Ne bežeći od bluza već ga šireći i obogaćujući srodnim muzičkim izrazima, Katarina Pejak je kreativno na liniji koja se pruža od Nine Simon ka Nori Džouns, sada već kao kantautorka koja s lakoćom barata korenitim stilovima popularne muzike
Iako je najava nosila oznaku „mts dvorana – central hall“, nastup Katarine Pejak smešten je u nekadašnji „Gradski podrum“, legendarno poprište prvih „električarskih“ igranki u Beogradu (VISovi, Siluete…) sredinom ‘60ih godina prošlog veka. S ulazom na boku ogromne zgrade Doma sindikata, decenijama je taj prostor služio za trgovinu, skladištenje, ili nije služio ničemu, a sad je bez ikakve pompe vraćen – nadam se – živoj muzici. Pristojno obnovljen, s ubačenim stolicama i dovoljno mesta za stajanje može da primi nekoliko stotina ljudi pa bi (uz rad šanka) dobrodošao za klupske svirke na maloj, niskoj bini.
Rođena 1990. Katarina je čedo beogradske bluz-scene (Vreme, 1046, „Deca evolucije“), a njen profesionalni razvoj i međunarodnu karijeru uživo proveravamo kroz redovne, nažalost ne česte nastupe pri posetama postojbini; obično je to bivalo u klubovima sa stalnom mlađom publikom (Vreme, 1312), ovog puta ponovo je osvojila i znatno stariju (ulaznice 2700d, popust za studente).
Naravno, diskografski uspon je šire dostupan: odličan debitantski CD “Perfume & Luck” (2010.) nosio je sveža tumačenja raznolikih standarda i manji deo Katarininih pesama; drugi, “First Hand Stories” (2012.) povećao je udeo njenog autorstva i učvrstio pratnju iskusnih domaćih bluzera; treći, takođe za ovdašnjeg specijalizovanog izdavača “Blues Time” je mini-album uživo “Old, New, Borrowed & Blues” (2016.).
U međuvremenu, g-đica Pejak se kvalifikovala i za stipendiju na vodećoj, takozvanoj Berkli džez-akademiji (Berklee College of Music) u Bostonu, SAD, i 2014. diplomirala komponovanje (preciznije: songwriting) i produkciju.
Ne samo zbog preseljenja u Nešvil – prestonicu kantri-muzike – u novijim radovima primetni su uticaji ovde najrađe prepoznavani kroz stilsku vežbu zvanu Amerikana.
Izdavač i bend
Nezaobilazno uporište Katarinine karijere postao je cenjeni izdavač Ruf Records (Nemačka), gde je „pod istim krovom“ sa brojnim značajnim izvođačima modernog bluza; CD “Roads That Cross” (2019.) dobio je odlične kritike i potpuno je afirmisao i kao autorku; te i 2024. godine učestvovala je na velikim evropskim turnejama “Ruf’s Blues Caravan”.
Preselivši se u Francusku, napravila je svoj kvartet s tamošnjim mladim, školovanim muzičarima: Žoan Barer (Johan Barrer) je bubnjar, Silvan Didu (Sylvain Didu) kontrabasista, a Boris Rozenfeld (Rosenfeld) gitarista, da navedemo samo njihove osnovne uloge. Taj kvartet je i okosnica Katarininog aktuelnog, opet odličnog albuma “Pearls On A String” (2024, Ruf Records), čije smo live predstavljanje evo dočekali i u Beogradu.
Pevačica za klavirom
Početne probleme ozvučenja Kat je premostila duhovito i opušteno, kao prava beogradska devojka na svom terenu, i povela kroz mešavinu starijih (“The Practice”) i novijih numera. Među potonjim se svakako izdvajaju “Jeremy’s Boat” i vožnja “It Only Takes A Song”, za ovu priliku “Woman” prepevana u “Žena”, te “Slow/Slav Explosion” s igrom reči ne samo u naslovu. Njene pesme, još od tinejdžerskih dana su na engleskom, dostigavši kvalitete kojih se na svom izdanju ne bi postidela nijedna ženska zvezda, od T.Swift naniže. Sada je tu i pop-privlačnost, kao što svedoči “Excuses”, spremna za top-liste.
S diskretnim pratećim vokalima svojih svirača, Katarina peva čisto i elegantno, engleskim koji ne odaje poreklo, a klasičarska tehnika omogućuje joj da na akustičnom klaviru (da, velikom, u ovom malom prostoru) bez napora preleće s bugi-vugija ili honki-tonka na bluzerske pasaže i džezerske vezove. Mlade dame koje tako izgledaju obično u video-spotovima samo pridržavaju instrumente, ako i to dobiju, no K. Pejak je vešta i na orguljama, a električni klavir joj je često „radno mesto“. I ove večeri korisitila ga je za nekoliko tačaka među kojima je najprijatnije iznenađenje takoreći soul-tumačenje “Money” Pink Floyd, tkivo razvijeno oko jedne od klasičnih rokerskih bas-linija.
Najbolje što imamo
Boris Rozenfeld je u prvom delu znalački svirao pedal-stil gitaru, kasnije se prebacivši na „običnu“ električnu s kojom je još bolji. Kao gošću i svoju „vokalnu sestru“ Katarina je pozvala Anu Protulipac (poznatiju kao basistkinju, ponekad i pevačicu nekoliko beogradskih džez/bluz postava, ali i Irie FM), njihovi bliski dueti odali su uticaje kantrija možda i jače no dok je Kat bila s one strane Atlantika. A tek kad je za pedal-stil seo Mirko Tomić (ex Canyon Band, Šabac), specijalista za tu spravu retku van kantri-zvuka; u tandemu s Rozenfeldom, spremni i za Guitar Art Festivalu.
Čuli smo i neke još neobjavljene pesme, a dvočasovni program kraju je privela jedna od nov(ij)ih balada, “It’s Too Late” i obrada “Ophelia” The Band. Zasluženi bis činili su Prajnova (John Prine) često ženski interpretirana “Angel From Montgomery”, i opet s Tomićem, rasvirana “In The Morning” Nore Džouns.
Kao i nešto pre nje gitaristkinja/pevačica Ana Popović, takođe otisnuta iz Beograda, Katarina Pejak je ono najbolje što imamo ne samo u svetu bluza, nego i uopšte u popularnoj muzici normalnog sveta (dakle, van Srbije). Najmanje što zaslužuju su njima posvećene večeri na Beogradskom džez festivalu.
„Lavirint devedesetih“ je naziv izložbe koja je stalna, pa je prostor u centru Beograda gde je postavljena već nazvan "Muzej devedesetih". Njeni autori pozivaju na preispitivanje: da li smo još uvek zarobljeni u deceniji koja je promenila tokove života miliona ljudi na ovim prostorima
U vreme kad država od kulture oduzima i ono malo novca koje joj je dodelila, ministar Nikola Selaković najavljuje osnivanje Festivala patriotske pesme
„Duboko je cinično gledati filmove o ljubavi i braku dok Izrael intenzivno sprovodi genocid nad palestinskim stanovništvom“, piše u apelu kojim je traženo da se otkažu Dani izraelskog filma
Industrijsko nasleđe je upitno u vremenu očigledne ugroženosti već zaštićenih i daleko poznatijih kulturnih i istorijskih objekata, kaže Dobrivoje Lale Erić učesnik regionalnog projekta koji promoviše vrednosti kulturnog, naučnog i industrijskog nasleđa
Posle trogodišnje pauze „Arhipelag“ opet organizuje Beogradski festival evropske književnosti i, u ovo vreme besparice po kulturu, pita - da li su kultura i književnost subverzivne
Zakleo se Vučić u vlast i u med da će u Kosjeriću da zavede red, mogla bi da glasi pesmica o apsurdno brutalnoj funkcionerskoj kampanji koja se vodi u ovoj malenoj opštini
Izgleda da je predsednik Srbije momački nagazio na žulj Putinu. Zašto? Zato što mu Zapad možda i može pomoći u pokušaju da izađe na kraj sa studentima i velikim delom pobunjenog društva, a Moskva ni u teoriji
Predsednik Srbije Aleksandar Vučić pokušava da uništi srpske Univerzitete kako bi opstao na vlasti. Ne shvata pritom da bez Univerziteta gubi društvo iz kojeg, kao i svaki parazit, isisava životodavne sokove. On ubija ono što ga drži u životu
Intervju: Adam Mihnjik, glavni i odgovorni urednik dnevnog lista “Gazeta viborča”, pisac
Studenti su dobra budućnost Srbije Pretplati seArhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
