Prvi put od 1997, kada se pojavio prvi nastavak znamenitog serijala Džoan Roulins, Hari Poter je stigao u Beograd istovremeno kada i u ostale svetske prestonice: u ponoć, između petka i subote prošlog vikenda. Gužva je bila umerena: stotinak nestrpljivih koji su se okupili ispred IPS-ove knjižare u Knez Mihailovoj domogli su se svog primerka na engleskom jeziku posle manje od pola sata stajanja u redu. Izdanje na srpskom jeziku pojaviće se, kažu, na jesen, što je takođe svojevrstan rekord. Koliko je mašinerija koja okružuje ovaj bestseler dobro podmazana vidi se i po tome što je na engleskom govornom području novi, šesti nastavak (koga od milja zovu HP6) tokom prve nedelje prodat u više primeraka nego Braunov Da Vinčijev kod za godinu dana, i to bez reklamne kampanje. Još jednom se pokazalo da su deca i tinejdžeri najzahvalnija potrošačka grupa, što na svom džepu najviše osećaju roditelji, na čiji teret pada cena od 1900 dinara za izdanje u tvrdom povezu.
Oni koji se pribojavaju da će im ovaj prikaz pokvariti uživanje time što će otkriti važne zaplete radnje mogu slobodno da nastave da čitaju: nećemo otkriti koji će važan lik poginuti, u koju će se devojčicu Hari zaljubiti i, naročito, ko je „polukrvni princ“ iz naslova (nije Voldemort). S druge strane, čisto da napravimo zazubice, dajemo na znanje da će se posle mnogo peripetija Harijevi najbolji prijatelji Hermiona i Ron konačno smuvati, te da će se jedan član porodice Vizli oženiti prelepom Fler Delakur, koja se pojavljuje u HP4 (Hari Poter i vatreni pehar). Ukoliko na osnovu prethodne rečenice pomislite da je autorka iz žanra fantastike skliznula ka nekoj vrsti španske serije, niste u pravu: sa svojih šeststo i kusur stranica, Hari Poter i polukrvni princ nije najobimniji, ali je svakako najmračniji i književno najambiciozniji deo serije, koja će se sledećom knjigom konačno završiti.
Hari Poter je imao jedanaest godina kada se sa začaranog perona otisnuo ka školi za čarobnjake i veštice u Hogvarts. U HP6, Hari već krcka sedamnaestu godinu, doba kada je većina njegovih vršnjaka „ako je verovati anketama“ već izgubila nevinost. U izvesnom smislu, to se događa i Hariju, ali ne na seksualnom, već na metafizičkom planu. Nakon što je u prvom nastavku izgubio oba roditelja, a u petom nesuđenog očuha Sirijusa Bleka, Harija u HP6 čeka još jedan težak gubitak, koji ga navodi da se odrekne ljubavi i prijateljstva i otisne u emocionalnu pustinju. „Ne možemo više da budemo zajedno“, saopštava izabranici svog srca pri kraju knjige. „Ovih nekoliko nedelja sa tobom bilo je kao iz nekog tuđeg života, ali odsad moram da budem sam.“ Ona to, naravno, razume.
Jedan od paradoksa serijala je što čitaoci, naročito oni koji su se prve knjige dohvatili kada su imali otprilike isto godina kao i Hari, odrastaju zajedno sa glavnim junakom, bivajući godinu-dve stariji sa svakim sledećim nastavkom. Takvu publiku je teško isfolirati zaslađenom predstavom o detinjstvu i pubertetu, a Džoan Roulins je dovoljno pametna da to i ne pokušava. Još u prethodnom nastavku (Hari Poter i Feniksov red) magija je ustuknula pred hormonima i politikom. U HP6, Hari i ostatak čarobnjačkog sveta nalaze se u ratu koji po mnogo čemu podseća na svet posle 11. septembra: neprijatelj je lukav, bezdušan i podjednako spreman na atentate i masovna žrtvovanja civila. Usput, stvarni svet je našao način da se brutalno ubaci u svet iz mašte: stanica Kings Kros, sa koje Hari tradicionalno kreće na put u Hogvarts, ista je ona sa koje su bombaši samoubice, neki jedva malo stariji od Harija, pošli u napad na London nekoliko dana pre izlaska knjige.
Stoga je Hogvarts u HP6 znatno manje zabavno mesto od začaranog zamka s početka serijala, a drugačiji su, naravno, i likovi, od kojih svaki prolazi kroz sopstveni privatni pakao i suočava se s nekim teškim gubitkom, a odmah zatim i sa neizbežnim osećanjem krivice. Zaljubljenici u kvidič, „čarobnjačku igru koja podseća na trodimenzionalni kriket na metlama“, ostaće razočarani Polukrvnim princom jer je sukob prevazišao sportske terene. Isto tako, čarobnjačke veštine, čijim je duhovitim opisima Dž. Rouland osvojila srca mladih čitalaca u ranijim nastavcima, pojavljuju se u romanu taman toliko da podrže radnju, a junaci se mnogo više bave poniranjem u sopstvene duše nego jednorozima, zmajevima i spravljanjem čarobnih napitaka.
Večita tema fantastične književnosti, „borba dobra i zla“, i dalje je
osnovni motor radnje, samo što su dobro i zlo daleko više isprepletani, a teže prepoznatljivi, nego u ranijim nastavcima. Harijev mentor Albus Dambldor, dobrodušni upravnik Hogvartsa, u jednom trenutku obrazlaže Hariju svoju nepokolebljivu veru u ljude i nadmoć ljubavi nad silama zla. Međutim, upravo taj Dambldorov višak poverenja u ljude na kraju dovodi do teškog gubitka za sile dobra, a Hari, kao izabranik sudbine u borbi protiv zla, mora da se odrekne ljubavi da bi mogao da nastavi da se bori. To stvara prilično mračnu podlogu za sledeći, poslednji nastavak, čija radnja izvesno neće biti vezana za Hogvarts, s obzirom na to da Hari, između ostalog, odlučuje da napusti školu pre čarobnjačke mature.
Na kraju se postavlja pitanje u kojoj je meri Hari Poter i polukrvni
princ uopšte knjiga za decu i omladinu, s obzirom na to da bi se pre mogla svrstati u psihološko-politički triler nego u fantastiku. Ono što je počelo u stilu „dečja-mašta-može-svašta“ preraslo je u pravi pravcati bildungsroman u teškom, više nemačkom nego anglosaksonskom stilu. Dilema nije mnogo komplikovana: većina mlađih čitalaca, koji još nisu ušli u pubertet ili su tek zakoračili u njega, biće pomalo razočarana i odložiće HP6 mnogo pre kraja. Oni malo stariji, u Harijevim godinama, biće oduševljeni, jer je to životno doba u kome se teški, mračni i pretenciozni romani najbolje vare. Ipak, ako je dozvoljeno dati dobronameran savet autorki za završni nastavak, malo više seksa a manje psihologije ne bi bilo na odmet.
