Festival
Rediteljki Hodi Taheri nije dozvoljen ulazak u Srbiju
Iranska rediteljka Hodi Taheri neće doći u Beograd da predstavi svoj film „Majka je rođena grešnica“ zato što joj nije dozvoljen ulazak u Srbiju
Neće biti da je uspeh filma Air tek reakcija na zbilja iritantnu infantilizaciju savremenog američkog filma višeg ili visokog produkcionog kalibra, baš kao što pojašnjenje tog uspeha ne može da se posmatra isključivo u svetlu jednostavne posledice pojave kvalitetnog i znalački upakovanog i plasiranog filma
Više od pola godine unazad, vrlo često, zapravo sve češće, pa još i jezikom konkretnih brojki i anketarskih procenata, u američkim medijima ukazuje se na sve akutniji i sve očigledniji problem koji, osim sve detaljnije anamneze, ima i prigodnu sintagmu sročenu u samo dve reči – superhero fatigue (sve akutniji zamor od superherojskih sadržaja, pri čemu se ovde konkretno misli na film/filmsku ponudu). I to nije sve – ankete ukazuju da zamor sve dublje korenje pušta čak i među poklonicama upravo takvih sadržaja, što će se neminovno odraziti (i to u baš bliskoj budućnosti) i na bioskopske rezultate predstojećih novih naslova tog soja (zapravo, nastavak hita Šazam već jeste potklizao na kino-blagajnama, što je dodatno ubrzalo njegov put ka strimig/VOD platformama i ostalim alternativnijim vidovima prikazivačkog života filmova). A da je tako, ukazuju i vesti koje pristižu sa drugih strana; naime, kao dovoljno ilustrativan vesnik promene raspoloženja kod posetilaca bioskopa imamo primetan uspeh nove filmske režije holivudskog glumačkog superstara Bena Afleka, koji je pred publiku (u ovom trenutku, ponajpre onu bioskopsku) izneo (para)sportsku retro dramu naslovljenu kratko Air, a koja zapravo u srži zapleta ima istorijat nastanka čuvene najki patike, “nadahnute” legendarnim Majklom Džordanom. Ali ni to nije sve – Air je vrlo dobar, pa još i zabavan film, koji samo par koraka deli od onog zabata u kojem u kolektivnom pamćenju, aktuelnom i budućem, obitavaju odlični filmovi, tako da se sa dovoljno sigurnosti može ustvrditi da se zrelije gledateljstvo vraća u bioskope u primetnom broju, i da to za posledicu ima uspeh jedne tek zbilja blago komične drame, zasnovane na stvarnim događajima i stvarnim akterima, koja se suštinski bavi upravo razvojnim putem jedne sportske patike i ideje koja je dovela do njenog nastanka i spasa za firmu u tada evidentnim poslovnim i finansijskim problemima.
Čuda su, dakle, i u univerzumu bioskopske distribucije moguća – posrću i izneveravaju sigurni favoriti, a dovoljno dobro prolaze na prvi pogled i pomalo bizarno tematski ustrojene drame, koje su, da naglasimo i to, prvobitno bile planirane za striming, tako da će konkretno filmu Air (kod nas zdravorazumski ostavljenom bez prevoda naslova) sva zarada tokom kino-distribucije predstavljati čist ćar za finansijere i producente. Ljudi su, a istrajni posetioci su ponajpre ljudska bića, reaktivna stvorenja, ali neće biti da je uspeh filma Air tek reakcija na zbilja iritantnu infantilizaciju savremenog američkog filma višeg ili visokog produkcionog kalibra, baš kao što pojašnjenje tog uspeha ne može da se posmatra isključivo u svetlu jednostavne posledice pojave kvalitetnog i znalački upakovanog i plasiranog filma (pa još i sa sijaset dragih i dobro znanih glumačkih lica) možda u pravom trenutku. Air jeste povest o istrajnosti i trudu kao protouslovima svakog na javi snevanog sna o opipljivom uspehu, to jeste i priča o genezi voljenog tipa sportske patike, koja, eto, odoleva decenijama i koja je dosta brzo svoju ikoničnu poziciju izborila i van košarkaških tribina, ali ovaj Aflekov film, što je daleko važnije ne samo za analizu, već i kada se naglasak stavlja na prijem ovog ostvarenja kod šire i brojnije publike, u tom svom pakovanju vešto sročenog i u delo sprovedenog filma donosi pregršt dodatnih aspekata kroz koje se može posmatrati i vagati njegova tematska i idejna arhitektonika.
Iranska rediteljka Hodi Taheri neće doći u Beograd da predstavi svoj film „Majka je rođena grešnica“ zato što joj nije dozvoljen ulazak u Srbiju
Pavle Jerinić je na sceni Narodnog pozorišta u Beogradu pročitao apel UDUS-a da se oslobode uhapšeni u Novom Sadu, što je upravnik ovog pozorišta, Svetislav Goncić osudio, zaboravljajući da je to tradicija koju je započeo još Voja Brajović u vreme Miloševića
“I tada i sada, kao da pratimo jedni druge. Utoliko je moje pominjanje (pa čak i da je izmišljanje) ‘jugoslovenskog sna’ najkraća, ali prilično tačna definicija ostvarivosti duhovnog stanja pojedinca i nacije tog vremena”
Svetislav Basara: Minority Report (podcast)
Dereta, Beograd, 2024.
U predstavi nije sasvim jasno kakva je veza između položaja poslušnog kulturnog radnika onda i položaja poslušnog kulturnog radnika danas. U romanu je minuciozno analiziran odnos između brutalnog staljinističkog sistema i onih koji pristaju da mu služe svojim intelektualnim radom. U predstavi se ova dimenzija romana izgubila
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve