Prorok, muž, tezgaroš, vagabund

Samo mali i beznačajni pisci imaju tu (ne)sreću da danom njihove fizičke smrti i njihov opus bude neopozivo zaokružen; oni drugi najčešće i posle smrti nastavljaju da objavljuju nove knjige, pri čemu ne mislim samo na sasvim klasičnu „rukopisnu zaostavštinu“ (recimo, roman ili zbirka priča koju pisac „gotovo da je završio“, ili zaokružena dela koja je iz nekog bizarnog razloga čuvao u kovčegu kao navodno Selindžer, ili tako već nešto…), nego i na sasvim „nove“ tvorevine, o kojima pisac, u ovom njihovom obličju, ništa nije slutio – a da mu opet legitimno pripadaju, da nisu zloupotreba njegovog/njenog imena.

Miroslav Krleža, recimo, teško da je znao kako je napisao knjigu Bela, dijete drago (izd. Naklada Ljevak, Zagreb 2015); još je manje slutio kako je napisao knjigu u koautorstvu sa svojom jedinom i celoživotnom zakonitom supružnicom Leposavom Belom Krleža, rođenom Kangrga. Pa opet, knjiga je evo pred nama, i nije da oko njenog nastanka ima nečega spornog.

Priređivač ove prepiske, istaknuti zagrebački leksikograf Vlaho Bogišić, odabrao je iz znatno opširnije epistolarne zaostavštine koja se čuva u Rukopisnom odjelu Nacionalne i sveučilišne knjižnice (NSK) u Zagrebu tačno sto pisama (u razmeru cca 7:3 za Miroslava K.) koja je par razmenjivao od gotovo pa najranije faze veze koja će ubrzo postati brak, pa sve do pred smrt, šest i kusur decenija docnije; a oboje su preminuli 1981, Miroslav Krleža nekih pola godine nakon Bele, koja je bila tri godine mlađa od njega.

Tri godine, tjah, nije baš neka značajna dobna razlika, pa ipak, eto mladog Krleže gde se obraća Beli kao „detetu dragom“, pomalo pokroviteljski, što ovoj reklo bi se nimalo ne smeta, jer je on tu vrstu autoriteta još zarana uspostavio i prema mnogo starijima i (tada) uglednijima od sebe, a kako li tek neće prema jednoj zaljubljenoj wannabe učiteljici… Uzgred, Krleža Beli zaista tepa dete, a ne dijete, i to ne tek zato što je kajkavština i inače ekavska, nego iz razloga posve drugih: sve o duboko u dvadesete godine prošlog veka, Krleža će pisati – ne samo ove epistole – na nečemu što bi bilo najbliže današnjem „srpskom standardu“; bio je to obol nemalog dela najznačajnijih hrvatskih pisaca epohe jednom romantičnom jugoidealizmu, onom koji će relativno brzo nestati, što pod cokulama karađorđevićevskih žandara, što zahvaljujući centripetalnim silama sposobnim da razore i mnogo solidnije građevine od SHS improvizacije kojoj se nije dala prilika da preraste u nešto zrelo i sposobno za dug i uspešan život.

U redu, ali treba li nama ovih sto pisama koje muž i žena razmenjuju tokom ponekad i više meseci dugih perioda neviđanja usled (pretežno) njegovih književnih i njenih pozorišnih turneja? Otkrivaju li nam štagod novo, a da je to dostojno naše pažnje? Hm, zavisi od toga šta vas interesuje. Nema tu bog zna kakvog „tabloidnog“ materijala, a ako ga je i moglo biti, Bogišić nas ga je poštedeo, mada sam tvrdi da toga uistinu baš i nema; s druge strane, opet, fakat je da kroz prizmu jedne veze koja se održala kroz cele odrasle živote dvoje dugovečnih ljudi vidimo i tinjajuće drame i konflikte, napukline koje su vodile do privremenih udaljavanja, dvosmislene naznake mogućih veza sa trećim osobama (pre svega Krležinih), teške i duhomorne izlive iracionalne (?) partnerske ljubomore, i već sve po redu, no takođe i jedne celoživotne uzajamne ljudske lojalnosti, ali sve to zapravo na marginama jedne mnogo značajnije priče. Naime, kroz ovu se prepisku pred nama otvara dvadeseti vek, u čijem je središtu na – u najmanju ruku – južnoslovenskim prostorima, Krleža u svakom smislu obitavao, čak i onda kada bi „likom i delom“ bivao društveno marginalizovan, pa čak i životno ugrožen, a takvih je perioda bilo nekoliko, i pre i nakon rata, a najgori je bio za rata, u gustoj pomrčini NDH, kada se Krleža skutrio u neku vrstu javnog nepostojanja. Analogno, uostalom, Andriću u ratnom Beogradu, ali Andrić nije bio pod tom vrstom pritiska, niti u toj vrsti neposredne opasnosti, iz razloga kojih će se lako dosetiti svako ko nije prespavao XX vek.

Ako makar i sasvim malo pamtimo Krležu iz njegovih „petrifikovanih“ poznih dana, kada je uveliko bio „gromovnik sa Gvozda“, naj(straho)poštovanija intelektualna figura jedne države i jednog sistema, hteli-ne hteli negde smo arhivirali sliku tog davnog buntovnika kao „salonskog levičara“ koji sam manje-više oduvek živi u izobilju, no ova prepiska, pre će biti, otkriva nam Krležu kao takoreći tezgaroša i prisilnog vagabunda koji stalno juri okolo u potrazi za poslovima i parama, uteruje zaostale tantijeme i honorare, „cima“ Belu da mu na razne destinacije šalje cipele ili kapute jer da je postalo hladno a da on novaca nema, i sve tako… Pisma pri tome putuju na razne zagrebačke (provincijske, beogradske, bečke, jadranske, praške, poljske etc.) adrese, jer će se Krležini sve do sredine pedesetih (dakle, već kao ljudi „pred penzijom“!) potucati po podstanarskim lokacijama, obično nimalo glamuroznim, čak bližim onim slikama tuge i bede o kojima Krleža od mladih dana tako upečatljivo piše, onim koje se nahode već koji metar dalje od raskošne Esplanade sa njenim večernjim toaletama i livrejisanim paževima…

Mladenačka prepiska dvoje ljudi koji tek nesigurno traže svoje mesto pod zvezdama (i kao par i zasebno) dirljiva je pikanterija svoje vrste, no najuzbudljivijim se zapravo pokazuju epistole iz poznih dvadesetih i tridesetih, sve do rata, koje su izvanredno svedočanstvo duhovnih previranja i moralnih lomova bogate palete likova i karaktera pod pritiscima interesa i ideologija, baš kao i one iz neposredno poratnih godina, iz istog tog razloga, ali u sasvim novom kontekstu, gde nekoj Novoj Pravovernosti bolje i vrednije od sebe, pa i jednog Krležu, pokušavaju da podučavaju nadobudni mulci nedostojni da mu šetaju kondure…

Razume se, ovo jeste Krležina i Belina knjiga, ali bar toliko i Bogišićeva; priređivač je tekst nekonvencionalno strukturirao, naime tako da na „desnim“ iliti neparnim stranicama ide prepiska, a na levim ili parnim njegove beleške (protkane raznim vrstama dokumentarnog tekstualnog materijala) koje pomažu čitaocu u probijanju kroz čestar vremena, ličnosti, relacija i prilika; istome služi i vrlo opširan i akribičan Rječnik imena na kraju knjige, a te dve celine (Bilješke i Rječnik) esejističko su štivo koje bi vredelo čitati i mimo ovog epistolarnog konteksta, a u njemu se pokazuju kao zasebna vrednost ovog izdanja.

Tako vam je to sa piscem koji ne samo da svedoči epohama kojima je bio savremenik, nego ih i sukreira: taj ne samo da ne uspeva da umre kad mu mine zemaljski život, nego nastavlja da piše, objavljuje, pa čak i da pravi skandale duboko s onu stranu dodeljenog mu vremena… Pametni priređivači tu su samo zato da mu pomognu da tu stvar izvede primereno drugačijim tehnološkim okolnostima i kulturnim kontekstima, dalje pisac može i sam. A bogme i piščeva osetljiva, pronicljiva, hirovita no privržena supružnica…