Rat i posledice

Odavno osvojivši – ali, bogme, i zadržavši – sve vrhove koje je u novinskom pisanju imalo smisla uopšte osvajati, Boris se Dežulović (Split, 1964) upustio u avanturu „beletrističkog“ pisanja. Srećom, on nije jedan od onih isfrustriranih novinara koje u neka doba uhvate pundravci taštine, ili tek bojazni da neće stvoriti ništa „od trajne vrednosti“ ako malo ne zadžeziraju onako učeno, knjiški – pa obično stvore kakav neprobavljivi mućak, mrtvorođenče od zlog žurnalističkog oca i još gore literarstvujušče majke, i to nazovu prozom, pa idu posle okolo, skroz ponosni na svoje (zlo)delo. Dežulović je, hvala Bogu, autentični Pisac – a to je onaj koji će sa lakoćom – ili bar nečim što tako izgleda – stvarati i reportaže, i kolumne, baš kao i „lepu književnost“. Da je tome tako, više nego dostatan dokaz pružaju njegovi romani Christkind (v. „Vreme“ br. 742) i Jebo sad hiljadu dinara, te zaumno-satirična, jezovita, katarzična poetska zbirka Pjesme iz Lore („Vreme“ br. 784).

Zbirka pripovedaka Poglavnikova bakterija (VBZ, Zagreb 2007) prvi je oknjiženi Dežulovićev pripovedački domet, no redovniji čitaoci hrvatskih književnih časopisa, „grupnih“ spisateljskih zbirki, ali i matičnih mu novina („Globus“ i „Jutarnji list“) znaju da je Boris D. pripovedač „s kilometražom“ i da je ova knjiga, uz šest postojećih, mogla sadržavati još barem toliko priča, ne slabijeg kvaliteta. Pa zašto onda nije? Hm, ili je Dežulović bio vrlo strog prema sebi, sasvim neopravdano, ili je rešio da za one druge uzme drugi honorar, što je sasvim opravdano…

Uvodna priča Velika laž Bepa Partugolotovog smeštena je u dalmatinski otočki milje, i ta izolovana mikrozajednica, sa svojim običajima i ritualima, verovanjima i predrasudama, idealan je mizanscen za nesmiljenu dežulovićevsku opservativnost, ali ovoga puta ne u onom karakterističnom novinsko-kolumnističkom, satiričkom ključu, nego u jednom blago ironijskom registru: piščev je zlosretni junak lokalni redikul, onaj Poslednji Od Poslednjih kakvog svaka „sredina“, neka je ne znam koliko marginalna i gubitnička, mora imati e da bi neko bio „gori“ od lokalne Većine, da bi uvek bilo nekoga ko je ispod, na dnu. E, kada neko takav, ponižen i uvređen, učini jedan neobičan podvig – golim se rukama izbori s morskom psinom – onda to njegovo slučajno i neželjeno herojstvo mora biti nekako poništeno, ne bi li „sredina“ očuvala samopoštovanje pred samom sobom i pred „fureštima“, i ne bi li onaj Poslednji ostao tamo dole, na svojoj fenjeraškoj mrtvoj straži; ono što ne sme biti istina neće biti istina čak ni ako je istina! I na kraju više ni sam Bepo neće verovati sebi da je učinio što je učinio, i sam će to prihvatiti tek kao sopstvenu uspelu huncutariju: „uloge su davno podijeljene, i svak ide svojim putem“, što bi rekao jedan pesnik iz okoline Utrehta, ili kako se već zove ona holandska selendra. Izvanredno parče najboljeg proznog štofa!

TRAGEDIJA ZABUNE: Avaj, ako u Bepu, koliko god opor bio, jošte ima neke „predratne“ nedužnosti, ostatak ove zbirke nas vraća u surovu stvarnost… Batman: the Beginning plete čudne veze između jedne hrvatske/dalmatinske i jedne italijanske familije, koja takođe ima svoju priču sa ove strane Jadrana. Jedan „ratni suvenir“ u vidu drvene figure Gospe, a u kojem se krije nešto „subverzivno“ što nikada, do kraja sveta, neće biti otkriveno, okidač je priče o Goloj Pulsirajućoj Ljudskosti koja se gdegde i izbori da izviri na površinu, da ispuzi na videlo onako natrontana bezbrojnim slojevima svih mogućih predrasuda i opštih mesta, svih onih „tamnica koje smo izabrali da u njima živimo“, što bi rekla sveža Nobelovka. Crveni šejtan, ta (kanda svesno) „jergovićevski“ intonirana tragedija zabune iz bosanskoga posleratnog vilajeta – tačnije: iz Crvogojna kod Nesunca… – priča je o bezmernoj destruktivnoj snazi Uvreženih Mišljenja (naklon Floberu, a naročito Buvaru & Pekišeu!), o sklonosti čoveka da zastrašujuće uspešno (uz)gaji sistematsko (i na sebe ponosno!) neznanje o Drugom, i tome primeren paranoidni strah od njega. To što je njegov junak dečak koji uzalud pokušava da se razabere u pletivu bolesnih mistifikacija Odraslih – u kojima, recimo, i pitanje Deda Mraza može biti povod palanačkog „rata civilizacija“ – poseban je kvalitet ove priče. Ovu ratnu trilogiju okončava podugačka priča Smrt, iznova diskretno „jergovićevska“ (nipošto u epigonskom smislu) parabola o cikličnom ponavljanju istorijskih udesa na Balkanu, od kojih pripadnici muške loze Velagića spasavaju žive glave po potrebi menjajući veroispovest, ali i travestirajući svoje „dominantne“ muške uloge: preoblačeći se u žensku čeljad kad prigusti… I tako od turskoga zemana preko kragujevačkog „sto za jednog“ pokolja pa do Srebrenice… Jezovitost, ali iznad svega apsurdnost mahnitanja Istorije i njenih duhom i čašću ubogih Egzekutora Dežulović ostavlja bez eksplicitnog „komentara“, prepuštajući samom kolopletu naizgled bizarnih nevolja i izbavljenja da govori za sebe. Priča je, uzgred, dosledno ispisana srbijanskom ekavicom, čisto i pažljivo, ne zarad nekog egzibicionizma, nego jer to proishodi iz njene logike; zanimljivo je da se u Hrvatskoj baš o tom (zapravo sasvim sporednom) detalju mnogo pisalo, doduše mnogo više afirmativno nego kritički, ali je ipak sveudilj istican: očigledno je pitanje famozne Jezičke Razlike i dalje ono na šta se „pale“ hrvatski etno(eks)centrici, baš kao ovdašnji na „zaštitu ćirilice“. Baš zato, zbog drugačijeg fokusa, ovde niko ne bi ni primetio da, recimo, Pantić, Arsenijević ili Lengoldova napišu priče na književnom hrvatskom ili na zagrebačkoj kajkavštini.

Naslovna i zaključna pripovetka dostojno su finale ove zbirke. U Poglavnikovoj bakteriji zatičemo onog Dežulovića kakvog najbolje poznajemo: bespoštednog satiričara i persiflatora, ali bogme i odličnog „klasičnog“ pripovedača, ovog puta izvanredno nabrušenog da nam predstavi Malog Čoveka koji, slučajno i nesvesno, upadne u pomalo noarovski splet misterioznih i neobjašnjivih događaja iz kojih postepeno razabire (ili mu se tako bar čini) da mu neko, i to neko moćan, radi o glavi; i što je najblesavije, nije baš sasvim u krivu: zaista (mu) se događa nešto više nego ekstraordinarno… Ali, ko bi i zašto radio o glavi jednom običnom splitskom tranzicionom zgubidanu, čoveku bez para, bez moći, bez uticaja, bezmalo i bez žene? Jako me svrbe prsti da vam to potanko ispričam, ali tu ću stati, da ne otkrivam previše; dovoljno je reći da je ova priča posve uvrnuta, urnebesna, ali bezbeli i trnce-izazivajuća storija o bezgraničju i grotesknosti fanatizma, ideološkog, „domoljubnog“ ili verskog, sasvim svejedno, o tome kako Sledbenicima Kulta nikada ništa nije odviše iščašeno i neprihvatljivo, samo ako održava – ili, daj Vraže, širi – Duh Kulta. A što je kult u korenu opakiji, to bolje, to te jače radi… Na koncu, Bijela točka je „fudbalska priča“ ali, oh, tako drugačija: kroz dinamičan, virtuozan prikaz toka jednog zapravo (ne)nameštenog Velikog Derbija Hajduk–Dinamo iz sasvim nedavne prošlosti, Dežulović ispisuje sjajnu, razgaljujuće visprenu studijicu naravi tranzicijskog mutant-društva u kojem je teško razabrati ko za koga, protiv koga, kako i zašto radi, a u mućkanje su uključeni svi, svako na svoj način i na svom nivou: od velikih fudbalskih mafioza, preko policije, pa do sitnih gradskih luzera kojima su „balun“ i Hajduk sve u životu ali im, jebiga, treba i lova… Oh da, i njihovih sirotih devojaka i žena koje pokušavaju da se uvere da nemaju posla s totalnim budalama, ali im to sve teže polazi za rukom… Rasplet priče prati se napeto baš poput stvarnog fudbalskog prenosa.

Dežulovićeva Poglavnikova bakterija sastoji se od sto i četrdesetak stranica pitkog, a besprekorno kvalitetnog štiva, i jedan je od najbitnijih književnih događaja prethodne godine na području sve razlistalijeg BHSCG jezika, sa svih strana granica koje pametnome služe samo zato da ih prelazi, a onome drugome… e, njemu služe da prenosi bakterije, ovako ili onako!

MRAČNE STRASTI: Čudne li podudarnosti: zbirka priča Slobodana Šnajdera 505 sa crtom (Profil, Zagreb 2007) otvara se baš tamo gde je Dežulovićeva zatvorena: iznova smo na fudbalskom/nogometnom stadionu, ponovo igraju Dinamo i Hajduk, ali ovog puta ne na Poljudu nego na Maksimiru, i ne u postratnoj hrvatskoj tranziciji, nego u neko sirotinjsko, ali mirno i (naizgled bar) idilično vreme jugoslovenskih ranih šezdesetih, dok su klinci još jeli ‘leba i masti umesto sendviča (ili bogme ručka) i dok si ono što će se izdogađati mnogo, mnogo kasnije, tokom umiranja/ubijanja jedne zemlje, mogao naslutiti samo u nekom vidovitom hipu – retroaktivno izsanjanom, da se ne lažemo – u kojem huk nahuškane mase ili neka međuigračka brutalnost mogu zasvetleti u nekoj svojoj krajnjoj, svetlosnim godinama još udaljenoj konsekvenci. Tako ta uvodna Šnajderova priča Derbi zapravo funkcioniše kao nekakav prequel budućih užasa, kao (u)zaludni link sa tom više idealizovanom nego idealnom prošlošću, ali prošlošću u kojoj si barem još mogao imati izvesne iluzije o ljudskoj prirodi. A to je baš ono čega te rat najefikasnije oslobađa: drugo možda i preživi, iluzije neće. Deziluzioniran je i pripovedač opore i mučne, dokumentaristički izvedene (uostalom, po stvarnom događaju ispripovedane) naslovne pripovetke, u kojoj grupa hrvatskih vojnika – tokom Oluje, mada se to izrekom ne spominje – ulazi u upravo napušteno srpsko selo negde u dinarskom kršu; narator u jednoj kući pronalazi prastaru limenu kutiju u kojoj su nekada bile bombone „505 sa crtom“, taj nežni link prepoznavanja sa nekim nepoznatim ljudima, ali i ka sopstvenom detinjstvu, ka epohi one uvodne priče; ali, idila neće trajati dugo: u frižideru iste kuće nalazi se mnogo manje prijatan prizor, jer ako su oni zatekli prazno selo, onda ga je neko prethodno morao isprazniti…

I sve preostale priče ove kolekcije, prve „klasične“ zbirke pripovedaka istaknutog južnoslovenskog dramatičara, mogle bi se svesti na zajednički nazivnik „rat i posledice“.

Nekada davno, kao zablesaveli tinejdžer, čudio sam se Aleksandru Tišmi koji je negde bio rekao – usred nepodnošljive lakoće zrelog socijalizma i skoro četiri decenije nakon kraja Drugog rata! – kako on uvek piše o ratu i o ljudima koji su ga preživeli, čak i kada onda smešta svoje priče u mirnodopska doba i mirnodopske odnose. Sada, naravno, znam zašto je to tako i zašto ne može biti drugačije (mada ne bih imao ništa protiv da me je istorija uskratila za to saznanje). Šnajder kao da pripada baš toj, „tišminskoj“ sorti. Vidi se to tako dobro iz pripovetke Ljubica: nije „priča o ratu“ samo ona u kojoj se puca i razara, rat je ponekad još opasniji u „pozadini“, tamo gde slobodno vriju mračne strasti, gde se Drugi i Drugost ubijaju i poništavaju tiho i nevidljivo, tamo gde jedna nikome kriva i nikome dužna žena može postati sumnjiva samo zato što se „pogrešno“ ili, hm, „indikativno“ zove, a gospodarem njene sudbine može biti i dojučerašnji Tihi Ljubazni Sused… Ili u Glavi, u kojoj se arhitekta i „sin zaslužnog revolucionara“, simbolički privilegovan u socijalizmu i isto tako prezren u Novom Poretku, a da ni jedno ni drugo s njim nema nikakve stvarne veze, suočava sa dekapitiranom bronzanom statuom svog oca, preispitujući svoj odnos ne samo sa njim, nego i sa okruženjem koje se – uz par prigodnih frazica – okreće kako vetar duva, ne iz zloće i niskosti koliko iz nekog mišjeg strahića zarad kojeg će čovek najlakše izdati drugog čoveka. Zapis iz mrtvog doma obrnuće perspektivu utoliko što su njegove protagonistkinje žena i majka ratnika palog za novu Hrvatsku, jedna na samrti u ubožnici, druga zasuta negde u „bespućima povijesne zbiljnosti“ pljačkaške tranzicije, bez nade i bez šanse, osim one koju bi imala pristajući na izvesna pravila društvene igre – ali kako, kada je ta i takva igra nedostojna igranja?

Bečka državna opera pomalo je prerazvučena i plošna, „mehanicistička“ satira na temu opsednutosti plemenitaškim statusom, kao i histeričnog, preteranog, utoliko i posve neubedljivog bekstva hrvatskog klajnbirgeraja od „Balkana“ ka „Mitteleuropi“, shvaćenoj upravo grozno plebejski, kao podijuma za dvorske balove i mizanscena za svakovrsni kič-kao-svetonazor. Baš tako i nikako drugačije ona može izgledati samo iz perspektive vazda gladne slavjanske služinčadi… Mana ove pripovetke pre svega su odveć „papirnati“ likovi, i ona je dobrim delom pojela ono što u priči valja: zgodno portretiranje jedne pomalo „sterijanske“ mikofo pokondirenosti, od koje, gle, najviše pate oni „najprostijeg“ porekla, trajno fascinirani spektakl(uk)om petrifikovane tradicije, novca i moći kao urođenici đinđuvama sa konkvistadorskih galija. Za kraj čuvam Paris–Texas, okraću priču koja sve vreme trese u glavu, zadihani filmeskni narativ o Neizrecivom Zlu i njegovim jedva malo izrecivijim posledicama, o Zlu koje je dva voleća-se-života trajno razdvojilo i uništilo; sve što je Husi, naizgled preživelome, preostalo jeste da lunja dalekim i posve mu nerazgovetnim Njujorkom, po najodvratnijim porno-rupama, ne bi li pronašao baš onaj jedan megabolesni Snimak, onaj koji je sve što je od Nje još preostalo. A kada ga pronađe, onda možda pronađe i još nekoga ko bi mogao biti na tom snimku, a ko je veoma, čak besramno živ…

U Šnajdera-pripovedača gdegde se oseti stanovita negipkost ruke, ali 505 sa crtom ipak je knjiga koju nipošto ne treba zaobići; kad nas već, tjah, nije zaobišlo baš ništa od onoga o čemu u njoj Šnajder govori.