebno. Huliganski ispad sličan bilo kom huliganskom ispadu u bilo kom drugom gradu.
Znalo se desiti i da poneki sarajevski klinac, prilikom izleta na okolne planine, dobije batine od lokalnih klinaca.
Opet ništa posebno. I ništa specifično.
Ali, samo na prvi pogled.
Jer mahalski pohodi na centar grada, sarajevske Srbe, a možda i Hrvate, nisu mogli da ne podsete na prizore iz Andrićevih knjiga, kada, u smutnim vremenima, bašibozuk i fukara preuzmu vlast i kada su ugroženi pristojni ljudi sve tri vere, ali su hrišćani ugroženi više nego muslimani, a pravoslavci su, po pravilu, najugroženiji.
Kao što batine dobijene na izletu sarajevske Muslimane, a možda i Hrvate, nisu mogle da ne podsete na priče iz starih vremena o hajducima koji presreću turske karavane i sjeku Turke na buljuke.
Činjenica da su batine od mahalskih Muslimana dobijali i gradski muslimanski klinci, a da su Srbi sa okolnih planina znali da naprave džuboks na leđima i pokojem sarajevskom Srbinu, nije mogla mnogo da promeni na stvari.
Istina, upravo takvi primeri su glasno isticani, kako bi se naglasilo da u bosanskoj multietničkoj idili nacionalna pripadnost nije bitna i kako su čak i siledžije istinski multikulturalci.
Ali, jedno je ono što se glasno govori, a drugo ono što ostaje prećutano.
A kada je prestalo da se ćuti, sarajevski Muslimani su počeli glasno da protestuju protiv primitivizma seljaka sa brda, dok su sarajevski Srbi počeli da sa sve većim strahom bacaju pogled na okolne mahale.
Bilo je potrebno samo da se seljaci sa brda i fukara iz mahala naoružaju, pa da istorijska literatura postane stvarnost.
Srbi su sa brda pucali po gradu. I maltretirali i ubijali Muslimane koji im padnu u šake. Muslimani su iz grada pucali na Srbe. I maltretirali i ubijali sarajevske Srbe koji su u gradu ostali.
Činjenica da se ni srpski ni muslimanski vojnici nisu obazirali na sunarodnike koje ugrožavaju pucajući na neprijateljsku stranu, kao ni da siledžijama na obe strane nije bilo strano da uz inoverne u postupak uzmu i svoje, teško da govori u prilog suštinskog multikulturalizma.
U tom ratu, Srbi su imali više oružja. Muslimani su imali ograničenu vojnu i neograničenu verbalnu podršku Zapada. U verbalnu podršku je spadao i atest na multikulturalizam: muslimanska nacionalna stranka paradoksalno je proglašena borcem za očuvanje nepostojećeg multietničkog raja, nasuprot drugim dvema nacionalnim strankama, a posebno srpskoj, koje nepostojeću idilu razaraju.
Za simbol te idile je odabrano upravo Sarajevo. Koje je, nakon potpisivanja mira, pripalo Muslimanima. Koji su u međuvremenu promenili nacionalno ime u Bošnjaci. A simbol multietničke idile postao je gotovo jednonacionalan grad. Što pobornicima mantre o multietničnosti ne smeta da je ponavljaju. Jer atest na multietničnost je deo ratne pomoći dobijene sa Zapada. A mir je, zar ne, nastavak rata drugim sredstvima. A u ratu se oružja koje ima niko pametan ne odriče. Ukoliko činjenice ne odgovaraju mantri, tim gore po njih.
Tako stvari stoje sa Sarajevom. A gde sam tu ja?
Ljubitelji multietničke mantre verovatno će reći da sam upravo u redovima koje sam prethodno ispisao. Jer oni, reći će, govore o meni a ne o Sarajevu. I delimično će biti u pravu. Ti redovi zaista govore ponešto o meni, kao što svaki spis govori ponešto o svom autoru. Ali, moraće dobro da se potrude da dokažu kako ono što sam rekao o Sarajevu nije istina. I teško da će im se trud isplatiti.
Sledi famozno pitanje koje mi je prethodnih meseci bezbroj puta postavljeno:
Da li idem u Sarajevo?
Ne idem.
A zašto ne idem?
Zato što, ako nisam učestvovao u oružanom ratu, neću ni u produžetku mirnim sredstvima. Ne očekujem od Sarajeva da bude multikulturalna sredina, kada već to nisu ni ostale sredine na području nekadašnje Socijalističke Republike Bosne i Hercegovine. Ali nemam nerava da slušam kako jeste ono što nije. To nije razgovor. To je balkanska diplomatija.
A odakle mi ideja da bi u Sarajevu, uz spomenik žrtvama granatiranja, trebalo da bude podignut i spomenik žrtvama unutrašnjeg terora?
Odatle što sve žrtve zaslužuju spomenik.
A šta mislim, zašto takav spomenik nije podignut?
Zato što bi njegovo postojanje dovelo u pitanje mantru o herojskom, multietničkom otporu agresiji. Jer kako otpor može biti herojski kada branioci maltretiraju i ubijaju civile? I kako može biti multietničan kada se civili koji će biti maltretirani i ubijani biraju po nacionalnom osnovu?
A da li je moguće da nemam da kažem o Sarajevu ništa lepše od onoga što sam rekao?
Imam, ali neću. Ne želim da ružnim kontekstom skrnavim lepe uspomene.
autor je književnik, rođen u Sarajevu 1972, živi u Beogradu, pisac nagrađivanog romana Top je bio vreo
