Vladimir Vulević u romanu „Mali Murat“ priča o lečenju od alkoholizma u prvom licu. I zato mu čitalac veruje
Da Lav Tolstoj nije napisao prvu rečenicu „Ane Karenjine“ onakvu kakvu je napisao i da teoretičari književnosti u njoj nisu prepoznali primer za ugled, moguće je da se njegovi sledbenici ne bi trudili da početkom privuku pažnju čitaoca i vežu ga za sve što sledi iza te prve rečenice do poslednje tačke.
O ovome razmišljate dok čitate rečenicu kojom je Vladimir Vulević počeo svoj debitantski roman „Mali Murat“. Na zadnjoj korici knjige (izdavač „Kontrast izdavaštvo“) piše da vas prva rečenica ošamari, i to je tačno. Baci vas bez ikakve pripreme, najave ili bilo kakvog konteksta u udarac. Gordana, glavni ženski lik kolenom udari Malog Murata, glavni muški lik u prepone, a vas zaboli. I onda nastavite da čitate da vidite šta će dalje da bude.
Scene u Zavodu
Naravno da neću da spojlujem, reći ću samo da je ovo knjiga o lečenju zavisnosti od alkohola i da deluje autentično. Ograđujem se da nikad nisam kročila ni u jednu instituciju koja se bavi takvim vrstom lečenja, ali sam slušala o tome i gledala na filmu.
Scene u Zavodu za odvikavanje su linije koja povezuje, odnosno u koju utiću razne druge linije iz života Malog Murata, a one dalje otvaraju nove svetove i o njemu i o ostalima oko njega. Ti svetovi su često uvijeni u nostalgiju/setu zato što o njima čitaocu priča glavni junak koji je zatvoren u tom Zavodu, kao milo i drago sećanje.
E da: roman je napisan u prvom licu, što čitaocu dozvoljava da pisca smatra glavnim junakom, a piscu znatno olakšava posao po pitanju doživljaja uverljivosti. Jer, kao što svi znamo, više se veruje priči ispričanoj direktno u prvom licu nego u nekom trećem ili bilo kom bezličnom licu.
Zatvoreni i slobodni
To je naročito važno u scenama kad oni koji su zatvoreni, izađu među slobodne ljude i krenu da im se dešavaju stvari zbog kojih su se propili. To može da se ispriča samo u prvom licu. Samo tako ne mora da se ubeđuje čitalac koliko je neopisivo strašno kad otkriješ da u tvom svetu nema zdravog mesta. I kad otkriješ da nisi ti, koji si na lečenju u Zavodu, pogrešan, nego oni koji su u spoljnjem svetu. Ali da to nikad nikom ne možeš da dokažeš.
U jednom intervjuu Vladimir Vulović je rekao da su svi likovi romana izmišljeni. Deluju da nisu, da ih je kopipejstovao iz stvarnosti, toliko su živi i plastični.
I inače, ceo roman je stvaran. U pismu kojim je „Kontast izdavaštvo“ medijima predstavilo ovo svoje izdanje, napomenuto je da je Vulević završio studije filma na HFBK u Hamburgu (pored Srpske književnosti i jezika na Filološkom u Beogradu) i da je režirao nekoliko kratkometražnih igranih filmova, pa se to iskustvo oseća u romanu.
Kako god. Na kraju je najbitnije da je Vulevićev „Mali Murat“ otrežnjujući. I da te lupi po čelu onako kako je i najavljeno prvom rečenicom.
Umetnički direktor Martovskog festivala Dejan Dabić podneo je ostavku. Razlog: Odbor namerava da usvoji program u njegovom odsustvu, a tu su i nesuglasice o filmovima koji kritički opisuju našu stvarnost
Ministarstvo kulture i Gradski sekretarijat odvojili su nula dinara za glumačke nagrade čiji su osnivači Udruženje filmskih i Udruženje dramskih glumaca, a Narodno pozorište kao da je zaboravilo na svoje tri nagrade
Nagrada „Pavle Vuisić“ za životno delo dodeljena je Tanji Bošković. Istovremeno, Ministarstvo kulture nije odobrilo novac Udruženju filmskih glumaca Srbije za tu nagradu
Na crvenom tepihu ispred Narodnog pozorišta uoči otvaranja 32. Sarajevo film festivala viđene su brojne slavne ličnosti iz sveta filma iz celog regiona, predsednik Crne Gore Jakov Milatović a u masi na ulici vijorilo se i desetak zastava Palestine
S obzirom na uslove u kojima živi, može se reći da je učešće 23 filma na Sarajevskom festivalu veliki uspeh ovdašnje kinematografije
Ako se studentski pokret bude više bavio „bezbednosnim procenama“ nego pravom predizbornom kampanjom, izgubiće ono što ga je krasilo na početku i što je uzdrmalo naprednjačku Srbiju – osećanje nade koja postoji i koja je stvarna
Naš veliki glumac Svetozar Cvetković je u intervjuu za „Vreme“ rekao ono što se u našoj čaršiji ne kaže – da je bolje da ima Bitefa, Festa i drugih festivala nego da ih nema. To se mnogima neće svideti jer se vode logikom „što gore to bolje“
Desničarske partije nikako da podrže studentski pokret, uprkos kosovskom zavetu studenata i svoj onoj ikonografiji po principu „Kosovo je srce Srbije“. Jer desničarsko poimanje sveta je partikularno, a studenti čvrsto stoje na univerzalnosti republikanskog tla
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
