Razglednice i provokacije

Završen je još jedan beogradski Festival autorskog filma. Sređivanje utisaka ovog puta i nije neki poseban izazov. Problemi sa organizacijom, loša promocija i, s obzirom na njih, solidna poseta, deo su standarne priče o festivalu koja se ponavlja iz godine u godinu. Ono što nismo očekivali poprilično je nezanimljiv asortiman prikazanih filmova.

Ovogodišnje izdanje Festivala autorskog filma (19–25. novembar) obeležila su dva prepoznatljiva tipa ostvarenja. Prvi je specifičan izdanak evropskih filmskih festivala – igrani film s jakim etnografskim intencijama, gde su običaji, nošnja ili lokalna atmosfera mnogo bitniji od tradicionalnih kinematografskih kvaliteta, dok je drugi urbana drama čija je osnovna namera da svojim eksplicitnim bavljenjem nasiljem i seksualnošću provocira publiku.

Primeri prve vrste ostvarenja su dva filma koja su nam došla iz Irana, Gorak san i Kornjače mogu da lete. Naročito je ovaj poslednji, koji se odigrava spram pozadine neobičnog socijalnog poretka jednog izbegličkog kampa u Iraku, izazvao simpatije beogradske publike. Treći iranski film Duboko disanje je urbana drama s kamijevskim elementima, koja govori o teheranskoj omladini smeštenoj na margini društva, što izborom njenih protagonista što strogošću moralnih restrikcija. Francuski film koji je otvorio festival, Izgnanici reditelja Tonija Gatlifa, nešto je između etnografske i urbane drame. Mladi Francuz i njegova devojka arapskog porekla kreću iz Pariza za Alžir u potragu za porodičnim korenima. Ovaj film koji je dobio nagradu za režiju na poslednjem kanskom festivalu, preopterećen je muzičkim i folklornim motivima od kojih ljudska drama nema prostora da se razvije. Film koji najkonsekventnije obeležava etnografski odeljak festivalske ponude jeste finsko ostvarenje Nevesta sedmog neba, s kolopletom kulturološkog nasleđa finskih Eskima, bez filmske inspiracije i opravdanja.

Segment festivala koji možemo nazvati „provokacije“ najbolje zastupaju sledeći filmovi. Prvi je Anatomija pakla francuske rediteljke Ketrin Brije, a koji je rađen po njenom romanu. To je spora i nefilmična studija o ženskoj seksualnosti u kojoj glumi italijanski porno glumac Roko Sifredi. Posao mu se, štaviše, nije mnogo razlikovao od uobičajenog. Priča ponekad klizi duž linija tradicionalnog feminizma, kao što su delovi o simboličkom zarobljavanju žene tokom rituala venčanja, a ponekad prati lični rediteljkin tok misli i asocijacija, ali zato nikada, pak, ne oskudeva u detaljima koji će vam izazvati gađenje. Zatim tu je i Isuse, znaš… austrijskog reditelja Urliha Zajdla, koji balansira na finoj liniji između besmisla i genijalnosti. U njemu možete videti molitvene razgovore nekolicine običnih ljudi sa Isusom. Između potpune izlišnosti i fine ironije ovaj film je prilično zbunio beogradsku publiku koja je reagovala zapanjenošću sa ponekom provalom smeha. Treći iz ove skupine je hrvatski film Svjetsko čudovište Gorana Rušinovića. Najbolji primer onoga što se na engleskom zove style over substance – reditelju su bila važnija bizarna glumačka igra, lepota kadrova i egzibicionizam nego potreba da ispriča priču. Rezultat je estetizovan svet scenskog pokreta, neobičnih kostima i efektnih pomagala koji se ne opterećuje previše sopstvenim smislom. Najprovokativniji film festivala je Moja majka Kristofa Honorea. Ovo ostvarenje je pokušaj replike filma Profesorka klavira Mihaela Hanekea, između ostalog i izborom iste glavne glumice Izabel Iper. Ceo talas ovakvih filmova je odjek onoga što se u pozorištu zove novi evropski brutalizam ili estetika krvi i sperme, legitimizovan i dodeljivanjem Nobelove nagrade za književnost Alfredi Jelinek, piscu romana po kome je Haneke snimio pomenuti filmski klasik tog pravca. U filmu postoji i nekolicina referenci na Saru Kejn, još jednu mitsku figuru nove evropske drame. Sam film pak nije uspeo da obezbedi dublju zasnovanost različitih boleština kojima se bavi i iscrpljuje se imitiranjem atmosfere i učinaka svojih duhovnih uzora. Osnovni utisak koji proizvodi jeste potpuno odsustvo razloga i opravdanja za neobično ponašanje svojih likova. Najhrabrije ostvarenje i vrhunac festivala je Nema odmora za hrabre Alana Guradija. To je neobičan vrtlog prizora iz snoviđenja glavnog junaka. Radnja prati logiku snova ili, tačnije rečeno, odsustvo te logike. Iako na momente film zna da zamori svojom nepovezanoošću, reč je o zanimljivom kinematografskom eksperimentu u iznalaženju novih pripovedačkih tehnika sedme umetnosti. Vredi još pomenuti i poslednji Godarov film, Naša muzika, intelektualno-poetsku vežbu koju stari majstor iznosi bez problema ali i bez ikakvih obaveza prema gledaocu.

Konačno, bez dileme ali i bez zluradosti, možemo zaključiti da je ovo, po estetskim kriterijumima, bio najlošiji Festival autorskog filma do sada. Da se, radi poređenja, prisetimo da je ova manifestacija ranije znala da obraduje beogradsku publiku mnogim velikim filmovima, kakvi su bili Kroz maslinjake i Ukus trešanja Abasa Kijerostamija, Proslava Tomasa Vinterberga, Idioti Larsa von Trira, Profesorka klavira Mihaela Hanekea, Nepovratno (Od pozadi) Gašpara Noe, Vatromet i Lutke Takešija Kitanoa i mnogo drugih. Ovo izdanje festivala ni po svojim pikovima a ni po proseku nije ni blizu svojim časnim prethodnicima. Malo žilavija selekcija i organizacija biće potrebne da u narednim godinama Festival autorskog filma povrati svoju poziciju malog i neprocenjivog bisera beogradske kulturne ponude.