Festival
Rediteljki Hodi Taheri nije dozvoljen ulazak u Srbiju
Iranska rediteljka Hodi Taheri neće doći u Beograd da predstavi svoj film „Majka je rođena veštica“ zato što joj nije dozvoljen ulazak u Srbiju
Nije aktivizam to što nas može uzbuditi u pozorištu. “Nove forme, nove forme su potrebne!” Ko zna, možda će ih i biti do kraja festivala. Nadamo se da će nam novi selektorski tim pokazati kako razume sintagmu “nove pozorišne tendencije”, odnosno u kom pravcu treba dalje da se razvija festival
Nije bilo lako pripremiti ovogodišnji Bitef. Novi selektorski tim (Nikita Milivojević, Tijana Grumić i Ksenija Đurović) morao je da nastupi na polovini pozorišne sezone i imao je kratak rok za pripremu festivala. Što se finansijskih sredstava tiče, sve i da su imali istu količinu novca kao što je imao Ivan Medenica u poslednjem mandatu, ipak su imali realno manje sredstava za stopu inflacije i porast troškova prevoza i smeštaja. Selektorski tim nije na tome insistirao, ali činjenica da na festivalu ima samo sedam predstava u glavnom programu dovoljno govori u prilog tezi da je ova, nakon godina pandemije, verovatno bila jedna od težih godina u novijoj istoriji festivala. No, šta su nam oni ponudili u prvoj polovini festivala?
Ovogodišnji Bitef je nekakav miks novog i starog. Nikita Milivojević je bio dugogodišnji direktor Bitef teatra i kao takav ima iskustva sa organizovanjem ovog festivala. On je predložio Tijanu Grumić i Kseniju Đurović za koselektorke Bitefa. Pretpostavljamo da je trebalo da one donesu duh nove generacije i, hajde da se tako izrazimo, “žensku energiju” na festival. Ali da budemo načisto, žena – Mira Trailović je osnovala i pune dve decenije vodila Bitef. “Ženskost” tj. osećaj za drugo, drugačije, marginalno, kao i snaga da se izdrži i traje upisani su u osnovu Bitefa. Tijani Grumić i Kseniji Đurović zaista želimo da imaju energiju i viziju Mire Trailović. U kakvom vremenu živimo, možda će “dve Mire” biti potrebne da se postigne ono što je nekad postizala samo jedna.
Što se tiče ideje o koselektorskom radu, to je na Bitefu uobičajena praksa – Mira Trailović je imala koselektora Jovana Ćirilova. Posle je Jovan imao koselektora Omara Abua el Ruba (kratko), a zatim Anju Sušu (više godina). Zatim su Anja Suša i Ivan Medenica bili koselektorski tim jednu sezonu. Ivan Medenica je, posle toga, sarađivao sa Filipom Vujoševićem. Dakle, možemo reći da je saradnja Nikite Milivojevića sa koselektorkama Tijanom Grumić i Ksenijom Đurović deo dobre tradicije Bitef festivala. Novost je samo u tome što imamo tri koselektora.
Festival se odvija pod geslom (geslo je takođe uobičajena praksa na Bitefu!) “Snago, ne pristaj da budeš nečija”. To je stih iz pesme “Šuma, plug, jagorčevina” Radmile Petrović. Pesma govori o ženskim precima (babama i prababama) koje su živele pasji život pored svojih nasilnih i pijanih muževa. Stih “snago, ne pristaj da budeš nečija” je, u suštini, usklik pesnikinje protiv situacije pripadanja. Ta priča o pobuni žena protiv pripadanja bila je aktuelna u prethodnoj sezoni. Bar dve zapažene predstave prošle sezone Uspavanka za Aleksiju Rajčić Narodnog pozorišta (Sterijina nagrada za tekst ove drame) i Rasvetljavanje slučaja serije ubistava trovanjem u ćuprijskom okrugu sedamdesetih godina 19. veka (Puls teatar iz Lazarevca) bavile su se temom nasilja nad ženama i nepristajanjem na nasilje. Da budemo sasvim otvoreni i jasni, borba za ženska prava je važna ideja, ali se ipak i pre svega tiče aktivizma, a tek onda eventualno i nekakve (primenjene) estetike. Kada se pročita eksplikacija selektora ovogodišnjeg Bitefa, ona zaista deluje kao aktivistički proglas. Spominju se kolektivni rad, otpor sistemu, marginalizovane zajednice, ekonomske nejednakosti, klimatske promene i, naravno, ekologija. U svojoj eksplikaciji selektorski tim spominje i tradiciju Bitefa – nove tendencije i potrebu da se nadovežu na vrednosti prethodnih selektorskih timova. Neposredni prethodnik sadašnjih selektora je Ivan Medenica i ono što je zaista nesumnjivi doprinos Medenice to su ogromna energija uložena u promociju festivala i provokativne, radikalne selekcije. Ovogodišnji selektori su u svom programu napisali da će od Medenice uzeti prolog festivala koji je on, kažu, uveo. Prolog je formalna stvar i uglavnom je služio tome da se ubaci predstava koja iz nekog razloga nije mogla biti u glavnom programu. Kad je već tako, dobro je da je u prologu Božanstvena komedija u režiji Franka Kastorfa i izvođenju Beogradskog dramskog pozorišta. Ivan Medenica se jako pozitivno izrazio o ovoj predstavi, te ovaj prolog dođe ujedno i kao epilog njegovog selektorskog rada. Kažemo epilog, jer ovakav prolog ima mnogo više veze sa onim kako je Bitef vodio Medenica, nego sa onim što će uslediti nakon prologa.
Festival je otvorila predstava Deca sunca po tekstu Maksima Gorkog u režiji Mateje Koležnik i izvođenju Šaušpilhaus Bohum (Nemačka). Deca sunca je komad koji kritički posmatra zanesenu rusku građansku klasu koja se zamajava ljubavnim aferama, arčenjem sredstava i pravljenjem besmislenih i diletantskih naučnih eksperimenata dok oko njih besni zaraza (kolera) zbog koje izbijaju građanski nemiri. Koležnikova komad smešta u filmski set – uslovno rečeno realistička scenografija iz koje možemo da iščitamo da se radnja dešava u nekada imućnom, a sada pomalo ofucanom građanskom enterijeru. Realistički dekor jeste primeren delu Maksima Gorkog, ali od realizma za njega je mnogo važnija jasna društvena angažovanost, jer se on, u stvari, odnosi vrlo kritički i podsmešljivo prema građanima koji su zatvoreni u svojoj kuli od slonovače i potpuno bezosećajni za patnje sveta oko sebe. Na osnovu kostima zaključujemo da je predstava pomerena u šezdesete godine 20. veka. Kako objasniti to pomeranje u šezdesete godine 20. veka? Postoje bar dva valjana razloga. Moglo bi se objasniti time što su danas šezdesete neka vrsta epohe, ali opet nama mnogo bliže nego što je početak 20. veka kada se radnja komada dešava. Drugi mogući razlog je taj što se životni stil generacija bejbibumera (dakle, onih koji su bili mladi i u usponu šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka) danas okrivljuje za dekadenciju savremenog društva i nagomilane ekološke probleme. No, da li je jedno ili drugo ili oboje ili nešto sasvim treće, ne možemo sa sigurnošću da tvrdimo jer Koležnikova ne razrađuje dublje ovu ideju. U njenoj postavci, koja je u suštini veoma tradicionalna, postoji aktuelizacija tek na kraju. Dok slušamo besne urlike svetine koja opseda kuću naučnika optužujući lekare za epidemiju, iz off-a se čuje tekst o posledicama po društvo pandemije korona virusa. Ovaj pokušaj aktuelizacije stvara zabunu jer ne samo da korona i kolera nisu ni približno iste bolesti, već nijedna od ovih bolesti nije imala nikakve veze sa generacijom bejbibumera. I ne samo to! Rediteljka propušta da uradi i ono što je ključno za dobar realizam, a to je da napravi veoma uverljive karaktere i međuljudske odnose sa kojima možemo da se saživimo. Umesto toga mizanscen tj. glumačku igru zatrpava mehaničkim postupcima – donesi merdevine, rasklopi merdevine, sklopi merdevine, odnesi merdevine, pomeri sto ovamo, pa ga vrati onamo, uđi na ova vrata, izađi na ona, lezi na kanabe, sedi na stolicu, sipaj čaj, trči uz i niz stepenice itd. Ni jedan od tih postupaka nam ne govori ništa o karakteru likova već pravi jedan gotovo vodviljski mehanički pokret na sceni. Verovatno zbog tog velikog i nepotrebnog kretanja po sceni glumci su ozvučeni bubicama, što još više potvrđuje da ova predstava ne zastupa realizam Gorkog već jedan umiven, lepi i prijatno osvetljeni filmski realizam, koji za cilj ima da nas ubedi da je on realnost, a ne da nam pokaže kakva je realnost.
Iranska rediteljka Hodi Taheri neće doći u Beograd da predstavi svoj film „Majka je rođena veštica“ zato što joj nije dozvoljen ulazak u Srbiju
Pavle Jerinić je na sceni Narodnog pozorišta u Beogradu pročitao apel UDUS-a da se oslobode uhapšeni u Novom Sadu, što je upravnik ovog pozorišta, Svetislav Goncić osudio, zaboravljajući da je to tradicija koju je započeo još Voja Brajović u vreme Miloševića
“I tada i sada, kao da pratimo jedni druge. Utoliko je moje pominjanje (pa čak i da je izmišljanje) ‘jugoslovenskog sna’ najkraća, ali prilično tačna definicija ostvarivosti duhovnog stanja pojedinca i nacije tog vremena”
Svetislav Basara: Minority Report (podcast)
Dereta, Beograd, 2024.
U predstavi nije sasvim jasno kakva je veza između položaja poslušnog kulturnog radnika onda i položaja poslušnog kulturnog radnika danas. U romanu je minuciozno analiziran odnos između brutalnog staljinističkog sistema i onih koji pristaju da mu služe svojim intelektualnim radom. U predstavi se ova dimenzija romana izgubila
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve