Protiv osrednjosti

Časopis za književnost, umetnost i kulturu „Gradac“ slavi dva jubileja koja su u ovoj sredini ravna podvigu – pune tri decenije rada i izlazak jubilarnog stopedesetog broja, posvećenog slikaru Baltazaru Klosovskom de Rola Baltusu. Tematski brojevi „Gradca“ posvećeni pojedinim autorima, pojmovima i fenomenima u rasponu od Medijale do Jevrejskog misticizma, od „Vrtova“ do „Straha“, od Žana Ženea do Bruna Šulca, od Radomira Reljića do Enkija Bilala, od Filozofije u ranoj Vizantiji do Rečnika imaginarnih mesta, kao i naslovi istoimene izdavačke kuće izrasle iz časopisa, uvodili su u ovdašnju sredinu pojedine teme i stvaraoce, osvetljavali one sa margina magistralnih tokova umetnosti, i u opštoj poplavi površnosti i neukusa samim svojim postojanjem čuvale dignitet i ozbiljnost izdavaštva i kulture same. Najzaslužniji za to je Branko Kukić, urednik časopisa i izdavačke kuće „Gradac“.

„VREME„: Sa kojom idejom je pokrenut časopis „Gradac„, pre, evo, punih 30 godina?

BRANKO KUKIĆ: Ono što je mene tada jedino interesovalo bilo je kako kreirati koncepciju časopisa a da ne bude sličan drugim časopisima, da ne bude sličan čak i najboljim, kakvi su bili „Delo“, „Savremenik“ ili „Književnost“. Takav model nije bilo lako realizovati, jer ne treba zaboraviti da je „Gradac“ pokrenut u srpskoj provinciji. Morali su prvo da se izređaju svi koji su nešto zakrstili olovkom, pa tek kada oni budu podmireni (mada se moralo računati i na njihovu nezajažljivost), da se na prepad predstavi nova koncepcija. To se dogodilo 1977. sa tematskim brojem posvećenim umetničkoj grupi Mediala. Stvarno, bio je to pravi prepad na „lokalne nišandžije“ (kako je sve te gradske zamlate tada lepo definisala novinarka Branka Krilović). Prvo, radilo se o kontroverznoj grupi čiji su mnogi članovi bili proskribovani kao „crni talas u kulturi“. Drugo, promenjen je dizajn časopisa (novu opremu je uradio Mile Grozdanić), koji je tada izgledao vrlo moderno, gde su primenjene sve zakonitosti opreme knjige. Znate, primitivnom i konvencionalnom svetu je najveći udarac nešto što je moderno, jer njih tada hvata panika, pošto se ruši njihov staromodni svet. O, kako sam tih dana bio srećan! Moram da priznam da je to bila velika pobeda, jer je konačno bio uzdrman bastion osrednjosti. Moram, takođe, da naglasim da su „Gradac“ tada podržavali pisci koji su u njemu sarađivali (David Albahari, Raša Livada), ali i neka starija gospoda (Petar Vujičić, Ljubomir Simović, Ljuba Popović). Ali, čini mi se da su u svemu tome ipak najveću ulogu odigrali mediji, pa je „Gradac“ i dan-danas ostao njihov miljenik.

Da li se razlog dugovečnosti „Gradca“ može tražiti i u tome što ste se držali po strani od institucija?

Mislim da je presudno bilo nešto drugo. Ja sam kao zagovornik nove koncepcije časopisa morao da se borim protiv najmanje tri stvari: protiv duhova palanke, protiv komunističke ideologije i protiv ustaljenog uređivanja časopisa (u smislu da je i poštar član redakcije). A bio sam, takođe, u početku primoran i na neke kompromise koji mi nimalo nisu bili prijatni, a što su dobronamerni čitaoci pravilno razumeli. Sve te bitke su dobijene, i zato danas imamo jedan od najčitanijih časopisa kod nas. I ne samo to, nego i jedan od najuticajnijih časopisa na mlade ljude. Želim da naglasim da je koncepcija časopisa pažljivo pripremana, kao što su kasnije pažljivo pripremane i neke edicije, kao što su Alef i Biblioteka Cveće zla. Moj san je bio da to bude časopis koji će čitati slobodni ljudi, dakle ličnosti. Mislite li da se podigla mala bura kada se pojavio, na primer broj o homoseksualcu Žanu Ženeu? Ali, kažem vam, časopis je bio projekat za ličnosti, a ne za masu. Još na jednoj stvari sam insistirao – na sistematičnosti. Neki brojevi „Gradca“ danas se koriste kao obavezna literatura na fakultetima. Prosto zbog toga što je „Gradac“ obrađivao teme koje su tada kod nas bile malo poznate. Mislim danas da su to bile stvari od ogromnog značaja za jedno polarizovano, a u suštini staromodno društvo kao što je naše. A institucije, i danas trome i zakrečene, mogu vas dodatno sputati ako nemate jasnu ideju šta hoćete, ako sami ne postanete slobodna institucija.

Kako objašnjavate generalno katastrofalno stanje u ovdašnjoj kulturnoj periodici?

Ne bih mogao da se složim sa vama da je stanje katastrofalno kada je u pitanju kvalitet časopisa. Nemojte smetnuti s uma da su časopisi kao što su, recimo, „Pismo“, „Istočnik“, „Poezija“ časopisi evropskog kvaliteta. Ali drugo nešto je katastrofalno – odnos države prema časopisima. Prosto, ljudi koji su zaduženi da definišu novi kulturni model ne shvataju koliko je veličanstvena tradicija časopisa kod nas, i koliki su oni imali uticaj na formiranje naše inteligencije. Ovo što sam rekao potvrđuje i činjenica da svaka nova vlast, odnosno novi ministar kulture, menja pravila igre. Oni pre 2000. godine davali su novac svojim pristalicama, a nama ostalima, koji smo se na razne načine deklarisali protiv njih, ostajalo je za vodu. Taman što je pre dve godine usvojen vrlo dobar model po kome je komisija Ministarstva odredila prvu i drugu kategoriju periodike, po kome bi se desetak najuticajnijih časopisa finansiralo sto posto, neko je to preinačio da taj iznos bude pedeset posto, a sada je došla nova ekipa i još nije ni sela u stolicu, a već je, onako snogu, odredila sumu od sto dvadeset hiljada dinara po svesci. Tako su časopisi kao što su „Gradac“ ili „Pismo“, koji u jednoj svesci objave i po 500 kucanih strana teksta, izjednačeni sa onima koji objave do 250. Očigledno je da se ovde radi o nečijem iživljavanju, a ne o sagledavanju stvarnog stanja. Ako još uzmete u obzir katastrofalan položaj knjige u Srbiji, pa knjige u trafikama (što je jedan oblik kulturnog trafikinga), pa političku ciganiju koja remeti čovekovu potrebu da čita, ulivajući mu strah za golu egzistenciju – možete mirne duše da kažete da smo jedno nestabilno, prilično divlje društvo, pa se ja načuditi ne mogu kako je iz ove kalakurnice izašlo toliko vrhunskih umetnika i naučnika, priznatih u celom svetu.

Pomenuli ste knjige u trafikama. Zar to nije pomak napred, način da ljudi dođu do jevtine knjige?

Cilj je da ljudi dođu i do jevtinih stanova, ali ne vidim da se prodaju budzašto. Kada izdavačke kuće propadaju, nije trenutak da se izdavaštvu zadaje još jedan udarac, pa makar to bilo i knjigom od dvesta dinara. Svima je jasno da se u ovom slučaju radi pre svega o velikoj zaradi, bez obaziranja na činjenicu da je položaj izdavača, pisaca, prevodilaca i svih ostalih vezanih za proizvodnju knjige degradiran do poniženja. Ministarstvo kulture to gleda, i ćuti kao zaliveno. Država mora da pronađe načine, kad joj je već stalo da narod danonoćno čita, da stimuliše izdavače, kako bi oni koji su osposobljeni za taj posao sačuvali ugled i imali mogućnost da njihova kreacija služi na dobrobit društvu. Pomoć izdavačima nije to što Ministarstvo otkupljuje knjige – ono, u stvari, samo kupuje robu (još i uz dobar rabat). Niko ne razmišlja o tome da te knjige treba prvo proizvesti. Mora postojati ne samo kultura čitanja nego i izdavanje knjiga na kulturan način.

Sa svakom promenom političkog sistema i vlasti menjala se i oficijelna kulturna paradigma. Možete li, sa vašim iskustvom, da uporedite vladajuće kulturne modele poslednjih tridestak godina, i načine na koji su oni korespondirali s političkim?

Svi ti modeli – koji nisu bili u službi afirmacije kulture kao izraza vrhunskih dometa društva – budući da su se poslednjih decenija često menjali, bili su odraz političkih potreba trenutka. To znači da su najčešće imali ulogu da šire psihologiju populizma, što je uvek bilo suprotno osnovnoj ulozi kulture – da potvrđuje ljudsko biće i da stvara harmoniju između čoveka i sveta, i između ljudi. Jedan od modela je bio čisto ideološki, da propagira ideju koja se pokazala kao najkatastrofalnija u ljudskoj civilizaciji, jer je „zarobljavala um“. Posledica ovog modela je bila autocenzura, koja je sputavala duh da slobodno putuje, a samim tim stvarala komplekse, paranoju i strah stvaralaca od samih sebe. Drugi model, koji je još prisutan, jeste nacionalizam u kulturi – potcenjivanje drugih kultura, nerazumevanje značaja ukrštanja različitih kultura i potpuno odsustvo modernog razumevanja vlastite tradicije. Između ovih ekstremnih modela uglavio se model koji s prezirom gleda na sve što je naša tradicija, koja je, kada se pravilno razume, vrlo značajna, kako bi se stekla sigurnost u sebe, kako bi se istakle specifičnosti, koje utiču na to da se jedna kultura ravnopravno utka u svetsku kulturu. To je dovelo do toga da se, po tom modelu, jedino prihvata i priznaje ono što su stvorile druge kulture. Zato nam je danas u kulturi veći uvoz nego izvoz, što je po prirodi stvari i logično za jednu malu kulturu kao što je naša, ako uopšte postoje male kulture. Ali, nije osnovni problem u tome. Problem je u neshvatanju činjenice da i male kulture utiču na velike, ali utiču onim što je samo njima svojstveno, što drugima nedostaje.

Da bismo se oslobodili ovog našeg kompleksa, potreban je sasvim drugačiji odnos prema kulturi. Država mora svim mogućim putevima nastojati da našu vrhunsku kulturu predstavi svetu. Ta prilika je, doduše, propuštena posle oktobra 2000, onda kada je čitav svet imao mnogo simpatija prema nama, jer nekada su i šarm i simpatije važni u državnim odnosima. Ono što svi očekujemo od svih budućih vlasti jeste uporan rad na realizaciji te ideje. Ulagati u kulturu, poštovati i podržavati vrhunske stvaraoce, i mlade i stare, jeste najpouzdanije ulaganje u budućnost jednog naroda. Zar vam primer Grčke, u kojoj je lično predsednik vlade uzeo u svoje ruke projekat sistematskog ulaganja u kulturu, to ne govori? Ali, da bi se sve to postiglo, morate u društvu graditi i kulturu ponašanja, i kulturu rada, i kulturu odevanja i ishrane… Čak je poželjno i da ministri kulture budu podvrgnuti ovim vaspitnim merama… Ne čini li vam se da put do ovih ideala još nije trasiran? Srbija, u stvari, vapi za geometrima.