Rasuta težina lepog života

Nekada se, pre postmodernizma, na (romano)pisce bez „romaneskne biografije“ gledalo s izvesnim podozrenjem; ne znam da li je to samo varljiv utisak, ali čini se da je iznova nastupilo vreme prevlasti (bio)grafizma (u anglosaksonskoj literarnoj kulturi, recimo, nije nikada ni prestajalo), odnosno, da je svedočenje o piščevom životu – ako je to svedočenje samog pisca, utoliko bolje! – opet veoma na ceni, ide kao halva, kao da čitaoci pokušavaju da u sumarnom iskazu pisca o sebi i sopstvenoj epohi razaberu sopstvene strahove, sumnje i snove.

Ivan Ivanji (rođ. 1929. u Bečkereku/Petrovgradu/Zrenjaninu) „zanimljivošću“ života ni najmanje ne oskudeva, mada su neki njegovi delovi takvi da bi ih svako radije menjao za sivu i dosadnu, udobnu egzistenciju po strani od istorijskih lomova koji su bujično nosili ljudske glave, a umalo i njegovu: kao „rasno nepoćudni“ Jevrejin, završio je u Buhenvaldu, a logoraška „turneja“ odvela ga je i na druga mesta užasa, na kratko i u Aušvic; preživeo je, otuda i ovo svedočanstvo, koje se punopravno upisuje u relativno dugu i apsolutno respektabilnu listu naslova ove tematike u srpskoj književnosti (Kiš, Albahari, Tišma, Lebović, David etc.; dakako, na toj je listi i sam Ivan Ivanji nekim svojim prethodnim naslovima). Na drugoj strani, upadljivo je koliko Ivanji oseća nelagodu prema preteranom vezivanju sopstvenog života i dela s Holokaust-tematikom, valjda se pribojavajući industrijalizacije i eksploatacije sopstvenog stradanja. To je utoliko uočljivije što je tome pridružena još jedna nelagoda pred mogućim nesporazumima, jer pisac baš i ne drži do identifikacije s jevrejstvom: ono je za njega slučajna, nebirana činjenica, vrednosno neutralna; nemoguće je zamisliti drugačiji, a zdrav odnos prema sopstvenim „urođenim“ pripadnostima, uostalom. No, stvar, razume se, u konkretnom istorijskom kontekstu nije tako jednostavna, i Ivanji je toga svestan: u kontekstu antijevrejskog progona i genocida nije važno šta ti misliš o svom (ne)jevrejstvu nego šta o njemu misli neko ko bi zbog toga i mogao i hteo da te skrati za glavu…

Kako god, Moj lepi život u paklu (Laguna, Beograd 2016) ratom počinje i na rat se stalno vraća, meandrirajući u međuvremenu u svim zamislivim vremensko-prostornim pravcima; koliko god se trudio (i uspevao) da nekako depatetizuje način na koji će o tome pisati, Ivanji ne može da trajno „prevaziđe“ i ostavi iza sebe kataklizmu koja mu je odnela dobar deo porodice i ceo dotadašnji način života, a njega samog provela kroz patnje i iskušenja koja je nemoguće zameriti bilo čemu mirnodopskom, pa čak i „normalno“ ratnom.

Nije onaj naslovni paradoks nimalo slučajan i nije ovde samo efekta radi: pisac ovog memoarskog rasutog tereta, nelinearno komponovanog, asocijativnog i naizgled hirovitog, o „paklu“ svedoči kako paklu i dolikuje, ali takođe insistira na lepoti ljudske egzistencije, to jest onoga što je sam proživeo u dugoj i bogatoj karijeri – na samo kao pisac, nego i kao diplomata i Titov prevodilac s nemačkog – a ništa manje i u privatnom životu, od momačkih podviga (gde je, uostalom, više autoironičan nego mačistički prenaduvan…) do braka i dece, te poznih dana tokom i nakon postjugoslovenskih ratova, pretežno provedenih u bečkom poluegzilu. Kažem „polu“ jer pisac tu reč ne voli, ne prepoznaje se u njoj, što je uostalom i primerena skromnost za nekoga ko politički ni bilo kako drukčije nije bio progonjen u Srbiji devedesetih – osim onako kako je svako ko nije bio obožavalac tadašnjeg ludila bio progonjen njom samom. Zapažanja o Nemačkoj i naročito Austriji, poređenja sa srpskim i južnoslovenskim mentalitetom, jedna gotovo putopisna prošlost, među boljim je adutima ove knjige, baš kao i, na drugoj strani, setniji, ali nipošto i depresivni rezonerski ton nekoga ko u poznim danima presabira jedno složeno iskustvo života na vetrometini, nošenja glave u torbi ne po sopstvenom izboru, kamoli radi bilo kakvog herojstva ili težnje k njemu, nego pukom stihijom zaticanja u određenim životnim okolnostima.

Potpisani čitalac knjigu će ipak najviše pamtiti po sjajnom portretiranju ovih naših krajeva, ponajviše panonskih, u neposredno predratno, potom ratno i rano poratno vreme, po nekim nestalim a u barem kulturnom sećanju i dalje tako živo prisutnim (čak i kod nas koji to nemamo u sopstvenom iskustvu) mestima, pojmovima, vrednostima, navikama, predrasudama uostalom. I da, po bespoštednoj iskrenosti (privilegija duboke starosti?) u svedočenju o bližnjima, bilo da je ono puno intimnosti i ljubavi koju se nema potrebe razblažavati bilo čime u opsesivnom strahu od sentimentalnosti, bilo pak otvorenim sumnjama da su ga, recimo, „izdali“, kako pisac misli za rođenog strica, koji da ga je verovatno u Novom Sadu predao njilašima koji su ga predali Nemcima. Da, i ovakve su izdaje deo vremena zla, a o njima Ivanji govori bez poze žrtve, kamoli heroja, ali i bez potrebe da zašećeri gorčinu i oplića dubinu tamne strane ljudske prirode.

A opet, svemu uprkos: život lep i sadržajan, svako se jutro lepo probuditi, pustiti muziku, baciti pogled na autoput, sići do dušanovačke pijace… „Ništa mudro“, samo život, bez prenemaganja. A tako je najteže pisati, zna svako ko je pokušao.