Izložba
Umetnici moraju od nečega da žive
Radove za izložbu „Šta da kupim“ birali su kustosi s namerom da se uključe u kulturni dijalog, ali i da istaknu činjenicu da umetnici moraju od nečega da žive
Psihomodo pop i Miroslav Ilić, dva suprotstavljena sveta iz ugla rok-kritičara Dragana Kremera
Kakva to beše noć da se konji kradu… Ne, pardon! Da se ‘apsi: neuobičajeno mali broj prolaznika & poštovalaca za ovo doba, košava ledeno brije… Pretpostavio sam šta bi se moglo desiti na Dedinju gde je rokenrola bilo samo u doba najveće novotalasne šminke (u sezonama oko Titove smrti, slučajno), ali sam kao i mnogi normalni ljudi imao pametnijeg posla i prečeg uživanja; slično kao i onomad kad je ubilo Arkana.
Posle decembarskih gostovanja KUD Idijota i Darka Rundeka, ovakvi koncerti u našim krajevima nisu više samo ažuriranje nostalgije i live-lekcije podmlatku (čiji znanje & naklonost već predugo počivaju na pirateriji, dalekim uticajima i bliskim surogatima), nego postaju i punovažno, aktuelno poređenje s odgovarajućom hrvatskom scenom. Ujedno, hrabrim poslovnim potezima i profesionalnim nivoom, a i odzivom/uspehom u prvi plan dolaze iskusni ali dosad manje-kalibarski organizatori: „Tom Tom“ za KUD Idijote, „Stars“ za Rundeka i Psihomodo. Potonji su nastupali i u Novom Sadu i Subotici, sve sa predgrupom Area iz Skoplja, a ova miniturneja čisto je komercijalna tj. bez saradnje s međunarodnim organizacijama.
BEZ DUGIH CEVI: U predvečerje dvadesetogodišnjice svoje vesele vožnje „od Stonsa do Ramonsa“ ugodno olinjali Psihomodo uveliko vlada i rikvercom, te se ima gde vratiti, i kako/dobro ostariti. Smireniji, ali ne manje žestoki, bez ikakvog natezanja i pompe spržili su sat i četvrt plus pola sata biseva u novobeogradskoj Hali sportova (manje od 5000 posetilaca, ulaznica po ceni 300 din./10 DM), ne sasvim krcatoj onima koji su nedavno imali šesnaest godina.
Rani hitovi (Frida, Nema nje (Zauvijek), obrade/prepevi uzora itd.) odmah su povisili temperaturu da bi nizanjem rif-po-refren trajala kroz Sexy magazin, Pinokio (moj mali praščiću) i noviji Natrag u garažu, bez mešanja u aktuelni album Debakl. Uostalom, i kad nisu blizu svog diskografskog vrhunca, ovakvi bendovi uživo nemaju naročite probleme, a „dugih devetki“ i sličnog nam je i previše.
U međuvremenu (uzrečica za ratno-raspadno razdoblje 1991-…) Psihomodo je obavio aktivnosti uobičajene za svoj uzrast (dečije pesme, „unpljugd“ i sl.) i ustalio se u postavi u kakvoj je svojevremeno i počeo. Umesto gitarskog dvojca, žičanu dinamiku Vlatka Čavara Brade diskretno ali znalački dopunjuje saksofonista/klavijaturista kakvog svaki sastav može poželeti: Jurij Novoselić/Kuzma Videosax, veteran novog talasa (Film, Disciplina kičme). Razorni bas Smiljana Paradiša Šparke oterao je pevača Davora Gopca i na metalni stub scenske konstrukcije, srećom dovoljno čvrste da izdrži krakatog mršavca; pentranje je deo svedene koncertne rutine (svlačenje, valjanje i sl.) koja podseća na ono „ko je pre“.
CRNA MRLJA: Paljevina nije izostala ni u srednjem tempu (Kerosin bluez, Leteći odred, Waiting For My Man), P. pop odlično drmaju kako i priliči sledbenicima I. Popa i L. Rida. Uostalom, zato Bog i stvori Roling Stons, da se učimo. A verzija Starfucker iz sredine ‘70-ih/najslabijeg Stones-razdoblja demonstrirala je ulogu/važnost humora, kad Gobac tumači i inače (samo)podrugljivog Džegera na način kako Ramons karikiraju originale. (Preporuka: overi njihov album Acid Eaters iz ’93)
Reče neko u šali: „A jel’ će svirati Hrvatska mora pobijediti?“ Legitimno pitanje, no nema potrebe. Hrvatska je (svoje) pobedila odavno, samo nisu ovde svima javili. A Psihomodo pop se ionako bavi spajanjem generacija, ne nacija.
Napolju, van ovog sirovog izliva prošlosti, ostaje nam uteha da smo najbolje sopstvene godine stukli na jedan od najlepših načina, dok se još moglo; i da u muzeju mladosti i dalje ima običnog, dobrog rokenrola i za naraštaje opterećene mrljama koje nažalost ni „veš-mašina budućnosti neće nikad oprati“.
Radove za izložbu „Šta da kupim“ birali su kustosi s namerom da se uključe u kulturni dijalog, ali i da istaknu činjenicu da umetnici moraju od nečega da žive
Na festivalu Horor filma obeleženo je 40 godina od premijere filma „Davitelj protiv davitelja“. Branislav Zeremski, čija je glumačka karijera tada počinjala, podelio je nekoliko uspomena na to vreme
Kopola je bio usred neverovatno plodnog kreativnog perioda kada je snimao ovaj film. Nakon što je 1972. godine pretvorio bestseler Marija Puza u iznenađujući kritički i komercijalni hit, Kopola je 1974. snimio film Prisluškivanje (The Conversation), koji je osvojio Zlatnu palmu na Filmskom festivalu u Kanu, a zatim se brzo vratio da snimi ovaj nastavak, ponovo napisan u saradnji s Puzom
Partenopa, kako je Sorentino predstavlja i usmerava, u biti je nedopadljiv lik koji je esencijalno papirnati konstrukt i ne mnogo više i šire od toga
Molijer Uobraženi bolesnik režija Nikola Zavišić Narodno pozorište, Scena “Raša Plaović”
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve